piše: Milica Marjanović
„A tamo, u Americi, tamo bismo radili i ti i ja. Tamo ima naših škola na kojima treba učiteljicâ. I ja bih našao rada, jer tamo su svi poslovi svima otvoreni i pristupačni. Bili bismo slobodni i srećni. Sve bih ja to izveo, samo ako ti hoćeš… ako pristaješ.”
Ivo Andrić, Na Drini ćuprija
Ivo Andrić i Džoun Didion bliski su po svojoj strasti prema priči i pričanju – Andrić kroz mitove odaje počast univerzalijama ljudskih sudbina, a Didionova kaže da „sebi pričamo priče kako bismo opstali”. Andrićev Nikola Glasinčanin sanjao je o Americi koja je postojala pola veka pre nego što je objavljena knjiga Igraj kako kocka padne (Play It as It Lays, 1970) čija radnja je svojevrsno naličje Amerike izlazećeg sunca, gde ipak nisu svi snovi ostvarivi i gde je ostajanje u plamenu neispunjenih želja neminovno.
Ovaj roman govori o Maraji Vajet, tridesetogodišnjoj neuspeloj glumici koja se razvodi od filmskog režisera Kartera Langa sa kojim ima ćerku Kejt koja se nalazi u bolnici za mentalno zaostalu decu. Kako je protagonistkinja zaglavljena između izopačene cene holivudskog sna i tradicionalnih želja, njen svet dobija egzistencijalnu crtu koja se ogleda u besciljnim vožnjama auto-putevima Los Anđelesa. Nakon što ostane trudna sa detetom za koje nije sigurna da li njegov otac Karter ili njen ljubavnik, Lez Gudvin, Karter je primorava da dete abortira. Bespomoćna pred dualnošću svog bića, Maraja ima nervni slom zbog koga je Karter i njegova ljubavnica Helen šalju u psihijatrijsku bolnicu, odakle se ona priseća svega što se dogodilo i priželjkuje savršen porodični život – brak sa Lezom ili Karterom i zajedničko odgajanje Kejt.
Čitalac radnju grabi iz razbacanih fragmenata Marajinog sećanja – nepouzdanih, pasivnih i subjektivnih ispovesti žene čija je karijera obećavala apsolutno životno ostvarenje, ali jedino što se realizovalo jeste njena predaja perverznoj filozofiji njenog oca, odakle roman i dobija ime. Marajin otac, Hari Vajet, zakupio je zemlju u Nevadi želeći da tu izgradi naselje, što je i uradio, ali je ono propalo ubrzo po njegovoj smrti. Svoje nepoverenje prema letargiji nasledila je od njega:,,Kad god se setim savršeno hrapavog glasa svog oca, čujem ga kako mi govori da sve odlazi kako je došlo, ne vredi se mučiti. Govorio je da je život besmislena igra: to je bila jedna od dve životne mudrosti koje sam naučila od njega. Druga je bila da je prevrtanje kamena zgodno samo za otkrivanje zvečarke pod njim. Kada govorimo o lekcijama o životu, čini se da ove dve opstaju, ali ne i da se primenjuju.”
Dok je Maraja započinjala svoju glumačku karijeru u Njujorku, njena majka stradava u nesreći, a zajedno sa njom i junakinjin identitet. Nemogućnost da se preraste smrt roditelja prisutna je i u poeziji Silvije Plat, koja se osećala prevareno ranim odlaskom svog oca. U pesmi Tatica, lirski subjekat oca nemačkog porekla poistovećuje sa nacistom i mora da ga ubije u sebi da bi mogao da nastavi da živi – traži ga u svakom Nemcu, a kada pokuša da se obrati na očevom maternjem govoru, jezik mu ostaje zaglavljen u vilici i može samo da paralisano promuca ich, ich, ich, ich. Poput Maraje, lirski subjekat nema pojam o svom poreklu, zato što je ime rodnog grada njegovog oca često i postoji još par istoimenih gradova: „pa nisam mogla da shvatim gde si ti kročio, svoj koren pustio”.
Ispovedna autopoetika Platove savršeno dopunjuje brutalnost ljudske propasti u onom trenutku kada se ova dva subjekta pronađu u svojim roditeljima, jer postaju svesni da će i oni ostati u čeljustima ništavila – ambiciozne vizije, iako sprovedene u delo, nisu dovoljne da osmisle egzistenciju u sterilnom, postindustrijskom, mehaničkom društvu koje živi od stremljenja ka novcu i karijerizmu. U tom slučaju, Ester Grinvud je starija sestra Maraje Vajet i njihova sudbina je tipična za dva ženska lika tog vremena od kojih se traži da samo bivstvuju u zlu i apsurdu savremenog sveta koji je više psihijatrija nego mesto gde bi neko poželeo da se nastani. Njihovi nervni slomovi nastupaju pred saznanjem da su uhvatile zvezdu, ali da ih ona nije obasjala, već ostavila kao nezadovoljne, neispunjene i neostvarene ličnosti.
