piše: Aleksandra Vujić
„Projekat da duže traje predstavlja svojevrstan lingvistički i jezičko-stvaralački eksperiment – kreiram kolaže od reči, koji na kraju, kada ih sastavim, vizuelno izgledaju kao pesma i tretiraju se kao pesma. Ideja i cilj projekta je stvaranje jednog imaginativnog sveta od reči i sveta koji piše odu prolaznosti: kreiran je kosmos u kom se leto nikada ne završava, ono (po)stoji zarobljeno u prostor-vremenu, ali istovremeno i paradoksalno – da bi zauvek trajalo, ono je osuđeno na večno završavanje i ponovno rađanje. Još neke teme kojima se bavim u ovom projektu su odnos jezika i mišljenja, jezika i zvučnosti, jezika i stvarnosti, a glavne motive predstavljam kroz logičke i metafizičke antipode: sunce i vodu, svetlost i senke, more i grad.
Navedene teme i motive upotrebljavam samo kao literarne i slikovne alatke i simbole kako bih zapravo uz pomoć kolažne poezije i fotografije izrazila svoj odnos prema problematici vremena, beskonačnosti i prolaznosti.”
Ovako o svom projektu priča Nevena Ilić, diplomirani lingvista, ljubiteljka mačaka, šetnji, mače, indijske hrane, sunca i vodenih površina, koja se bavi pisanjem poezije i stvaranjem poetizovanih kolaža. Njene pesme mogu da se čitaju na različite načine – pojedinačno, van konteksta, posmatrajući ih kao kolaže, ali i u celini, i tada predstavljaju svojevrsnu zbirku pesama.
Princip nastajanja pesama je veoma nesvakidašnji. Nevena koristi stari jugoslovenski časopis Sam svoj majstor i iz njega iseca reči, te od njih pravi kolaže. Reči kojima obiluje ovaj časopis su vrlo majstorske, pa biste mogli pomisliti da je i finalni proizvod nalik tome. Ipak, iako časopis obiluje specifičnom leksikom, kao što je – krovni pokrov, glodalica, signalizator za automobil, demontažer spiralnih opruga – krajnji rezultat su vrlo poetizovane celine sa temom leta, sete, melanholije, čežnje, ljubavi, pa čak i erotike i senzualnosti.
„Iz jednog Sam svoj majstor-diskursa uspela sam da stvorim jedan potpuno drugačiji diskurs, odnosno, da iz jednog majstorskog žargona stvorim poeziju. Prelazeći iz jednog jezičkog registra u drugi, iz sveta žica, betona, buđi i alata, rodio se novi svet koji u svom naručju njiše jarbole i svet u kom vazduh tiho izgovara lepotu.”
Ono što se može videti iz njenih radova – a Nevena nam je i potvrdila – proces biranja reči za kolaže nikako nije nasumičan. Iako proces stvaranja nalikuje igri, umetnica vrlo obraća pažnju na značenjske elemente, tipove reči, fonetske, semantičke obrasce i, prateći prirodnu struju i kretanje jezika, usmerava reči u sintagme, rečenice i stihove, vodeći ih ka kolektivnoj umetnosti i književnosti. Naravno, čitav proces prate emocije i nadahnuće.
Nakon spajanja reči u poetizovanu celinu, Nevena ih lepi preko pesama drugih autora objavljenih u čuvenim izdanjima biblioteke Reč i misao. Tako neke njene pesme već nose naslove drugih pesnika kao što su Bodler, Lorka, Gete, Himenes, Majakovski i drugi.
„Nisam bibliofil u smislu posmatranja knjige kao nekakvog svetog objekta. Knjige često podvlačim, savijam, poklanjam. Knjige se prave od papira koji je nekada bio drvo, pa isto tako moje pesme su stranice i reči koje su nekada bile neke druge knjige, neke druge reči. Takođe, pri čvrstom sam ubeđenju da, ukoliko želimo da stvorimo nešto novo, nešto staro mora da se uništi. Energija nikada ne nestaje, samo menja svoj oblik i agregatno stanje. Od recikliranih papira i reči nastale su neke sadašnje pesme i neki novi vrli svetovi.”
Na pitanje šta to treba duže da traje, Nevena kaže: „Osećaj kada toliko uživamo u nečemu da želimo da to nešto traje duže, još samo malo… Kada bi letnja noć sa prijateljima trajala večno u igri i plesu, kada bi se smeh i zabava produžili do jutra, kada bismo u toplom krevetu mogli da ostanemo još malčice, kada bi na tanjiru uvek imalo još ono jedno parče bakine štrudle od maka, kada želimo da zagrljaj voljene osobe traje zauvek… Sve to je da duže traje… i sve ostalo što nam pričinjava zadovoljstvo i uživanje – životna radost, retki treunci prave sreće, bezbrižnost, lakomislenost, ljubav, sigurnost, igrarija. Neprestano želimo da odložimo taj trenutak kada će se nešto lepo završiti. Želimo da lepota tih iskričavih trenutaka traje duže, da sam život traje duže. Želimo da još malo budemo tu. Da uživamo sa svojim najbližima, u lišću, zraku sunca, mirisu zime, da duže osećamo spokoj, mir i lakoću postojanja.”
Nevenin rad sa kolažima se tu ne završava, već ona nastavlja svoju igru sa njima. Ton poezije i vizuelni izgled kolaža navode je da pokuša da izrazi ideju da noćna reka časova teče/izvirući iz izvora/koji je večno sutra. Fotografiše ih igrajući se svetlošću i senkama, te estetikom zlatnog časa (golden hour), pri čemu tumači zalazak sunca kao nagoveštaj odlaska, konačnosti, ali i nužnosti koja mora iznova i iznova da se dešava. Jer, kako ona sama kaže: ako sunce ne zađe, kako će ponovo ujutru da se rodi?
Nevenine radove možete pogledati na njenom Instagram profilu, odakle ih možete i poručiti. Takođe, uz prethodnu najavu, možete svratiti i do njenog radnog prostora koji se nalazi na Zelenom vencu (Studio15). Pored toga, pojedine radove pronaći ćete i u galeriji Mikaleidoskop, kao i u Kući umetnica, na spratu, u okviru Mali Iv dizajn šopa.
mart, 2024.
