piše: Mia Matković
Svet (muzike i filma) je ostao uskraćen za još jednu svetlost, vanvremensku ženu, Isidoru Žebeljan, čija će muzika, kao i sećanje na nju, bez sumnje, nastaviti da živi. Bila je jedna od najpriznatijih svetskih muzičkih umetnica, članica Srpske, ali i Svetske akademije nauka i umetnosti.
Isidora Žebeljan rođena je u Beogradu 27. septembra 1967. godine. Diplomirala je i magistrirala kompoziciju u klasi akademika Vlastimira Trajkovića na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, gde je od 2002. godine radila kao prva žena profesor kompozicije u Srbiji. Porudžbine najznačajnijih festivala, ansambala, muzičkih kuća, stizale su mahom iz inostranstva, pronoseći slavu Isidorinog imena. Njena dela, koja odlikuje prepoznatljiv, autentičan kompozicioni stil, obuhvataju skoro sve žanrove umetničke muzike.
Za tek nešto više od pola veka, i tri duge decenije karijere, ostavila je za sobom opus na kome bi joj mogli pozavideti mnogi autori. Ostvarila je neverovatan proboj na međunarodnu umetničku scenu, gde je njena muzika gromoglasno slavljena i izvođena u interpretaciji najslavnijih ansambala i muzičara. Komponovala je za izuzetne muzičke ansamble, kao što su: Bečki simfoničari, The Academy of St Martin in the Fields, Brodski kvartet, Oktet Berlinske filharmonije, Holandski kamerni hor i London Brass.
Pažnju internacionalne javnosti privukla je svojom operom Zora D, koja je premijerno izvedena u Amsterdamu 2003. godine. Od tada neprekidno dobija porudžbine značajnih institucija i muzičkih festivala, od kojih se izdvajaju Venecijansko bijenale (Konji Svetog Marka, iluminacija za orkestar, 2004 – prva kompozicija nekog srpskog autora koju je izveo čuveni Simfonijski orkestar BBC-ja), Festival u Bregencu (opera Maratonci, 2008; Zujte strune, za simfonijski orkestar, 2013), Dženezis Fondacija iz Londona (Pesma putnika u noći, za otvaranje izložbe Bila Vajole u Nacionalnoj galeriji u Londonu, 2003; Skomraška igra, za Academy of St Martin in the Fields, 2005), Univerzitet u Kentu (Polomka kvartet, 2009), Opera iz Gelzenkirhena (opera Simon izabranik, 2009. i Nahod Simon, 2015), Holandski kamerni hor (Latum lalo, 2010), Accademia Musicale Chigiana Siena (opera Dve glave i devojka, 2012), City of London Festival (Kad je Bog stvarao Dubrovnik, 2013), Fondacija Berlinske filharmonije (Klin-čorba, nadrealistička bajka za oktet, 2014) i Fondacija Eduard fan Beijnum (Tri čudne ljubavi, koncert za viollinu i kamerni orkestar, 2017; Psalm 78, za mešoviti hor, 2017).
Isidorina muzika nalazi se na repertoaru najvećih orkestara širom sveta, od Evrope do Dalekog istoka. Njena dela izvodili su, između ostalih, Simfonijski orkestar iz Geteborga, Simfonijski orkestar RAI Torino, Kraljevska filharmonija Galicije, Janačekova filharmonija, Bečki simfoničari, Berlinska filharmonija, Beogradska filharmonija, Nova filharmonija Vestfalije, No Borders Orchestra, Lutoslavski kvartet, Nieuw Ensemble, kao i mnogi drugi. Ekskluzivni izdavač njene muzike je Ricordi–Universal iz Milana. Za njenim opusom posezali su prestižni svetski solisti, orkestri i operske kuće. Kompakt diskove sa muzikom Isidore Žebeljan objavili su Deutsche Grammophon, zatim Chandos Records, Mascom records, SANU, Acousense i druge diskografske kuće u Srbiji i inostranstvu.
Redovno je nastupala kao dirigentkinja i pijanistkinja izvodeći svoju, ali i muziku drugih autora, naročito srpskih. Posebno su značajni njeni dirigentski koncerti u Londonu (orkestar Academy of St Martin in the Fields) i Amsterdamu. Kao pijanistkinja je nastupala i snimala sa Brodski kvartetom. Osnovala je Žebeljan orkestar, koji, pored snimanja za velike diskografske kuće iz Nemačke i Velike Britanije, izvodi prevashodno muziku srpskih kompozitora. Ovaj ansambl premijerno je izveo dve Isidorine opera – Maratonci i Dve glave i devojka. Njena muzika je internacionalno priznata, što dokazuju mnoge nagrade koje je dobila za različita kompozitorska ostvarenja. Dobitnica je brojnih kako domaćih, tako i inostranih priznanja za svoja dela, među kojima se izdvaja i Mokranjčeva nagrada, 2004. godine. Dobitnica je stipendije njujorške fondacije Civitella Ranieri za 2005. godinu. Berlinski časopis Der Freitag uvrstio je Isidoru Žebeljan za jednu od deset najperspektivnijih javnih ličnosti na svetu za 2009. godinu. Godine 2014, kao prva javna ličnost sa Balkana, dobila je nagradu Parlamentarne skupštine mediteranskih zemalja, za dostignuća u oblasti kulture i umetnosti.
