piše: Jasna Žarković
Izvor slika: IMDb
Od prvih kadrova ove mini-serije jasno je da nikakve pozitivne transformacije neće biti i da je samo pitanje kakva nas tragedija čeka (mada se i to naslućuje kroz tizere na početku svake epizode).
Engleske, tj. mančesterske kuće u nizu. Dvojica komšija – vrata do vrata, a kao sa različitih planeta. Lea (Alan Kaming), vremešnog geja, zatičemo kako patnju zbog rastanka sa dugogodišnjim partnerom (koji će uskoro dobiti dete u strejt vezi) utapa u vezama za jednu noć. Njegov hiperstrejt komšija Klajv (Dejvid Morisi) živi hiperstrejt porodični život sa ženom i dva sina, od kojih je mlađi (gle čuda!) orijentacije koju ne sme da autuje, a stariji, takođe hiperstrejt, zarađuje snimajući svoje hiperzgodno telo za erotske sajtove i sve zna i – važno je – voli svog brata. Nisam sasvim sigurna da li je ocu ove dvojice momaka, suprugu isfrustrirane engleske domaćice, električaru bez stalnog zaposlenja, bivšem robijašu i navijaču „zna se za koji klub” sasvim jasno koji pol ne voli, ali to ubacujem u vašu gledalačku znatiželju jer mi se učinilo da je pisac i ovo pitanje protkao između redova. Svemu ovome dodajte pitoresknu kvir škvadru koja se okuplja u Leovom klubu, a koja nije samo dekor već aktivni učesnik u zapletu, i radnja može da počne. I to kako da počne!
Zanimljiv podatak, koji je Alan Kaming izneo tokom jedne promocije serije, jeste da su on i Dejvid Morisi prijatelji već 40 godina i da jedno vreme jesu bili komšije. Poverenje koje je imao u kolegu glumca ovde je podignuto na viši nivo, a takav je i bio potreban jer je ovo serija satkana od tenzija. Sa druge strane, njen kreator, Rasel T Dejvis od početne zamisli je kao glavnog aktera imao na umu ne samo vlasnika noćnog gej kluba, već konkretno Alana Kaminga, čiji je glumački talenat definisao atmosferu priče – osmeh koji prikriva tugu i bes, borba za dostojanstvo izbora, neverica zbog tendencije većine da progres lako poništi, a sva stečena prava ponovo ugrozi, ali ipak – vera u ljude. Njegov lik, Leo, izlečeni HIV pozitivni pacijent, seća se devedesetih, teških izazova i važnih sloboda koje je gej zajednica osvojila i zato je njegova tragedija danas veća. Da li se nešto otad promenilo? Jeste. Na gore. Opet se pederi penju „na vrhove prstiju” da ne ugroze osetljive uši strejtaša, a zapravo ne samo oni nego svaka manjinska grupa koja uspravi glavu po meri kičme.
Rasel T Dejvis, (gej) aktivista, sjajan scenarista i producent to odlično zna, pa zato svojim filmskim pričama (It’s a Sin, A Very English Scandal…) britanskom društvu hrabro baca u lice istine koje mu se ne dopadaju. Zato se Klajvu mržnja prema komšiji i njemu sličnima ne dodeljuje samo kao fobična zatucanost, već se pravda i njegovim egzistencijalnim strahom i elementima klasnog sukoba, iako ovde realnih ekonomskih klasa nema.
Beli, beli svete, loše si sve ovo sastavio i još ti se lošije piše. Ako su Englezi the predstavnici tog sveta, ovo je the serija o nepomirljivostima, socijalnim ćorsokacima i krizi identiteta suprime pojedinaca, koje gazi 21. vek. I iza kojih ostaju žrtve i pogrešni spomenici.
Preporuka i upozorenje: mučnina, koja dugo ne popušta.
septembar, 2026.
