plakat za predstavu, detalj, autor: Ilja Lukač

piše: Ivana Pavićević

Četiri veka je prošlo otkako je pisac Pedro Kalderon napisao delo Život je san, čiji su osnovni motivi vlast, strah, pobuna, prolaznost i nestalnost svega, nemogućnost razlučivanja života od sna itd. Posle odgledane istoimene predstave Narodnog pozorišta Šabac, u režiji Aleksandra Lukača, ne možete se oteti utisku da stvarnost modernog doba nije umnogome drugačija posle četiri veka. Autor ovog dramskog komada koncentriše sve navedene motive u jednu radnju, čime postiže simetriju u delu. Pitali smo reditelja: Koja ideja ovog dela je bila Vaš glavni pokretač i inspiracija za postavljanje predstave?

„Meni je najinteresantniji aspekt ovog teksta bila ideja da jedna osoba (u ovom slučaju, princ Sigismund) živi ceo život izolovan u ćeliji, a onda, kao žrtva hira svoga oca, biva pušten potpuno nepripremljen u svet. Kada se ocu ne dopadne Sigismundova reakcija na sve oko njega, otac ga vraća u ćeliju. Pobunjenici protiv kralja vide u Sigismundu nadu i ponovo ga oslobađaju, kako bi izvršili državni udar. U mojoj adaptaciji, koja se u velikom delu oslanjala na glumačke dramaturške priloge, Sigismund se nalazi u našem svetu i doživljava potpuni šok stanjem našeg sveta.”

foto: Aleksandar Lukač

Predstava obiluje rediteljskim rešenjima. Glumci igraju planine, šume, repuju, plešu…Žanr prelazi iz groteske u fizički teatar, zatim parodiju na španske serije titlovane sa Google translatea na projekciju, na kojoj takođe pratimo video-igricu, dečje crteže itd. Čitav koncept se može podvesti pod takozvanu estetiku sna, što ovaj tekst suvislo podržava. Iako tekst govori o borbi između sna i jave i, iako je estetika sna bio najtačniji žanrovski izbor, da li je pogrešno reći da su prikazi iz Vaše predstave zapravo više nego realni i da je paradoks upravo stvaran život koji je postao neverovatan toliko koliko i snoviđenje ili, tačnije, noćna mora?

„Ja već duže vreme istražujem uticaj pop-kulture i socijalnih medija na takozvanu „ozbiljnu umetnost”. Mislim da je taj pristup Snu i bio najveći izazov kritici naše predstave. Ja shvatam pop-kulturu kao dominantnu u današnjem svetu i mislim da pozorište ima zadatak da se tim fenomenom pozabavi. Mislim da je eklektični pristup u našem procesu iritirao „ozbiljnu” kritiku i „ozbiljne” gledaoce jer se bezobrazno igrao očekivanjem publike. Umesto da na neki način podržavam „ozbiljnost” pozorišta i ismejem pop-kulturu, ja sam dozvolio da pop-kultura postane dominantan izraz, kako u vizuelnom i zvučnom dizajnu, tako i u samoj arbitrarnosti značenja scena. Meni je ta reakcija bila jako zabavna. A da sam imao tehničke mogućnosti, proces bih gurnuo u još veći ekstrem. U kanadskim pozorištima odavno radim na interaktivnim predstavama u kojima gledaoci u pozorištu, ali i na onlajn sistemima imaju mogućnost da tvituju komentare i gifove uživo, koje mi onda projektujemo na projekciona platna u toku predstave. Dakle, u pravu ste, ovo jeste predstava koja „snoviđenski” kombinuje i sukobljava elemente realnosti i sna, ali na način na koji bi to iskusio svaki korisnik Jutjuba ili drugih platformi. Slučajnost prizora u predstavi se suštinski sukobljavala sa osnovnom radnjom, odnosno sa očekivanom „emisijom” emotivnog naboja scena. Znači, dodajmo tu i Brehta.”

Od scenskih elemenata ste nam ponudili samo jedan gigantski pokretni kavez. Ako se poslužimo citatom da je „čitav svet pozorište”, da li scenografijom ciljate na pretpostavku da smo svi u kavezu i da je čitav svet jedan veliki kavez?

„Ne, jer bi to impliciralo da postoji neko ko kontroliše taj kavez. A ja sam veliki protivnik teorije zavere. Kavez je, u ovoj predstavi barem, jedino mesto gde kovitlac sveta mora da stane, gde čovek ne mora da brine za ishodišta svojih akcija i želja. Dakle, neka vrsta mesta za razmišljanje, gde junaci spoznaju sebe i izolaciju se od ludila sveta. Mesto slobode i fizičke smrti, koju na kraju Sigismund podeli sa svima.”

foto: Aleksandar Lukač

Kostimi Selene Tomašević svojom ujednačenošću i stilizovanošću prikazuju jedno divlje i distopijsko društvo. Nudi li takva slika prikaz modernog doba ili neke određene sfere čovečanstva?

„Upravo prikaz modernog doba, ali opet Vas vraćam na elemente pop-kulture – tv serije o vikinzima, super herojima, zombijima itd. Selena i ja smo se najviše smejali kad smo zajedno slikali zavese na kavezu – naivne crteže bika sa rogovima kao simbolom kralja. Posle četiri godine smo videli te iste rogove i kostim kod onog tipa koji je provalio u američki Kongres. Selena i ja ćemo morati da ih tužimo za krađu. Uzgred, ja mislim da su kostimi sjajni i potpuno na liniji onoga što sam hteo da kažem predstavom.”

Neizostavan deo predstave je svakako i izbor muzike koji samoj predstavi daje tempo i dinamičnost, a koji takođe Vi potpisujete. U predstavi možemo čuti skoro pa svaki pravac muzike, od Tajger Lilis do Iva Robića. Koji muzički element spaja izabrane numere u jedan muzički segment predstave?

„Ponajviše ideja da publika prepoznatljivom muzikom biva prenesena u određenu estetiku istog trenutka. Moć muzike.”

Najefektnijem segmentu predstave ste dali naziv Nauči sve o našem svetu. U njemu prikazujete jedan svet iz crtanih filmova Volta Diznija koji diskretnom igrom po oštrom nožu postaje nasilan svet. Vlast nas hrani pilulama, mi se međusobno ubijamo, gazimo po svim utemeljenim vrednostima i moralnim načelima. Pružate nam pogled u jedno agresivno društvo, u nezaustavljiv haos, u kome i jedinom akteru u originalnom tekstu koji se transformiše iz negativnog u pozitivno, u ljudsko i čovečno biće, dramatizacijom oduzimate tu mogućnost. Shodno tome, koja je to poruka ili pitanje koje nam nudite predstavom Život je san? Šta je to java, a šta san u čovekovom životu? Prethodi li nam buđenje ili zapravo uopšte i ne sanjamo?

„Još jednom ću da spomenem da je taj segment predstave bio napisan od strane mladih glumaca u predstavi kao njihova refleksija našeg modernog sveta. Ja mislim da smo mi kao svet jako daleko od tog ideala transformacije u „ljudska bića”. Moraćemo da sačekamo američku kataklizmu da bi pustili ostatak sveta da se pronađe i tek onda da potražimo šta je ostalo u ruševinama i da li je tu slučajno ostao neki element čovečnosti. Ili je svet jedino normalan, kako veruju Amerikanci, zbog njihovog prisustva i da smo bez njih osuđeni na totalnu propast. Zato je predstava i pravljena kao komedija.”

Predstavu Život je san možete pogledati na ovom linku:

Uživajte!

februar, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.