Piše i fotografiše: Jasna Žarković
Kao kad hodaš kišnim beogradskim ulicama nakon koncerta benda Još gori – Aleksandra Stojkovića ST-a i braće Alena i Nenada Sinkauz i misliš, misliš, misliš a ne umeš da smisliš šta ti se dogodilo… Crvena svetlost Karmakome još dugo se prepoznaje u očima onih koji su imali sreće da sinoć, 28. marta, dožive nevelik a moćan opus ovog novog benda i velikog ST-ovog povratka među nas. Da li smo ga zaslužili? Mislim da nismo, ali on nas voli i ovakve i daje sve što nam treba da se probudimo.
Saradnja sa sjajnim muzičarima, braćom Sinkauz, traje dugo, zajedno su radili na pozorišnim projektima, a snimili i čuvenu pesmu Jureći ljubav. U Beograd su stigli u sklopu miniturneje na kojoj promovišu novi materijal i novi vid saradnje – sada kao bend Još gori.
Pesnik pomirenosti koja gori
Raj na zemlji, Moja soba, Ne započinji ništa, Nedeljom (su pobeđivali dobri), Mudre glave, Ne znam šta je aktuelno, Nešto se promenilo, Večnost, Leto – ST-ova poezija umotana u sjajnu prateću muziku braće Sinkauz, stvara osećaj smisla u besmislu o kom priča. Otvoreni ram bas+gitara+sint i ritam sekcija i poluzatvoreni gard frontmena, od prvih taktova emituju da svi moramo da ga zaštitimo, kao što to rade Alen i Nenad, da svi moramo da napravimo zagrljaj za ogoljenu emociju, za istinu koju nam saopštava.
ST je uvek prvo pesnik. Kad pomislimo na Goribor ili slušamo njihovu muziku, to je uvek prvo emocija + ironična promišljanja o proživljenom. Tako je i danas, dvanaest godina kasnije, nakon poslednjeg pojavljivanja (na Sarajevo film festivalu 2014), ova poezija precizan zapis pesnika koji misli, misli, misli i zna kuda ga ta misao sve vodi i dovodi. Od samotne ispovesti („lepo je s nekom bliskom osobom gledati film, ali ako je film dobar, dobar je i ako ga gledaš sam… ne treba mi ljubav kao nekada…” – Ne treba mi ništa), preko pastoralnih apokaliptičnih slutnji („nebo bistro plavo, vetrić kao šapat kroz krošnje pirka, pogled u beskraju puca, dubokim uzdahom napunjena pluća, raj na zemlji, još tri minuta…” – Raj na zemlji), preko jauka nepomično aktuelnog jada nad ovim prostora („od devedesete, moje osamnaeste, do danas, moje pedesete… generacija u izbeglištvu, generacija na ratištu…” – Ne znam šta je aktuelno), i šapata o promeni („kao da gledaš svoj film, a neko menja glumce i radnju…” – Nešto se promenilo), do božanskog usuda („otkad je čoveka vodi se borba između tame i svetla…” – Mudre glave) i zemaljskog brzog prolaska („leto, leto, leto, raskopčani, znojavi, šta će biti sutra, o tome sad niko ne mari…” Leto) – veliki je ST pesnik, neophodan ovom prostoru, stigao (opet) u pravi čas.
U pesmi Večnost, programskoj za ovaj album i ovu fazu pesnikovog života, stiže se na početnu stanicu povratka (mi smo srećni što smo ga na toj stanici dočekali):
„Lepota života je
Kad god da se vratiš možeš biti onaj pravi
Kad god da se iz mraka vratiš
Dobrodošao si
Kad god da mrak pobediš
Najbolji si…”
Veliki koncerti u Karmakomi.
Uskoro i zbirka pesama Aleksandra Stojkovića.
Slušati, čitati, promišljati. Kad god da mrak pobediš – najbolji si!
