foto: IMDB

piše: Ivana Pavićević Lazić

Već više od dvadeset godina Holivud ulaže uzaludne napore da snimi film koji sa sobom nosi zrno istinitosti, te jureći za njom, sada već uveliko posežu za biografskim temama, pritom ne uvažavajući činjenicu da je istinito snimiti istinu u odnosu na fikciju – zapravo teže. Tako su još jednom, ovaj put filmom Siberg, uspeli da umanje važnost istine, tj. razblaže je vodom i limunom.

Kao i mnoge glumice pre i posle nje, Džin Siberg se zaputila u Holivud sa velikim snovima, ali kada je talentovana glumica iz Ajove stigla u Los Anđeles, počela je njena noćna mora. U realnom životu Džin Siberg je bila glumica koja se najbolje dokazala u francuskoj kinematografiji. Svoju najpopularniju ulogu odigrala je u filmu Žana Luka Godara Do poslednjeg daha sa Žanom Belmondom snimljenom 1960. godine.

Vremenska odrednica filma Siberg smeštena je pred kraj američkog „Pokreta za građanska prava” i početka velikih protesta protiv rata u Vijetnamu. Siberg upoznaje lidera „Crne moći”, Hakima Džamala (Entoni Meki) na letu iz Pariza za Los Anđeles. Po sletanju, svojom podignutom stisnutom pesnicom, u znak podrške pokretu „Crna moć”, pozira novinarima i time pečati svoju sudbinu.

Džin Siberg je bila poznata po borbi za ljudska prava i tih godina je finansirala i pokret „Crna moć”, a i „Crne pantere”, kao i mnoge druge građanske pokrete u borbi za ljudska prava. Džej Edgar Huver donosi odluku da Sibergova, dotad američka ljubimica, predstavlja opasnost za američke vrednosti, i za dobrobit zemlje. Huver na čelu FBI-a, kroz nelegalni projekat COINTELPRO, počinje zločinački ličnu kampanju protiv mlade glumice, sa ciljem da je neutrališe. Sredstva kojima se FBI služio da uništi njenu reputaciju, karijeru, i diskredituje je skoro kao živu osobu u očima javnosti, bila su više nego surova. Stavivši je pod prismotru, slušali su je čak i u najintimnijim trenucima. Strateški su stvarali lažnu sliku o njoj godinama, služeći se novinama, televizijom, radijom, pa čak i flajerima koji su Sibergovoj psihološki naneli razornu i nepopravljivu štetu. Kao rezultat ovakvog tretmana Sibergova je više puta imala nervne slomove, odala se lekovima i alkoholu, izgubila novorođenče, muža, pa i karijeru. Postala je neizlečivo suicidna i, na posletku, tako i skončala svoj život u četrdesetoj godini, iako pod sumnjivim okolnostima. Do danas nije sa sigurnošću potvrđeno da li je njena smrt izazvana suicidom ili ubistvom.

Ali i pored dobronamernog napora da se potcrta zaostavština Džin Siberg i otvori sramno poglavlje u američkoj istoriji, ovaj pojednostavljen filmski pristup ne opravdava svoju nameru. Film Siberg najvišu ocenu dobija za propuštenu šansu.

Pogrešna podela, u kojoj glavnu ulogu igra Kristin Stjuart, ne dozvoljava nam da vidimo istinu, niti pravu Džin Siberg. Ne dovodeći u pitanje talenat glavne glumice, produkcija kao da nije dovoljno razmislila o veoma prostoj činjenici. Atributi koji su predstavljali američku ljubimicu šezdesetih – nežnost, lepota, plahost, skromnost, glamur i sjaj, upravo su stereotipi protiv kojih se Sibergova borila, a koje Stjuardova profesionalno izbegava.

foto: IMD

Još jedna glumačka zamka, koja se ni u ovom slučaju nikako ne odnosi na glumčev talenat, jeste uloga agenta koji godinama radi na neutralizovanju glumice. Reditelj Benedikt Endrjuz filmu daje i perspektivu FBI agenta Džeka Solomona (Džek O’Konel). Glumac daje narativ filmu, te priču pratimo i iz njegovog ugla – ugla agenta koji dolazi do prosvetljujućeg saznanja da nezakoniti vladin program nadziranja, sačinjen u cilju marginalizacije čoveka, zapravo i nije tako sjajan. Narodski rečeno – reditelj je ovim rešenjem „uskočio sam sebi u usta”, i „razvodnio” čitav film, opravdavajući sam lik agenta koji kroz čitavu priču uništava život jednoj osobi. Zašto uopšte opravdavati takav lik?

Jednodimenzionalni scenario ovu istinitu priču čini manje zanimljivom na velikom platnu nego u realnom životu. Nespretno i bukvalno napisan dijalog onemogućava gledaoca da čuje istinu. Scenario zvuči kao profil iz informativnog magazina u kome pisac nikako ne uspeva da uđe pod kožu subjektu.

Siberg je snimljen sav u kristalno blistavom svetlu kamere, pastelnom sjaju Holivuda, dok je slika priče o kojoj govori, politička scena „Crne moći”, zamršenost unutrašnjih konflikata – tanka i redukovana, a užarena politička kompleksnost – glatko upeglana.

Čak i sjajan, ali netačan izbor muzike Nine Simon, Boba Dilana ili Majlsa Dejvisa romantizuje priču koja ne može biti romantizovana.

Ovakva javna ličnost i istorijski događaji zaslužuju istinu, prljavštinu, nered, pank, ali smo, nažalost, kao rezultat dobili neistinit film o istinitom događaju.

Ipak, film Siberg, sa svim svojim pogrešnim intonacijama i propuštenim prilikama, neizbežno postavlja važno pitanje, na koje izgleda ne zna odgovor, a to je: „Ko je bila Džin Siberg?”

Sudbina ove žene postavlja pitanje zašto neki ljudi idu težim putem, priča priču o ljudskim nagonima koji nas opsesivno privlače ka višim ciljevima, o ljudima koji odbijaju da napuste ili prodaju svoja uverenja, o najboljim namerama koje često vode u najgore agonije… Za sad je sigurno da bolja filmska verzija ove priče postoji i zaslužuje da tek bude snimljena.

septembar , 2020.

Leave a Reply

Your email address will not be published.