Nenad MIlovanović, foto: Mihailo Milovanović

U oktobru vam predstavljamo Nenada Milovanovića, mladog akademskog vajara iz Beograda koji za sobom ima nekoliko uspešnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Najviše medijske pažnje do sada privuklo je Nenadovo delo Full moon koje je izlagao na najvećoj svetskoj izložbi skulptura na otvorenom, u Australiji, a kako je Nenad napravio Mesec od gvozdenih ploča i preneo skulpturu do Australije, kakve veze imaju psihološki termini fight or flight i sink or swim sa njegovim skulpturama, kako bi izgledao Domanovićev Vođa da je riba i kakvi su Nenadovi planovi za budućnost, saznaćete u intervjuu koji sledi.

Tvoje delo o kojem se najviše pričalo je skulptura Full Moon, izložena 2016. u Sidneju i 2017. u Pertu, u okviru najveće izložbe skulptura na otvorenom Sculpture by the Sea. Dve godine kasnije, kada su se utisci slegli, kako bi opisao iskustvo izlaganja na takvoj izložbi?

Iskustvo je fenomenalno. Prvi put kada sam saznao za izložbu Sculpture by the Sea, bio sam druga ili treća godina fakulteta i tada sam zacrtao cilj da barem jednom u životu učestvujem na takvoj izložbi. Nisam mogao da zamislim da će se taj „dečački san” tako brzo ostvariti. Nakon toga sebi postavljam mnogo veće ciljeve, a vreme će pokazati, pre svega meni samom, da li sam do prvog cilja došao previše brzo.

Maketa Full Moon, foto: Mihailo Milovanović

Posetioci su različito reagovali na tvoju skulpturu, pogotovu na svoj odraz u ogledalu koje je postavljeno u njenoj sredini. Da li su reakcije publike uticale na tvoj dalji rad i šta si naučio iz toga?

Da, jer je počeo da me interesuje odnos javne skulpture i gledaoca. Konkretno kod skulpture Full moon, koja se sastoji od metalne konstrukcije u čijem je središtu čelik poliran kao ogledalo, ljudi su iz daljine videli nešto što podseća na bunar i masovno su prilazili da pogledaju šta se unutra nalazi. Neki čak prilično bojažljivo. Bilo mi je interesantno da posmatram i kako reaguju na vizuelni efekat beskonačnosti koji se dobija jer ogledalo unutra reflektuje nebo iznad posmatrača.

Trenutno pripremam seriju radova koja je posvećena upravo interakciji skulpture sa publikom, a biće urađena u kombinaciji čelik, drvo i gvožđe. Upravo me je iskustvo iz Australije inspirisalo da krenem u ovom pravcu. Za sada se planovi nove izložbe nalaze u skicama, a pitanje je vremena i finansijske situacije kada ću ih završiti.

Full Moon, Bondi, 2016, foto: Mihailo Milovanović

Kakvu simboliku Mesec ima za tebe?

Za mene postoje dva pristupa prilikom stvaranja dela. Prvi je – napraviš koncept kojeg se držiš, praviš delo po konceptu. Drugo je da prvo napraviš rad i da na osnovu rada analiziraš sebe, šta si ti to uradio i zašto baš tako. Ja više volim drugi pristup jer mi je jako bitan taj razgovor sa samim sobom i neka vrsta samoanalize kojoj se podvrgavam kada otkrivam šta sam to hteo da prikažem.

Full moon bio je sastavni deo izložbe 7×4 i, pripremajući ove radove, stalno mi se javljala misao da realizujem skulpturu Meseca kao objekta. Tačno je da su sve kulture starog sveta poštovale i imale razvijen kult Meseca i da je njegova simbolika bogata, ali ja sam potpuno zanemario taj momenat i želeo sam da Mesec predstavim na svoj način, kao objekat, onako kako mislim da bi on trebalo da izgleda vizuelno, spušten na nivo predmeta. Kada sam krenuo da razmišljam o realizaciji velikog formata i da brojim pločice video sam da se približavaju broju 365, koliko ima dana u godini, tako da se cela priča kompletirala spontano. Na kraju je to ispala kružnica sa rupom u instalaciji u kojoj se reflektuju sunčevi zraci tokom celog dana. Kako se Sunce pokreće tako se unutrašnjost različito osvetljava.

