piše: Ivana Pavićević
Samosvojstveno okrutna igra sudbine. Muzika, za pank-metal bubnjara Rubena (Riz Ahmed), predstavlja više od karijere. Ona je njegov život. Muzika je za njega zavisnost koja je zamenila zavisnost – narkomaniju. Kada se iznenada, i bez upozorenja, nakon niza godina gromoglasnog udaranja u bubanj u bendu, suoči sa katastrofalnim gubitkom sluha, taj gubitak sa sobom odnosi i sve za šta je živeo, kao i mnoge od razloga zbog kojih je čist. Zvuk metala je moćna i potresna drama koja se, sa muzikom u centru, probija kroz sve faze žalosti, dok je bubnjar Ruben zapeo u fazi cenkanja: da li postoji način da popravi štetu i vrati se životu kakav poznaje? Ne shvatajući da je pravo pitanje zapravo: kako početi novi život kada je onaj stari izgubljen?
Upadljivo istetoviran i napadno izblajhan, Rubenov fizički izgled, stereotip besnog mladog boga metala, reditelj Darijus Marder tokom filma delikatno razoružava, dok nam glumac Riz Ahmed lagano prenosi kompleksne frustracije gubljenja dodira sa svetom oko sebe, bez obzira na to koliko se čvrsto on za njega držao. Iako odiše očajem čoveka spremnog da povrati svoj sluh po svaku cenu, emotivna snaga ove dirljive drame leži u mogućnosti dostizanja otkrovenja kroz prihvatanje bespovratnog.
Ruben je primoran da se, kako više nije održiv, udalji od sopstvenog života i pomiri se sa svojim novonastalim stanjem. Iako nerado, pristaje da se pridruži komuni Gluvih osoba, počinje da uči znakovni jezik, zbližava se sa mladima iz osnovne škole za decu oštećenog sluha. Ali Ruben ipak ne deli istu ideologiju kao članovi komune u kojoj se nalazi. Njihova filozofija se zasniva na ideji da gluvoća zapravo nije smetnja i nije nešto što je potrebno popraviti. Nelagodan sudar dve različite ideologije deli Rubena i komunu na one koji se prema gluvoći odnose kao prema nedostatku i one koji je prihvataju samo kao različitost. Dok će gledaoci sa sluhom verovatno saosećati sa Rubenovom odlučnošću da, ne bi li ikako povratio svoj dosadašnji život, ode na operaciju i ugradi slušne implante, reditelj, ipak, osećajno istražuje mogućnost da gledaoci nisu u pravu, da bi možda bilo učinkovitije i smislenije da glavni akter prihvati višu silu, da pronađe svoj pravi put i prihvati da je sada drugačija osoba nego pre. Ako je ono što se desilo Rubenu posledica njegovih ličnih izbora (umetničkih, poslovnih, životnih…) zašto i samu posledicu ne bi mogao prihvatiti kao svoj lični izbor?
Reditelj gledaoca/slušaoca uspeva da smesti direktno u cipele glavnog lika, i to fantastičnim dizajnom zvuka kojim gradi jedinstvenu tenziju između tišine i buke. Ono što protagonista čuje je utoliko neizvesno kao i njegova budućnost. Od zvučnog nasilja, buke i vrisaka, preko prigušenih i udaljenih podvodnih zvukova, šištanja i pucketanja slušnih implanata, reditelj nas u konfuziju i neizvesnost uvlači direktno kroz slušni aparat glavnog glumca dok se njegov odnos prema svetu oko njega pogoršava, a on, probijajući se kroz olupine, pokušava da konstruiše novi svet. Na trenutke, film skoro pa zavidi onima kojima je pruženo oslobođenje od hrapavog zvuka koji zaglušuje naš svet.
Bez ikakve patetike i romantizovanja gluvoće, Zvuk metala upućuje na prihvatanje neizbežnih promena; na činjenicu da kakav god da je, put je neizbežan. Konačno, film se bavi pitanjem: kako nastaviti plesati kada muzika prestane zauvek?
maj, 2021. godina
