piše: Sofija Stojanović
Dvadeset godina pre početka Prvog svetskog rata, opominjući politički skandal, kao stvoren da inspiriše triler koji bi režirao Kosta Gavras (da se odigrao u drugoj polovini 20. veka), izbio je kao rezultat složenosti i dugoročne nestabilnosti javnog života u Trećoj francuskoj republici. Ko je zapravo bio oficir Alfred Drajfus po kom je ovaj trinaestogodišnji incident nazvan „Drajfusova afera” i zbog čega je njegov usud nagnao romanopisca Emila Zolu da sastavi seriju članaka, od kojih je onaj od januara 1898. godine bio adresiran na predsednika države Feliksa Fora, sa tako istovremeno dramamtičnim i melanholičnim naslovom – Optužujem (J’accuse…!), a Teodora Hercla požurio ka utemeljenju cionizma?
Francuska je nakon rata s Nemačkom (1870–1871), u kom je izgubila istočne pokrajine Alzas i Lorenu, kao i nakon epizode s Pariskom komunom (1871), osećala gorak ukus poraza u ustima. Talas nacionalnog poniženja će dugo pritiskati Francuze. Usled takve klime, revanšistički porivi i nacionalizam su metastazirali, da bi svog korifeja pronašli u, za diktaturu raspoloženom, generalu Žoržu Bulanžeu. Njegove ambicije nisu na zadovoljavajuć način namirene i on je presudio sebi nad grobom svoje ljubavnice u Belgiji 1891. godine. Međutim, bulanžizam – razdoblje koje je ime dobilo po pomenutom generalu – ogolio je razmere antiparlamentarne, militarističke i reakcionarne snage u Francuskoj. Pored toga, u vreme kada i Drajfusova priča kreće da se odigrava, devedesetih godina 19. veka, običan svet je na vojsku gledao s pijetetom i nadao se da će ona povratiti izgubljeni nacionalni ponos. Zbog nestabilnosti vlada, koje su se smenjivale brzinom koja je nagoveštavala skori kolaps političkog života, a onda i čestih afera u privredi i drugim granama, zanemarivao se još jedan važan problem koji se nalazio u klerikalizmu. Katolilčka crkva, koju je dodatno gnevio napredak nauke na koju je gladano kao na pretnju, postojano je težila svetovnoj vlasti u zemlji.
Kraće rečeno, na Republiku se u svoj svojoj težini obrušavao sumrak nacionalizma, ksenofobije i verske netrpeljivosti. Antisemitizam je pronašao plodno tle u takvim okolnostima, što je činjenica od prvorazredne važnosti za ovaj neslavni slučaj francuske istorije.
Čitava stvar otpočinje 1894. godine, kada je u Nemačkoj ambasadi pronađen komad hartije (nazivan bordero) na kom su rukom bili ispisani poverljivi podaci u vezi sa stanjem u francuskoj vojsci. U francuskom generalštabu su se složili da se radi o delu špijunaže, da se veleizdajnik krije u njihovim redovima i ubrzo nakon toga je otvorena istraga. Međutim, ključnu ulogu u istražnom postupku imali su klerikalni i nacionalizmom zadojeni oficiri. Njihov kolega, Alfred Drajfus bio je Jevrejin i zbog toga je, uprkos nedostatku stvarnih dokaza i jasnih pobuda koje bi ga odvele u takvu izdaju otadžbine, sumnja pala na njega. Udešeno je, zapravo, ispostaviće se, vrlo aljkavo i nespretno, da on ispadne kriv. Navodno, grafološke analize su pokazale da oficirov rukopis odgovara onom sa notorne ceduljice.