Uz to, volim i da ukombinujem koncept rada sa lokacijom na kojoj će biti izložen. Mesec je taj koji utiče na plimu i oseku, a plaže u Australiji i blizina okeana su bile idealana lokacija za Full moon.

Full moon je izrađen od 363 gvozdene pločice i težak je oko jedne tone. Kako je skulptura putovala iz Beograda do Perta i kako je izgledalo njeno postavljanje?

Putovala je brodom. Prvo je prenesena kamionom do Hrvatske, zatim brodom od Hrvatske do Malezije i od Malezije do Australije. Put je trajao nekih 47-48 dana. Organizatori izložbe imaju na raspolaganju pet-šest kranova kojima postavljaju sve skulpture, kao i ogroman i ozbiljan tim ljudi koji pomaže prilikom instalacije skulptura. Sa troje-četvoro ljudi i kranom otpakovali smo skulpturu i instalirali je veoma brzo, za otprilike četiri sata.

Da li skulptori sami biraju poziciju na kojima će se njihova dela naći?

Umetnici koji već godinama izlažu na ovoj izložbi, koji su poznatiji i samim tim jesu prioritet, sami biraju lokaciju svojih skulptura, ali interesantno je da gde god da se uputiš kada se šetaš tom stazom uz okean koja povezuje dve plaže, svuda oko tebe nalaze se skulpture. Hteo – ne hteo posetilac će ih videti mnoge i sigurno pronaći barem desetak skulptura koje mu se dopadaju. Čitav prostor Marks parka i staze uz more pokriven je skulpturama i šetnja ovim delom grada je jako lepa. I bez skulptura lokacija je fenomenalna, a još kad se njima oplemeni prostor, prelepo je. Lepota lokacije je bila jedan od faktora zbog kojih sam poželeo da jednog dana izlažem tu.

Koji su drugi faktori?

Od par umetnika koji su me inspirisali kao studenta, jedan od njih, Toni Kreg, izlagao je na istoj izložbi kao i ja. Nismo baš stajali jedan pored drugog, ali bili smo obojica tu, radovi su nam se našli na istoj lokaciji, a to je za mene velika stvar.

Full Moon, Sculpture by the sea, Cottesloe 2017, foto: Mihailo Milovanović

Gde se skulptura Full Moon trenutno nalazi? 

Trenutno je u galeriji Ron Gomboc u Pertu. Galeriju drži jedan slovenački vajar koji ima i veliki park skulptura. Uglavnom, sve skulpture nakon izložbe idu tamo.

Uglavnom radiš u metalu, a pronašla sam podatak da si kupio sedamsto kilograma gvozdenih pločica na jednom beogradskom stovarištu. Da li ti neko pomaže u tehničkom delu posla i ko ima pristup umetničkoj radionici u kojoj dela nastaju?

Ja nisam imao pojma da ta količina pločica, koju je neko očigledno naručio po meri, pa se predomislio, ima toliko kilograma! Mislio sam da su teške maksimum dvesta, trista kilograma, ali kada smo ih stavili na vagu video sam pravu težinu, a kada sam ih istovario kod kuće u dvorištu i počeo da prenosim kofama – bilo ih je puno dvorište!

Uglavnom radim sam, ali oko tehničkih stvari mi pomaže ekipa momaka sa kojima radim već neko vreme, prijatelji, mlađe i starije kolege. Oni mi pomažu u fizičkom smislu, prenošenju sirovina, brušenju varova, zatezanju forme. Kada je neophodno da dam svoj lični pečat prilikom varenja, taj deo posla obavljam ja. Ako su u pitanju jednostavne geometrijske forme koje je potrebno samo zategnuti ili obrusiti, to mogu da rade i drugi ljudi. Da sam sam savijao 363 gvozdene ploče, stvaranje skulpture bi trajalo mnogo duže.

