piše: Milica Marjanović
„Udar nađe iskru u kamenu.”
Petar II Petrović Njegoš, Gorski vijenac
Jedinstvene pojave u književnosti, kakva je pojava Momčila Nastasijevića, retko se sreću. Miodrag Pavić kaže da je on „među našim pesnicima možda jedini, osim Njegoša, koji je nastojao da se ničim ne odrekne tla na kome je izrastao”. I zaista, njihovi stihovi jesu oni koji su uspeli u potpunosti da dočaraju svu lepotu maternje melodije sa takvom preciznošću da čitaocu ostanu puna usta reči nakon čitanja istih. Valjda tome teže svi pesnici. Zato, kada dođu datumi kao što je ovaj današnji, sto trideseti rođendan Momčila Nastasijevića, najbolje je osvežiti prijateljstvo sa umetnikom prisećajući se zašto smo ga uopšte započeli.
Nastasijevića pamtimo, pre svega, kao autora eliptičnih, ali beskrajno melodičnih stihova. U njegovoj pesničkoj zaostavštini nalaze se dela koja u potpunosti odražavaju ono za šta se zalagao u svojim esejima – duhovnu spontanost pustio je u svet tako da ona „prožme, a ne samo dodirne”, što je smatrao glavnim zadatkom Poezije. Lirsko stvaralaštvo doživljavao je kao živu stvar koja misli svojom glavom i peva kako joj drago, zbog čega je glavnu inspiraciju za svoja dela nalazio u srpskoj folklornoj tradiciji – preko bogate i arhaične leksike do stalnih motiva kojima je pripisao novo, ali svevremeno značenje u svetu bivstvovanja. Ipak, ono što je njega zanimalo najviše od svega kada je narodna poezija u pitanju jeste njen melos koji je smatrao za najčistiju formu jezika i njegov najviši domet. Ovaj nesvakidašnji pogled na tradiciju, postojanje i umetnost često odbija ljude od njegovog dela čiji jezik vekovne tradicije služi kao dokaz da pesma koju svira Nastasijevićev pastir odjekuje u svim domenima, prevazilazi sve granice prostora, vremena, jezika i nastanjuje se u načelu duhovnog sveta, gde čeka samo one odabrane koji mogu da dopru do njega.
Najbolji pokazatelj savršene sposobnosti Momčila Nastasijevića da u reci Despotovici vidi ono što je čoveka od davnina bolelo jeste ciklus Pet lirskih krugova uz, kasnije objavljena, Magnovenja i Odjeke. Lirski krugovi otvaraju se svanućem, ciklusom Jutarnje, najvedrijim u celoj zbirci. Čitalac se odjednom nalazi pred scenom iz narodnih lirskih pesama, mahom ljubavnih, kada se sagleda simbolika kojom se autor služi. Cveće, frule, draga čije prisustvo sija doprinose arhaičnoj, mada pastoralno erotskoj atmosferi koja se susreće sa smrću. Likove iz folklora sudbina uvek vuče u dubinu, zato što je sve u životu samo jedno proročanstvo i samim tim dolazi kraj koji je neminovan.
Kako odmičemo kroz ciklus, tako simbolička vrednost cveća postaje sve tamnija – u pesmi Dafina tmoli, grobljanski ton najavljuje ostatak krugova – vezanost pesnika i spoljnog sveta za ono što u njemu voli, posebno mirisi prirode i podneblje na kom se nalazi, polako se gube i nastupa seta pred spoznajom da svet nije dom kakav on traži i da, nažalost, konačno rešenje za njegov strah ne postoji. Bukolički pejzaži opstaju, svet koji nas kao čitaoce okružuje liči na onaj sa kojim smo bili povezani do tada, samo što polako pada noć i nastupaju Večernje – sunce se s mesecom mimoilazi. Pesme Truba i Sestri u pokoju dovode u pitanje smisao postojanja, svet postaje nepoznat, neprijateljski i strah od njega se prostire i u fizičkom i u duhovnom domenu. Biljke bivaju zgažene, polako venu kao da slute apokaliptički kraj.
Sporo udaljavanje od folklora i pribegavanje hrišćanstvu vidi se u Bdenjima, iako prva tri ciklusa nose imena po verskim obredima. Misli o smrti, nepripadanju, nesnađenosti ne napuštaju našeg pastira – pesma Osama na trgu daje prizor kakav se može videti na Kirhnerovoj Sceni sa ulice u Berlinu – grad-čudovište opkoljava pojedinca u uzan prostor koji budi anksioznost i klaustrofobiju usled gubljenja identiteta u vrevi. Ova pesma zajedno sa pesamama Dve rane i Božjak ostvaruje proročanstva jednog usamljenika u tuđini i Nastasijevićevog čoveka stavlja na granicu između Betovenovog es muss sein (mora biti) i liturgijskog kyrie eleison (Gospode pomiluj) – žeđ i glad za sopstvenim likom definišu se kroz porodicu, ali ne u sentimentalnom tonu, već kroz odricanje od rađanja i života. Strah i nada boje ovaj ciklus iz kog se da zaključiti da je smrt jedino rešenje kada se govori o potrazi za sobom ili kako bi Nastasijević sam to rekao – „i dubina se otvori gde bolelo”.
