piše: Ivana Pavićević
„Ne možete lažirati misao.” Naravno da možete. Uzmimo da su najočigledniji primer 21. veka napadi panike: zaputite se u prodavnicu po hleb, a mislite da ste pošli u borbu sa lavom. I upravo sa ovom premisom započnite gledanje filma Razmišljam da prekinem sve, Čarlija Kofmana. Sve je trik. Trik u koji nas je reditelj savršeno spretno uvukao. Mislimo da gledamo jedan film, dok zapravo otkrivamo više nego komplikovanu slagalicu drugog filma. I ne samo to. Činiće vam se da se sam naslov filma, a shodno naraciji koja mu je data, odnosi na glavnu glumicu (Džes Bakli) što je, takođe, prevara jer ona, zapravo, i ne igra glavnu ulogu.
„Ne postoji objektivna realnost.” To je upravo ono na šta nam reditelj filma, Čarli Kofman, skreće pažnju. On nas ovim filmom podseća da smo svi produkt raznih iskustava koja su naša čula pokupila tokom godina. Vaspitanje, nade, sećanja, veze, dobri filmovi i loši filmovi. Kofman gradi lik glavnog glumca (Džes Plemons) na citatima Tolstoja, stavovima Musolinija, baletskoj sekvenci, filmovima Roberta Zemekisa i Kasavetesa, mjuziklom Oklahoma, referencom na film Blistavi um, poeziji Vilijama Vudsvorta i slikama Endrjua Vajeta i Ralfa Alberta Blejkloka. I zaista, nije li nam dovoljno da etiketiramo osobu samo na osnovu umetnosti koju voli ili ne? S jedne strane, mi donosimo sud o osobi samo na osnovu muzike koju sluša, a, sa druge pak, sami sebe definišemo upravo kroz spoljašnje pojave, kao što su iskustva koja su nam ponuđena u prošlosti.
Još jedna obmana u koju ćete biti uvučeni je da je ovo „drumski film”. U jednom trenutku lik iz filma izgovara repliku: „Zato volim putovanja. Dobro je podsetiti se da je svet veći nego unutar našeg uma”. Pa iako film zaista počinje putovanjem, to je zapravo metafizički put, modulacija vremena, produkt života van, ali primarno unutar nečijeg uma. Gledate ga kao da ste ostavljeni da lutate, bez kompasa i mape, u centru nečijeg sna.
Film sve vreme postavlja pitanja – zar ne radi upravo to i naš um? Noću, kada ne možete da spavate od sećanja koja naviru, neispunjenih nada i snova, preispitivanja da li je trebalo i kako je moglo… Glavni lik u filmu upravo prolazi kroz sva ta sećanja. Ona ga vode decenijama napred i nazad u vremenu, podsećaju ga na niz trauma iz detinjstva, temperature ispod minusa, ruganja iz škole… Transformišu osećanja i lica ljubavnica, kolega, porodice, kroz ogledalo sopstvene narcisoidnosti. Najzad, reditelj postavlja pitanje: da li smo jedni drugima stvarni ili smo svi samo tuđa projekcija unutrašnjih želja i spoljašnjih anksioznosti?
Film Razmišljam da prekinem sve je intelektualna pazla, egzistencijalna drama, trik, porodična psihodrama, romantična „dramedija”, drumski film, horor, nelinearno filozofsko mozganje, loša romansa u Zoni sumraka…On je zahtevan i apstraktan u svojoj osobenosti, ali je izuzetno bogat u detaljima i idejama, i delo je jedinstvenog i beskompromisnog talenta koji voli da ostavi neke krajeve nedovršene da ih gledalac sam poveže.
Element rizika u stvaranju umetnosti nije u tome da li će umetnik uspeti jasno drugima da kaže ono što je hteo, već da li je jasan samome sebi, nije u tehnikalijama već kreativnosti, nije čak ni u ostavljanju nedovršenih krajeva, ni u nagoveštaju neumerenosti. Rizik je zapravo u davanju premalo, u promatranju projekta sa veštinom i brižnošću, u odsustvu preciznosti. Rizik je u načinu na koji projekat reflektuje nečiji talenat pre nego što ga dokazuje.