Već smo pomenuli kako Džoun Didion smatra da zrelost počinje kada čovek nauči da iskaže svoje misli i osećanja – po tom kriterijumu, i likovi pripovesti Igraj kako kocka padne i pesničko ja pesme Tatica padaju ispit iz odrastanja. U romanu Didionove, nema nijednog bliskog, produbljenog odnosa, svi njegovi (anti)junaci su nesposobni za ostvarivanje komunikacije, a kada se ona naposletku manifestuje, to je kroz predvidive razgovore nalik na replike iz filmova. Ovakav izbor nije slučajan, zato što jedan deo radnje pokriva i snimanje Karterovog kvaziumetničkog filma u pustinji, zajedno sa Helen i njenim mužem, BZ-om. Sumnjičav doživljaj stvarnosti, smiraj etičnosti i moralnosti i nedostatak prošlosti, sadašnjosti i budućnosti kulminiraju u trenutku kada BZ izvršava samoubistvo pred Marajom, koja mirno spava uoči tog čina. Njih dvoje prikazani su kao jedini likovi koji preispituju pojmove prostora i vremena zajedno sa varljivim deluzijama holivudskog sna, mada se sa svojim prokletstvom bore na različite načine – Maraja nastavlja da igra, dok BZ odustaje.
„Jedna stvar u moju odbranu, iako više nije važno: ja znam nešto što Karter, Helen, a možda čak ni ti nikada nećete znati. Ja znam šta ništa znači, i nastavljam da igram.
Zašto, pitao bi BZ.
A zašto ne, odgovaram.”
Igraj kako kocka padne, Džoun Didion
Prostor u romanu izgrađen je na temeljima banalnosti kalifornijske praznine kao opomena društvu da ne treba odustajati od tradicije radi labilnih ideja o postojanju kao tabuli rasi. Običaji i obredi daju smisao i strukturu inače besmislenom tavorenju, a ako ih se otarasimo, naselićemo oblast kognitivne dislokacije za koju je karakteristična klima izgubljenosti i nemogućnosti poimanja prezenta i realnosti. Maraja Vajet je jedini lik koji se nije odrekao svoje prošlosti, i koji strepi od budućnosti zato što zna da je savršeno postojanje sinonim za kolaps – jecanje, droga i promiskuitet su anestezija za sve njene rane iz kojih teče sunce.
Ipak, jedna rana ne uspeva da utrne, a to je abortus deteta: „Moram da idem, reče Maraja i ne sačekavši da joj odgovori okrete se ka kapiji. Ušla je u auto i odvezla se skroz do Romejna, a onda se parkirala, spustila glavu na volan i zaplakala kao kad je bila dete, jecala je na sav glas. Plakala je zbog svog poniženja, zbog majke, zbog Kejt, i nešto je upravo shvatila, baš tada, tu pod suncem u Vestern ulici: nije namerno odbrojavala mesece, ali mora da je podsvest uradila svoje i nemilosrdno pratila sve vreme, jer je došao taj dan, dan kada bi se beba rodila.” Tragedija i gubitak su sredstvo za potvrdu propasti pojma doma i jedne ličnosti koja više nema gde da traži konce na kojima će izgraditi život – zvečarka se izmigoljila ispod kamena. Lišavanje deteta je, sa izlišnim vožnjama auto-putevima, način da se izbegnu greške i tako zagospodari sopstvenim trajanjem. Navika se držimo jer je predavanje apsurdu neprelaziv aspekt bitisanja.
Kao čitaoci, mi gajimo simpatije prema Maraji Vajet zato što možemo da sagledamo celu perspektivu, dok za ostale likove u knjizi to ne može da se kaže. U njoj vidimo spremnost da se suoči sa terorom sopstvenog opstanka koji nam daje jalovu nadu da će se možda ostvariti njene želje da izbavi Kejt iz bolnice, da osnuje porodicu sa ljudima koji nemaju prošlost. Heraklit reče da je „narav čoveku sudbina” i pošto smo ubogi pred sudbom, obični mekušci koji bi da budu krune ličnog tumaranja, jedino možemo da nastavimo da „igramo kako kocka padne”, jer kormilo nikada nije u našim rukama.
Ovo je roman o predanjima koje čujemo u detinjstvu – budi vredan i marljiv, pa će ti se vratiti – ali, pritoke reke opstajanja ne mogu da odole, a da ne provere koliko smo odani gatkama kojima krpimo surovost i sirovost kolotečine misli. Maštamo kako bismo spojili scene i kadrove žudeći za potpuno temeljitom, zaokruženom celinom. Ivo Andrić nam ne kaže slučajno da ne treba žaliti „preko mere ono što mutna voda odnese” zato što je život „neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija.”
novembar 2023.
