Olimpijskom stadionu Asim Ferhatović - Hase, foto: fksarajevo.ba

Sport je neraskidivi deo naših života. Dobro, većinom muških života. U Srbiji je procenat stanovništva koje prati sport veliki, a neko nekad reče da se svi razumeju u dve stvari – politiku i fudbal. Ni moja malenkost nije izuzeta od takvih zakonitosti života. Fudbal, košarka, odbojka, tenis, vaterpolo, rukomet… nema šta nismo pratili, trenirali, igrali posle škole. A, naravno, nismo ga igrali jer smo bili sportski prosvećeni, nego zbog onih koji to najbolje rade. Sportisti – prvi pravi idoli u životu. Svoju pesmu imali su Džaja, Dejo, Dule Savić, Bodiroga, Divac; Pižon je imao svoje kolo… sva ta poznata imena koja su proslavila naš sport. Neki su se i hvatali mikrofona, poput Ivice Šurjaka, ali i Hulija Iglesijasa, kome je jedna saobraćajna nezgoda preusmerila karijeru golmana na karijeru pevača lakih nota. No, tema ovomesečne kolumne je jedan „stari” fudbaler koji je široj publici našeg govornog područja poznatiji kao junak jedne rok pesme, nego li po svojim bravurama. Ovo kažem zbog toga što, kada je pesma objavljena, on je već davno bio u fudbalskoj penziji i, nažalost, pri kraju svoga ovozemaljskog, in corpore života.

Asim Ferhatović je poznat među starijim ljubiteljima najpopularnije sporedne stvari na svetu. Pošto autor nije bio rođen u vreme Hasetove (kako mu je bio nadimak) vladavine zelenim travnjakom, pokupio je neke informacije od svoga oca, koji je Haseta okarakterisao kao vrlo nezgodnog igrača, punog finti i efikasnog golgetera. Ali, pošto je starina hajdukovac, a nešto kasnije je, zbog poznatog sticaja okolnosti, postao zvezdaš, nije zaboravio ni na pežorativni Ferhatovićev nadimak, a to je „Slino”. Sam nadimak govori. Elem, Ferhatović je imao i inostranu karijeru u turskom Fenerbahčeu, ali ono što je najupečatljivije jeste da je u poslednjoj sezoni svoje karijere doneo i titulu FK Sarajevo za koji je nastupao čitavih šesnaest sezona, dok je za reprezentaciju zabeležio samo jedan jedini nastup. Čemu se tajo čudi i dan-danas!

No, kako Hase dospeva u pesmu? Pošto autor smatra da ponešto zna o istoriji jugoslovenske pop-rok scene, kao i fudbalskoj istoriji, kao i o istoriji uopšte, svakako mu je bilo čudno kako su se Sejo Sekson (Davor Sučić) i Dr Nele Karajlić (Nenad Janković), skupa lokomobila grupe Zabranjeno pušenje, odlučili na uvrštavanje legende „kluba dresa boje fesa” u stihove svoje pesme, s obzirom na to da se radi o ozbiljnim i dokazanim „manijacima” (manijaci – nadimak navijača suparničkog FK Željezničar, prim. aut.). Zašto ne Katalinski, „Švabo” Osim? Izgleda da se zaista radilo o jednoj gradskog faci, koja je bila sinonim grada na svoj način, pa to treba shvatiti kao znak poštovanja. No, ako pesmu stavimo kroz prizmu stvarnih događaja, ima se šta uočiti. „Te majske nedelje je došao Osijek, al’ opet je Koševo bilo puno… ” Dakle, pored omalovažavanja FK Osijeka, jer, kad vam Osijek dolazi, dakle, nema nekog interesantnog fudbala, u žižu upadaju „majska nedelja” i „Koševo”. Naime, zanimljivo je, a to saznah uspomoć vatrenih „pitara” na internetu (pitari – nadimak navijača FK Sarajevo), da je Ferhatović svoju poslednju utakmicu odigrao na gostovanju protiv FK Rijeka na neugodnoj „Kantridi”, i to oktobra meseca (a ne maja) 1966. godine. Na toj utakmici Hase je doživeo povredu, ali i pored tog hendikepa, Sarajevo je ubedljivom pobedom nad domaćinom od 0:4, po prvi put osvojilo titulu prvaka države. „Sine, Hase je tukao Engleze, Švabe i Ruse…”. Pa i nije, s obzirom na to da je odigrao jedan reprezentativni meč, a FK Sarajevo je tek nakon njegovog poslednjeg meča odigralo svoj prvi meč na inostranoj fudbalskoj sceni. „Svi u napad, jedan je Hase!”, drugi deo ove rečenice jeste bio naslov sarajevskih novina nakon Hasetovog poslednjeg meča. Ferhatović je otišao u legendu, ali bez ikakvog preterivanja. Olimpijski stadion u Sarajevu, dom fudbalera FK Sarajevo, kao i jedna ulica u tom gradu nose ime Asima Ferhatovića – Haseta.

Tih godina Karajlić je upao u nemilost jugoslovenskih vlasti i javnosti zbog čuvene opaske, kada je Pušenju otkazalo pojačalo na živom nastupu – „Crk’o Maršal”. Svima je jasno o kom se to Maršalu radi, ili barem onima koji su to tako shvatili. Već naredne godine, na album Dok čekaš sabah sa šejtanom uvrštena je pesma Nedelja kad je otiš’o Hase. Ako malo povežemo tu „majsku nedelju”, da su svi izlazili sa stadiona ćutke, da je BBC bio na radiju, a Oslobođenje u rukama, da je „tuk’o Engleze, Švabe i Ruse” a da se na kraju pesme skandira „Jugoslavija, Jugoslavija!”, može se reći da je ovo svojevrsno pokajničko delo za greh koji definitivno nije bio greh, ali je greh. Hase je i po drugi put zaživeo u pesmi pod naslovom Nedelja kad je otiš’o Hase 2 Neleta Karajlića, gde je Hase daleko bleđi paravan najznačajnije istorijske ličnosti „naših naroda i narodnosti”.

Ovde stajem. Kao što je nekad neko rekao da se svi razumeju u politiku i fudbal, neka rasprava krene i ostane u sekciji komentara.

       piše: Pavle R. Srdić

Leave a Reply

Your email address will not be published.