Isidora se izdvaja i kao jedna od najistaknutijih srpskih savremenih kompozitora muzike za pozorište i film. Komponovala je muziku za više od trideset pozorišnih predstava u svim značajnim kućama u Srbiji, Norveškoj, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Za svoj rad na tom polju tri puta joj je dodeljena Sterijina nagrada. Takođe, četiri puta je dobila nagradu Yustat Bijenala pozorišnog dizajna za najbolju pozorišnu muziku. Radila je na nekoliko filmskih partitura, uključujući i orkestraciju muzike Gorana Bregovića za filmove Dom za vešanje, Arizona Dream, Podzemlje (u režiji Emira Kusturice), Kraljica Margo (režija Patris Šero) i The Serpent’s Kiss (režija Filip Ruselo). Autorka je muzike za film Miloša Radivojevića Kako su me ukrali Nemci, za koju je 2011. godine dobila nagradu za najbolju originalnu muziku na Filmskom festivalu u Sopotu.
Verovala je da bi ljudi uz zahvalnost, poštovanje, poštenje, saosećanje i odgovornost, u današnje (tmurno) vreme, živeli neuporedivo lepše i lakše. „Naš je zadatak da zakrpimo ono što je iscepano, da učinimo pravdu mogućom u jednom ultimativno nepravednom svetu, da vratimo sreću na zimska lica. Zbog toga treba ostati čvrsto vezan uz duh i odupreti se zovu sirena konformizma.”
Biti u klasi Isidore Žebeljan, predstavljalo je veliku čast i privilegiju njenim studentima, njenoj drugoj porodici. Jedan od krucijalnih saveta koje je davala jeste da sagledaju i dožive muziku kao protok energije. Kroz slušanje savremene klasične muzike, ali i muzike različitih alternativnih pravaca, postavljala je temelje u opažanju kvalitetnog sadržaja i dramaturgije u muzici, pokušavajući da razvije zdrav muzički ukus jednog pojedinca koji je od presudnog značaja u formiranju jednog kompozitora. Pomagala im je da se oslobode potencijalnih predrasuda. Nije nametala svoje tumačenje muzike, već, shodno interesovanjima i potencijalima studenata, kao pravi pedagog, usmeravala je na dalje napredovanje u razvijanju ličnog muzičkog jezika, pomažući im da sazre i kao ljudi.
„Svojim studentima govorim: ’izađite na pijacu sa megafonom i puštajte Ksenakisa. Idite uvek na sve koncerte. Slušajte voljenu muziku barem hiljadu puta. Kad vam se nešto sviđa, vičite ’BRAVO’, tapšite ludački, lupajte i nogama i tražite deset biseva; kad vam se nešto ne sviđa, vičite ’Buuuu!’. Tako se stvara novi duhovni poredak.’ ”
Govorila je da su život i priroda uvek u promeni. Najvažnije je da se ljudi približe jedni drugima, da se vide, čuju. „Priroda je puna lepote istinitosti i nedokučivo uravnotežena i slobodna, a mi smo joj okrenuli leđa i stidimo se te lepote i slobode. Stidimo se da se razumemo, da saosećamo, da zahvaljujemo.” Kreativnost i mašta su igra duha, pune radosti iznenađenja i pronicljivosti. Isidora je oduvek odisala najplemenitijom lepotom duha i duhovnošću. Iz susreta njene duše same sa sobom, nastajala je muzika. Smatrala je da na svetlost u današnje, sivo vreme, mogu da nas izvedu samo mladi ljudi, jer su oni jedini koji sada nešto zaista snažno vole, koji svojom ljubavlju mogu da iskuju drugačiji, bolji sistem, i iz čije strasti i žara mogu da se rode nove ideje i novi poredak.
„Ima nešto ludački zanosno u zajedničkoj – i srpskoj i balkanskoj – kulturnoj tradiciji: sva ta patnja, tuga i strast… Kroz istoriju, čitavo naše postojanje satkano je od nebrojeno mnogo gotovo nespojivih elemenata – suprotstavljenih religija, mentaliteta, različitih geografskih odlika, klimatskih ekstrema. Sve to zajedno ovaj hibrid čini apsolutno originalnim i jedinstvenim. Naša autentičnost i identitet upravo su sadržani u tom čudesnom spoju nespojivog.”
Autentična koliko i njena dela, ostavila je dubok utisak na publiku. Umetnost je hrana duhu, čuva nas da ne umremo od banalnosti. I za umetnika i za njegovog saučesnika – za publiku, proživeti delo, na ovaj ili onaj način, znači živeti više puta. Makar dva puta. Umetnost je nečije završeno iskustvo, koje se umnožava, raste, usložnjava se, traje, preliva se, pretvara, ona je ono doživljeno, što se nanovo, živo oseća. I to je čudo. A od svih umetnosti, muzika je ta koja je najviše igra duha, koja je čisto osećanje – potpuno bezrazložna i neobjašnjiva, lišena sposobnosti da podučava, ona je živa, ona je i strast i ljubav sama. Volela je muziku, muzičare, scenu, umetnost. Njen veliki doprinos ogledao se i u doslednom nastojanju u radu na očuvanju zaboravljene baštine. Isidora je vrednovala svoje detinjstvo i mladost kao čudesne, ispunjene najblistavijom svetlošću. Bez sumnje, zbog atmosfere koja je vladala u zemlji kada je odrastala, postala je ono što jeste – jedna lucidna, inteligentno moćna, saosećajna žena sa integritetom i sa ogromnom verom u sopstvene kapacitete, sposobna da stane rame uz rame sa kompozitorima iz cele Evrope i sveta i da je oni dožive kao jednu od najoriginalnijih umetničkih pojava u muzici današnjice. U moru neukusa, kiča, paradoksa i sveopšte nekulture kod nas u današnje vreme, Isidorina umetnost dovoljno je velika da sačeka neke nove generacije, koje će u njoj prepoznati ime dostojno ponosa jedne zemlje, društva, naroda, jezika i kulture koji su nju iznedrili kao svetlost.
novembar, 2020.
