foto: Discogs

Zaječar, negde krajem devedesetih godina. Bili su to početni školski raspusti moga života, kada je red da se, nakon školske godine, ode kod babe i dede na desetak, petnaest dana. Vreli letnji dani, stariji uvek imaju nešto da rade, a ja nisam bio još dovoljno velik da odem sam negde da potražim zabavu. Znatiželjan, rovao sam po ormarima i kasetama majčine devojačke sobe i naišao na jednu staru knjigu sa natpisom „Tebi – pisma ljubavi”. Prelistavajući je, nisam tada shvatao čemu ti redovi, puni epiteta zanosa, divljenja, očaranosti, ali i razočaranja, čežnje, tuge, koje neke tete i čike, koji su davno umrli, pišu jedni drugima. Na kraju knjige bili su oni čija je ljubav bila hronološki najskorija – Ivo Lola Ribar i Sloboda Trajković.

„Najdraža jedina moja! Pišući ovo pismo, ja se pouzdano nadam – optimista sam, kao i uvijek! – da te ono nikad neće stići već da ćemo se nas dvoje vidjeti i uvijek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano…” Tako je ovo poznato pismo, uvršteno u navedenu knjigu, počinjalo.

Ivo Lola (sic!) Ribar, docnije narodni heroj Jugoslavije, bio je predratni sekretar SKOJ-a, omladinskog krila, tada ilegalne, Komunističke partije Jugoslavije. Po zanimanju, Ivo je bio pravnik, ali je, neposredno pre Drugog svetskog rata, upisao studije filozofije na Beogradskom univerzitetu. Radilo se o progresivnom mladom čoveku, istaknutom borcu za studentska prava, ali i borcu za ideju svoje partije, koji je često bio agitator i organizator skupova za obe svoje borbe. Uprkos svom ilegalnom aktivizmu, Lola je bio studentski predstavnik Beogradskog univerziteta, kao i svih univerziteta Kraljevine Jugoslavije, na brojnim međunarodnim studentskim konferencijama. Nakon početka Drugog svetskog rata, Ribar je, kao prvi komunistički omladinac, bio angažovan u cilju omasovljenja partizanskog pokreta, očekivano –mladim, progresivnim ljudima onog doba: đacima, studentima, mladim stručnjacima, mladim radnicima i seljacima. Lolin život je prekratila bomba iz neprijateljskog aviona, novembra 1943. godine na Glamočkom polju, kada se spremao da poleti za Kairo, gde je bio određen za prvog predstavnika NOV-a i POJ-a pri savezničkom štabu za Bliski istok.

foto: Vreme

Sloboda Trajković – Boda, bila je studentkinja hemije iz Beograda, ćerka uglednog beogradskog apotekara, docnije saradnika partizanskog pokreta, Svetolika Trajkovića. Cela Bodina porodica je bila prokomunistički nastrojena. Njen brat, Miroslav, bio je veza pokreta sa njegovim ocem, koji je vojsku snabdevao neophodnim lekovima i drugim sanitetskim materijalom. Sestra Vera je pomagala Slobodi u nabavljanju odeće i obuće za partizane u prvim danima ustanka.

Iz prethodnih redova, može se nazreti kako su se upoznali Boda i Lola. Ali, nije rat taj koji ih je spojio. Rat ih je razdvojio i to, nažalost, zauvek. Barem na ovom svetu. Porodica Ivana Ribara je od 1923. godine živela u Beogradu, a mladi Lola, iako rođen u Zagrebu, veći deo života je proveo u prestonici. Ljubav je rođena pre samog rata, a mladi Lola se spremio da veri Bodu u porodičnom domu Ribara, naravno, u prisustvu članova porodice Trajković. Međutim, kako sudbina to obično zna da udesi, ispostaviće se da je ta veridbena večera zakazana jednog nezaboravnog datuma – 6. aprila 1941. godine. Nakon poziva partije na ustanak, Lola je Bodi zabranio priključenje novoformiranim partizanskim jedinicama, s obzirom na to da je Boda bila krhke građe i nežnog zdravlja, te joj je naložio da ode u Vrnjačku Banju, dok je njena porodica ostala u Beogradu. Lolu su zadaci bacali od zapadne Srbije, preko Zagreba, pa sve do Bosanske Krajine, u kojoj je i poginuo. Za sve to vreme, Lola je slao pisma Bodi, pozivajući je da izdrži, da veruje u ideju i skoro oslobođenje, ali pre svega, u njihovu ljubav. Smatra se da je pismo, čiji su početni redovi navedeni na početku teksta, palo u ruke Specijalne policije, poznate po nemilosrdnom obračunu sa komunistima u toku okupacije.