Ipak, nisu sva tvoja dela apstraktna. Na izložbi Fight or flight 2015. godine predstavio si skulpture ptica, među kojima se našao i jedan živ gavran, ali i jedan papagaj. Kako je publika reagovala na njih, i kako ste podmitili gavrana da mirno stoji na pijedestalu, barem za fotografisanje?

Nije samo za fotografisanje, nego je stajao tokom celog otvaranja izložbe! Dan pred otvaranje čovek sa kojim sam sarađivao, dreser životinja, doveo je papagaja i gavrana kako bi upoznali prostor i kako ne bi sutradan bilo problema ako dođu na nepoznato mesto puno ljudi.

Posetioci su reagovali fenomenalno. Konceptualno ptice su se dobro uklopile u ambijent. Na toj izložbi sam, kroz skulpture ptica želeo da obradim ljudska stanja, razmišljanja i ponašanja. Na neki način ove skulpture bile su basne u prenesenom značenju. Svidelo mi se da se čovek poveže sa pticom koja ga reflektuje u skulpturi, ali da ih poveže i prava ptica koji će upotpuniti koncept i podsetiti publiku da se radi o živoj prirodi, o svima njima.

Marketinški ptice su bile pun pogodak. Izuzetno veliki broj ljudi je došao da vidi žive ptice koje stoje mirno na postamentu, a onda bi se okrenuli i skulpturama.

Fight or Flight, _Kolektivna svest_, 2015, foto: Mihailo Milovanović

Još jedna izložba zanimljivog i simboličnog naslova organizovana je ovog leta u Zbirci pomorskog nasleđa u Porto Montenegru. U pitanju je izložba Sink or Swim na kojoj su predstavljeni uglavnom morski motivi. Inspiracija se spustila sa nebesa u morske dubine?

Da, izložba Sink or Swim je povezana na neki način sa Fight or flight, samo su u pitanju drugi motivi. Fight or flight i sink or swim su dva termina preuzeta iz psihologije i predstavljaju dve krajnosti ljudskog ponašanja. Nekoliko ptica se takođe našlo na izložbi u Crnoj Gori ne bi li se upravo pokazala ta veza između motiva ptica i riba, koji jesu veoma različiti, ali koje povezuje sličan koncept.

Kada sam radio ptice, imao sam slobodu lomljenja i igranja formom koja pticama daje krila. Kod riba sam se više fokusirao na karaktere, tj. izraze lica koji su jako bitni na ovim skulpturama. Bio mi je izazov da tu formu oplemenim i pronađem šta sve iz nje može da se izvuče, a to je karakter koji riba moze da nosi u sebi, kao i teksture.

Kao što sam rekao i za Full moon, bitno mi je i da skulptura komunicira sa prostorom u kojem je izložena. Mnogi posetioci u Crnoj Gori su me pitali kako to da ja iz Beograda radim motive mora, ali oni itekako imaju moj lični pečat. Moja porodica ima vikendicu na moru i najlepše trenutke u detinjstvu sam proveo u ronjenju sa porodicom i društvom dole, kada sam od tri meseca letnjeg raspusta dva provodio u vodi. Ta iskustva su me dovela do radova prikazanih na izložbi Sink or swim.

Posećenost je bila velika, a publici se izložba jako dopala. Ne samo lokalnim posetiocima, već i strancima koji masovno dolaze u Porto Montenegro.

Neke od ovih skulptura simbolizovale su književna dela – Vođu Radoja Domanovića, roman Starac i more Ernesta Hemingveja. Zašto baš ova dela i da li si i ranije stvarao inspirisan književnim likovima?