Film Razmišljam da prekinem sve konstantno skreće pažnju na sopstvenu majstoriju i na prigode koje okom mogu da se vide samo na filmu. Ali on je sasvim iskren u brizi o starenju, bolesti, žalu i bolu; vezama koje stvaramo sa umetnošću, a i drugim ljudima. Iako deluje kao da je smešten u drugi univerzum, sve što govori smešteno je u ovaj naš.
Reditelj Čarli Kofman je opsednut napuklim ehom iz odaja ljudske svesti, sa osećanjem da svi razgovaramo jedni sa drugima kroz dvostrano ogledalo, sa neizbežnom ironijom da je naš nesposobni egocentrizam jedina stvar koju imamo zajedničku. Dakle, s obzirom na to da je film Razmišljam da prekinem sve, slobodno već možemo reći, kofmanovski, shvatamo da ništa nije onako kako smo navikli da jeste. Kofman poseduje nezasitan apetit za nadrealnim, za eratičnim i čudim. Njegovi filmovi su provokativne slagalice obeležene nadrealnim zaobilaznicama i neskladnim cepanjem materijala od kog je sazdana realnost.
Prošlo je dvadeset godina otkad je Čarli Kofman „ekslodirao” na sceni kao filmski scenarista sa filmovima kao što su Biti Džon Malkovič, Adaptacija i Blistavi sjaj besprekornog uma. Kofmanov rad je postao još nadrealniji i egzistencijalniji kada je napisao i režirao Sinekdoki, Njujork. Sa Razmišljam da prekinem sve režira i adaptira, rekonstruiše i značajno razrađuje priznati roman istog naziva, pisca Ijana Rida, ostajući apsolutno veran samom romanu, a dodajući sopstvene jedinstvene petlje. On koristi već komplikovanu priču iz romana – momak sreće devojku, vodi je na upoznavanje sa svojim roditeljima, sve se raspada i centralna priča postaje neodrživa – i kopa u duboke misli o sećanju, bedi i smrtnosti.
Sa snimateljem Lukasom Zalom, filmskim urednikom Robertom Frejzenom i dizajnom Moli Hjuz, reditelj, uz nemirne i dezorijentisane uglove kamere, postiže visok nivo klaustrofobije, pažljivo oblikuje neprijatnu atmosferu, usvaja i ubrzava osećaj konfuzije i izobličavanja stvarnosti.
Pored mladog para u glavnim ulogama, u filmu igraju i Toni Kolet i Dejvid Tulis i, iako se s početka pitamo šta oni zapravo igraju, jer je u startu uistinu teško odgonetnuti gde nas je reditelj poveo, ispostavlja se da je ova odlična podela sasvim dobro razumela ideju i u savršenom je skladu sa nervnim sistemom univerzuma.
U filmu Biti Džon Malkovič u kome nebrojeni spletkaroši, sanjari i kupci bukvalno naseljavaju svest Džona Malkoviča, kao i u Blistavom sjaju besprekornog uma, uživamo dok jurimo za Kofmanovim likovima niz zečju rupu svesti. Dok u tragikomičnoj fantaziji Sinekdoki, Njujork misli postaju struktura, struktura umetnost, umetnost postaje život i obrnuto. „Sinekdoki” nas baca u vrtoglavu senzaciju gledanja filma koji aktivno postaje sopstveni veliki um i vodi do eventualne propasti. Posle ovih filmova jasno nam je da je Čarli Kofman sopstveni život uma shvatio bukvalno i da njegovi filmovi kao da misle sami za sebe. Film Razmišljam da prekinem sve je verovatno do sada njegovo najzahtevnije delo, a da li će vam se dopasti zavisi ipak od vašeg ukusa i tolerancije.
Ono što je sigurno, ukoliko je ovaj film vaša šoljica čaja, definitivno ćete se najednom prisetiti sijaset sopstvenih nikad izrečenih misli, puteva kojima nikada niste otišli, drugih šansi koje nikada niste iskoristili. I verovatno će vas sačekati vaši lični likovi iz vašeg sopstvenog filma.
novembar, 2020.