foto: Yugopapir

Ubrzo je cela Bodina porodica završila u Glavnjači, a njena sestra Vera bila je podvrgnuta žestokom mučenju, dok policajci nisu shvatili da se ne radi o Bodi. Boda je ubrzo uhapšena u Vrnjačkoj Banji, gde je mučena radi iznude informacija, pa prebačena u Glavnjaču da bi bila spojena sa porodicom. Tokom narednih meseci, cela porodica bila je izložena torturi, sa jednim ciljem – da Boda napiše pismo Loli, kojim bi ga namamila da eventualno dođe u Beograd, ali i radi otkrivanja partizanskih veza u okupiranom Beogradu. Porodica Trajković je herojski istrajavala, a u tom svom istrajanju zatekla ih je i zajednička smrt u gasnoj komori logora na Banjici, na budući Dan pobede, 9. maja 1942. godine. Od Trajkovića, tragediju je preživela jedino sestra Milica, koju je od zlehude porodične sudbine spasla činjenica da se odselila na drugi kraj Beograda. Kao što je Lola u pismu poželeo, nesvestan načina na koji će Boda skončati, pismo je nikada nije stiglo. Nikada je više nije video, ali je sa njom ostao u večnosti.

Nesrećna ljubav dvoje mladih, klasičan motiv. Lole – ikone narodnooslobodilačkog pokreta, čije će ime poneti brojne ulice i škole po Jugoslaviji, kao i jedan industrijski gigant iz Beograda, i Bode, koja danas ima ulicu u Beogradu, a jedna ulica nosi ime porodice Trajković. Ivina porodica je, takođe, žestoko stradala. Ivina majka, Tonica, ugušena je u gasnoj komori u sremskom selu Kupinovo, rođeni brat Jurica je poginuo tri dana pre Lole u borbama kod Kolašina. Nakon oslobođenja, Ivin otac dr Ivan Ribar postao je prvi predsednik druge jugoslovenske države, a na toj funkciji će biti sve do 1953. godine, a naselja poznata kao Blok 71 i 72 na Novom Beogradu, nose zajednički zvaničan naziv po njemu.

Godine 1973. u planu je bilo snimanje igranog filma posvećenog Ivi Loli Ribaru, što je u to vreme i bila uobičajena praksa, kada se radi o komunističkim prvacima koji su izgubili život u toku rata. Prema rečima Kornelija Kovača, frontmena beogradske rok grupe Korni grupa, dogovor sa produkcijom je bio da se muzika za taj igrani film poveri njemu, a Kovač je brže-bolje krenuo u realizaciju, te je tako i nastala eponimna pesma Ivo Lola. Međutim, na kraju nije snimljen igrani, već televizijski film u produkciji Radio Televizije Beograd, po scenariju i u režiji Nenada Momčilovića. Pošto je ceo projekat poprilično kasnio, Kovač je sumnjao da će biti realizovan, i umesto uvrštenja numere u okvire muzike za film, Korni grupa je 14. februara 1973. godine objavila singl ploču na čijoj je A strani bila ova numera. Tekst je potpisao Dejan Đurković, a isti je parafraza pomenutog pisma u stihu, dok su muzika i aranžman delo Kovača. Pesma je zabeležila dobru slušanost, naročito zbog svojih glavnih junaka, velikomučenika sa ikonostasa jugoslovenskog socijalizma, ma koliko ova moja konstrukcija izgledala blasfemično s oba aspekta. Crkve i partije. Međutim, Lolu i Bodu, poput kakvih modernih Romea i Julije, kojima rat, umesto roditelja, ne dade da se uzmu, smrt je spojila u večnosti, a takav motiv je ukusan. I komercijalan, jer najviše je ljubavnih pesama, bilo srećnih, bilo nesrećnih. Ruku na srce, izbegnuta je idolizacija junaka u tekstu, a akcenat je stavljen na ono što treba – nesrećnu ljubav.

 

Ivo Lola Ribar danas počiva u zidinama Kalemegdana, a njegovu bistu nad grobom greje sunce slobode. Slobode, koju je toliko voleo.

piše: Pavle R. Srdić

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.