Alfred Drajfus je osuđen za veleizdaju. Ražalovan je javno, pred svojim vojnicima i pretpostavljenima, u ceremoniji punoj patosa – između ostalog, sablja mu je slomljena napola. Nakon što je prošao kroz taj špalir poniženja, deportovan je na Đavolje Ostrvo, ozloglašenu kažnjeničku koloniju blizu obala Francuske Gvajane (radnja filma Papilon sa Stivom Mekvinom smeštena je tamo). Dakle, torturi sprovođenoj nad zatvorenikom od strane stražara i ostalih, sada su se pridružile tropska klima i opasnost od malarije. Nekadašnji ugledni oficir francuske vojske ovako je sažeo svoj očaj prožet osećanjem dužnosti u dnevniku koji je vodio: „Bio sam odlučio posle nepravedne osude da se ubijem. Moja verna, toliko odana i tako dobra žena pomogla mi je da shvatim kako ja nevin nemam prava da svojevoljno napuštam svoje mesto i dezertiram…”
Alfred Drajfus, taj oficirski Edmond Dantes, nije želeo i nije mogao da prizna krivicu koja je ležala na savesti nekog drugog. Porodica Drajfus, naročito brat Matija, i krug bliskih ljudi, takođe nisu hteli da ga prepuste takvoj tragediji i na sve moguće načine su se trudili da dokažu da se radi o stradalaštvu nevinog čoveka. U narednim godinama, afera je narastala i pretila je da za dugo vremena potpuno uruši poverenje u francusko ratno sudstvo i ministarstvo rata u celosti. Prelila se iz kruga vojske u gotovo sve segmente društva. Podelila je Francusku, odnosno sabrala ju je, u dva tabora – drajfusovci i antidrajfusovci – već postojeće oprečne tendencije u društvu i dala im dodatno na značaju. Prvi je okupljao levicu, demokratsku i republikansku struju, a drugi je predstavljao zbir klerikalno, nacionalistički i antisemitski raspoloženih grupa.
Takva mutna vremena tokom kojih se kuvalo ono najniže u ljudima, ipak su na površinu, makar na neko vreme, izbacila i izuzetne ličnosti koje su smatrale dužnošću da odgovore na pozive istine. Među njima su se istakli već pominjani pisac Emil Zola, koji je svojim člancima u pariskoj štampi nastojao da trgne javnost, a zatim i potpukovnik Pikar koji se od 1896. godine kao šef obaveštajne službe (tkz. Drugog biroa) našao na čelu istrage.
Pikar je pronašao dokaze koji upućuju na to da je čuveni bordero napisao izvesni major francuske vojske Esterhazi. Biografija ovog oficira, pored konkretnih dokaza, zaista je mogla da podrži priču o izdaji snažnije nego Drajfusova: kasnije poređen sa živopisnim likovima poteklim iz Balzakovog pera, Esterhazi je bio nestalna priroda, neka vrsta najamnika – profesionalnog vojnika koji rat shvata kao unosan posao; bio je mađarskog porekla, a školovan je u Beču i nije bio naročito opterećen patriotskim osećanjima prema Francuskoj. Međutim, potencijalna optužnica podignuta protiv njega dovela bi do ponovnog otvaranja Drajfusovog slučaja, a tu prašinu generalštab nije hteo da još jednom podiže. Prestiž armije, iste one u koju je narod gotovo slepo verovao, bio je doveden u pitanje. Tako su potpukovnika počeli da šalju na razne misije po kolonijalnim bespućima Magreba, a te misije su znale da budu, i to ne igrom slučaja, opasne po život. Pikar, ipak, nije odustajao od borbe koja je trebalo da dovede do Drajfusove rehabilitacije i ubrzo se našao suočen sa eksponentom druge strane, prema Zolinim tvrdnjama, prvim režiserom čitave ove tragične predstave, potpukovnikom Armanom di Patijem de Klamom.
Jedan pariski list objavio je faksimil borderoa na osnovu kog je, posle pomenutih tendenciozno sprovedenih grafoloških analiza, bio terećen Drajfus i u njemu je nemački pukovnik Švarckopen prepoznao rukopis čoveka koji mu je dostavljao poverljive informacije o francuskoj vojsci. Bio je to, prema njegovom mišljenju bez svake sumnje, Esterhazijev rukopis. Neodrživa konstrukcija podmetačina i laži ovim je bila dodatno i nepovratno uzdrmana.