Nespokoj i muka srca nastavljaju se u ciklusu Gluhote, sačinjenom od deset ulančanih lirskih pesama prožetih oksimoronskim spojevima i eliptičnim izrazom koji svoj vrhunac dostiže u, sledećim po redu, Rečima u kamenu. U tom trenutku, pastirskim svetom vlada potpuno zlo i sam Bog posustaje u borbi sa đavolom. Čudovišnost i neprirodnost zamenile su mirovanje drveća i ljiljane, a pastir-tuđin raspet je pred njima – pretvara se u kamen, svojevrsnu granicu između dva sveta, sveta pohlepe i sveta blagostanja.
Otkrovenja u njegovom životu stvaraju sintezu svih prethodnih ciklusa u Magnovenjima. Govori se o mestima koja su tamo i iza, što se vidi u najpoznatijoj pesmi po imenu Tuga u kamenu – oličenju neizrecivosti tuge nad subinom, sopstvenim identitetom i odavno predskazanom sudbinom pojedinca koji je u svakom svetu usamljenik i stranac, zbog čega nikako i nikada ne može da prevaziđe sebe i ono što jeste – „i krvlju tu pa tu / materom u krug”. Nakon Magnovenja nastupaju Odjeci koji zatvaraju životni ciklus Nastasijevićevog (i našeg) pastira susretom sa Bogom i verom u umetnost i njenu isceliteljsku moć, u koju je i sam autor u potpunosti verovao. Sa poslednja dva ciklusa dolazimo do kraja jedne kosmologije koja je svojstvena svakom od nas – cikličnost života koja nikoga ne zaobilazi.
Pet lirskih krugova, uz Magnovenja i Odjeke, dokaz su Nastasijevićeve teze da „reči samo oiviče u svesti taj već preneti treptaj od duha duhu”. Njegovo stalno isticanje umetnosti kao instrumenta koji ljudski duh razleže znači da čovek glasom:pevajući, telom:igrajući srasta s njom do te mere da, kada govori, iz njega govori dragi Bog koji je„nem u svetu bilja i životinja, a čujemo li mu glas: sušta je melodija”. Samo kroz pesmu se dolazi do istine, što vidimo i u njegovom proznom stvaralaštvu.
Kao i u poeziji, malo pažnje je posvećeno događajima, a više neobjašnjivim silama i nedokučivim dešavanjima kojima pokušava da dodatno ukaže na cikličnost vremena kakva se viđa u narodnim bajkama, koje sad dobijaju tamnu senku kamenog postojanja. Slutnja, tajna i smrt još jednom beleže smisao života koji je sav naopak – ljubav postaje izopačena i pretvara se u mržnju; strah, crnilo i klonuće posreduju u empirijskom narativnom diskursu kakav se vidi u pragmatici narodne priče. Prisutna je opsednutost slušanjem i pripovedanjem kao osnovnom ljudskom potrebom i potragom za ispravnim poretkom u društvu. Zato, na primer, u Zapisu o darovima moje rođake Marije vidimo zapitanost nad mestom gde greh počinje, a gde se završava i da li spasenje dolazi onda kada prepoznamo svoje grehove. Marija svoja raspoloženja izražava kroz vezove koji ostaju bez adresata, jer njenog dragog više nema – vezla je čvor svoga stradanja. I zasvetle dan, devica biljka umre i u pastirovom zakopanom srcu nastani se tuga za nečim što se davno, davno zbilo. Zàpêva mu frula, a on, u kovčegu opružen i žut, ćuti dok senke njegovih pesama šaraju put.
„U punom doživljaju hoda sadržan je smisao puta. Kuda, pita se ko je nepouzdan u istinitost svojih koraka”, pisao je Nastasijević razmišljajući o religioznom osmišljavanju umetnosti. Naš pastir, čija je veština sviranja nastala tako što mu se odvojila od rebra, pokazao je da je istina u čulnom svetu naših predaka-pevača koji su dobro znali da je Poezija reakcija i da mora biti uklještena sa muzikom. Verovao je da je čovek do savršenstva izgrađen instrument, a njegova primitivistička i dijalekatska harmonija „maksimum melodijskih krivina”, zato što se tu nalazila izvesnost koju je celim svojim bićem tražio pevajući.
Nastasijevićev folklorni modernizam, ovekovečen devojačkim senzibilitetom natopljenim žeđu za ljubavlju, pokazuje da je on svojom čulnošću i sluhom za glasove koji su pre nekoliko vekova prožimali narod otkrio jezgro života što stoji u provaliji između pastoralnog panerotizma najavljenog razigranom frulom i čudovišnog pakla ukrašenog treštanjem trube. Tu jamu sami sebi kopamo otkako pustimo prvu suzu „i dublje li nas nema, dublje se otvori spasenje”. Najdraži Momčilo, srećan rođendan!
oktobar, 2024.