Samo te dve skulpture su vezane za književna dela. Vođa je jedina riba bez očiju u celoj zbirci, u prenesenom značenju to je više potvrda Domanovićeve satire na društvo. Kada pogledamo, kroz istoriju svaki narod je imao nekog vođu kojeg je pratio i slepo mu verovao. To je nešto što se dešava uvek i svuda.

Hemingvejeva priča za mene opet ima lično značenje. U periodu kad smo letovali na moru deda mi je uglavnom prepričavao knjigu Starac i more. Mnogo je vremena prošlo od kada njega više nema. Ova skulptura, velika sabljarka koja je bila postavljena ispred muzeja, zove se Searching for the old man i predstavlja moju vezu sa prošlošću i precima. To je potraga za odgovorima, ne striktno potraga za konkretnim čovekom.

Sink or Swim, postavka izlozbe, foto: Mihailo Milovanović

Gde u Beogradu možemo videti tvoje radove?

Bista Vojvode Radomira Putnika izložena je u istoimenoj osnovnoj školi na Dedinju. Ona je jedna od mojih prvih radova. I druga izložena skulptura je jedan od studentskih radova koji je poklonjen prilikom saradnje koju je Fakultet primenjenih umetnosti napravio sa domovima zdravlja. Ona se nalazi u Domu zdravlja Barajevo.

U kojim bi gradovima voleo da se jednog dana nađu tvoje skulpture?

Nemam određene gradove, više mi je cilj šta će te skulpture predstavljati gde god da se nalaze. Ok, maštam o nekim svetskim metropolama, ali veći akcenat mi je na tome šta će te skulpture biti i šta će poručivati, kakve će interakcije da naprave sa javnim prostorom i posmatračima.

Pevačici benda Vaya con Dios, Dani Klejn, 2013. godine si poklonio skulpturu inspirisanu njom. Šta je probudilo inspiraciju za ovo delo i koja ti je njena omiljena pesma?

U saradnji sa producentima koji su je doveli u Beograd (što je bio i poslednji koncert koji je održala) došli smo na ideju da joj poklonimo nešto zaista unikatno što će imati lično značenje za nju. Moja ideja je bila da objedinim početak njene karijere – saradnju sa Dirkom Šoufsom koji je svirao kontrabas u bendu Vaya con Dios i koji je preminuo od side 1991. godine. Simpatične su mi njene pesme, ali nemam omiljenu.

Na čemu sada radiš i šta možemo (jedva da) očekujemo u budućnosti?

Trenutno se trudim oko produkcije dosadašnjih radova, da pronađem galerije za izlaganje i počnem da radim na novoj seriji radova za koju se ideje i skice talože već dve godine. Mislim da ću sada početi da radim i sa minijaturama.

Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima – da li možeš čitaocima KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Wild tales je jedan od filmova koji mi je ostavio jak utisak. I serija Black mirror koja nosi izuzetno jaku socijalnu kritiku društva, čime se i ja bavim ponekad u svojim radovima.

Predstava koja, nažalost, više ne može da se gleda, a koja me je potpuno izmestila iz svakodnevice i o kojoj sam jako dugo razmišljao nakon gledanja je Hadersfild. Postoji i film, ali u predstavi su se mnogo bolje doživljavale Glogovčeve facijalne ekspresije i energija koju prenosi na posetioce. Slučajnost je da sam gledao i poslednju predstavu, Hamleta u JDP-u i žao mi je što nisam stigao da vidim još par njegovih predstava.

Sajt koji posećujem, čisto da vidim šta čovek novo radi, jeste sajt vajara Aniš Kapura (Anish Kapoor). Ima jako veliku produkciju i konstantno apdejtuje sajt, a jedan mi je od dražih vajara današnjice.

Kad smo kod vajarstva, jako mi je žao što nisam posetio dok sam bio u Australiji Gibs farmu (Gibb’s farm) na Novom Zelandu, to je farma jednog Novozelanđanina koji ima kolekciju modernih i savremenih skulptura.

Intervju vodila: Jovana Nikolić

Leave a Reply

Your email address will not be published.