Drajfusova afera je začeta između antisemitizma i šovinizma, a zatim su je dalje gajili sujetni porivi i pristajanje na nepravdu članova vojnog vrha i sistema koji je trebalo da služi pravoj stvari, a koji nije bio u stanju da istupi i prizna da je napravljena greška. Umesto toga, oko nje je ispletena čitava jedna nova stvarnost. Afera je tako rasla postavši fenomen i simptom celokupnog doba koji se sav survao na leđa nevinog i savesnog čoveka. „Još jednom ponavljam, on se ne može vratiti nevin, a da ceo generalštab ne ispadne kriv”, ukazivao je Zola na glavni razlog zbog kog je Drajfus i dalje nemilosrdno trpeo nepravdu.
Zola je na samom kraju javnog pisma upućenog predsedniku, nakon što je imenom i prezimenom pobrojao glavne i odgovorne za skandal, poručio da je svestan optužbe za klevetu koja će uslediti i istakao je da on nema nikakav lični interes da optuži ljude koje ne poznaje. „Ja čekam”, napisao je nakon što je ispunio svoju dužnost prema domovini i ljudskosti. Piscu je onda suđeno i morao je da ode iz zemlje. Umro je 1902. godine, ne dočekavši pravdu i razrešenje zamešateljstva koje je tako snažno uticalo na rasplet njegovog života.
Drajfusova afera sabrala je unutrašnje i spoljne nevolje sa kojima se Francuska suočavala, i protegla se iz jednog veka u drugi, kao da je istorija time želela da poruči da zemlja sa istim problemima ulazi u jedno novo doba. Francuski listovi su intenzivno pisali o špijunaži koja se sprovodi u korist Nemačke, a to nikako nije moglo da doprinese boljitku u odnosima između dve države. Upravo suprotno, oni su postajali sve gori kako se afera produbljivala.
Nestabilna situacija u zemlji toliko je uzela maha, da je novoizabrani predsednik Emil Lube ipak morao da donese odluku o obnovi procesa protiv Drajfusa – ponovo je proglašen krivim za veleizdaju, ali ga je predsednik pomilovao 1899. godine. Međutim, takvo samo naizgled solomonsko rešenje nije zadovoljilo oficirovu porodicu i sada već nepokolebljivu struju drajfusovaca. Pritisak nije popustio i određenom broju ljudi je suđeno, nakon čega su oterani na robije. Oficir je tek 1905. konačno proglašen nevinim, dok je potpukovnik Pikar 1906. godine stupio na dužnost ministra rata u vladi Žorža Klemansoa. Drajfus je dobio priliku da mu stegne ruku.
Slobodan Jovanović kaže da život istorijskih ličnosti predstavlja borbu između karaktera i situacije, a da je individua uvek samo delimično dorasla takvoj borbi. Oficir Alfred Drajfus bio je istorijska ličnost koja je na silu uvučena u jedan vrtlog interesa, podmetačina i zakulisnih radnji. Takav proračunat haos nije ostavljao mesta za bilo kakvo lično pregnuće u nekom drugom smeru. Sudbina jednog čoveka bila je u tuđim rukama, a te ruke nisu bile ni blizu čiste. Ipak, njegovo stoičko držanje i pregalaštvo časnih ljudi i ovog puta su pokazali da je pravda dostižna. Na kraju, može poslužiti ona Dimina: „Čekati i nadati se”.
Inspiraciju i informacije za ovaj tekst crpela sam iz dela Građanska Evropa (1770–1914). Društvena i politička istorija Evrope (1871–1914) Čedomira Popova (Beograd, 2010), Doba carstva 1875–1914. Erika Hobsbauma (Beograd, 2019) i Optužujem… Emila Zole (Beograd, 1955), kao i filma J’accuse (2019) Romana Polanskog.
maj, 2025.
