„Najviše volim čitaoce i čitateljke koji sami umeju da prepoznaju šta čitaju i da li će ih to pokvariti. Pismena publika jedina ima pravo da cenzuriše”, Ljubica Pupezin, osnivačica izdavačke kuće Štrik

Intervju vodila: Nevena Stajković

Ovog oktobra smo zavirili u kafe knjižaru Štriku Vlajkovićevoj 7u Beogradu i razgovarali sa Ljubicom Pupezin, osnivačicom, vlasnicom i urednicom ove izdavačke kuće. Otkrili smo kako je Štrik nastao, da li su izdavačke kuće odgovorne za kreiranje čitalačkog ukusa, ali i na koje izdanje su posebno ponosni.

Ljubica je za vas napravila listu naslova koji će vam ulepšati jesenje dane, a prisetila se koji citat iz domaće književnosti najbolje opisuje jesen.

Kako ste došli na ideju da osnujete izdavačku kuću?

Odjednom mi je bilo jako stalo da objavim knjigu koju sam tada bila upravo pročitala. Bilo je to pre petnaestak godina. Knjiga, naravno, nije bila prevedena i pripadala je onoj oblasti o kojoj se kod nas nije znalo skoro ništa – o ulozi, položaju i životu žena u antici. Takvih knjiga kod nas uopšte nije bilo, a nova saznanja bi svakako umnogome promenila poimanje antike uopšte, a time, da s puno entuzijazma pretpostavimo, i našu savremnicu. Bila je to knjiga Spartanke Sare Pomeroj.

Koliko ljudi je uključeno u rad izdavačke kuće i knjižare? Koje sve uloge postoje?

Dobitnu ekipu čine nas četiri + jedan divan, odgovaran čovek koji je dizajner, a saradnica i saradnika je mnogo: tehnički/-e urednici/-e, prevodioci/-teljke, lektorke, dizajnerke, marketing stručnjakinje, naše prijateljice i prijatelji koji se bave teorijom, kritikom… Mnogo ljudi učestvuje u odabiru, izradi i plasmanu knjige. A knjižara je posebna priča, tu žari i pali jedna simpatična trojka i, koliko vidim na Guglu, svi ih vole, jer su ljubazne i dobro poznaju knjige koje onda mogu i da preporuče na pravi način.

Mislite li da je moralna obaveza izdavačke kuće da izdaje isključivo kvalitetno štivo? Da li su izdavačke kuće odgovorne za kreiranje čitalačkog ukusa?

Jedino ako smatrate da je u biti etike estetika, neki filozofi su to smatrali. Međutim, ni estetika ni etika nisu apriori zadate kategorije već proizvodi društvenog dogovora u nekom istorijskom trenutku i menjale su se u ovom bloku naše civilizije nebrojeno puta. Složeno pitanje. Ja bih rekla ovako – može biti da vas određenost ka estetskom, ili kvalitetu kako ste rekli, oformljuje kao moralnu osobu, da je to pravi redosled. Da parafraziram isto jednog filozofa: ako znaš šta je lepo, nećeš objavljivati ružno. Samo da ne zboravimo da je pred nama uvek pitanje šta je lepo, naročito kad je reč o savremenoj umetnosti, kada smo svi, po prirodi stvari, pomalo nesigurni.

Jedina obaveza koju izdavači imaju jeste zakonska obaveza, ne postoji moralna obaveza regulasana zakonom (a i da jeste, bili bismo u domenu neke vrste cenzure), a unutrašnji moral je, kao što sam rekla, fluidno-gasovito stanje. Ali, s druge strane, i što se tiče ovog drugog pitanja: da, izdavač jeste odgovoran za kreiranje čitalačkog ukusa. Međutim, nije samo izdavač, već čitava stručna javnost koja uključuje kritičare/-ke, teoretičare/-ke, članove/-ice raznih žirija, burazerski način stvaranja „velikih” imena… Kad bi sve to funkcionisalo ili prestalo da funkcioniše u najnižem obliku, onda ni čitaoci i čitateljke ne bi bili totalno književno nepismeni i dali se lako prevariti, pa bismo se međusobno korigovali, što bi bilo korisno. Ja najviše volim čitaoce i čitateljke koji sami umeju da prepoznaju šta čitaju i da li će ih to „pokvariti”. Pismena publika jedina ima pravo da „cenzuriše”.  

Kako odlučujete koje naslove ćete prevoditi?

Objavljujemo ono što bismo mi želele da čitamo, i u čemu prepoznajemo kvalitet.

Ima li razlike između posla i uživanja kada čovek radi ono što voli?

Ima, kada vodite firmu, posao nije uvek uživanje, i to u onim segmentima koji nemaju veze s knjigama, a toliko ih je da bi pre trebalo da kažem da postoje segmenti uživanja i beskonačni niz nerviranja. Uživanje su samo knjige, pa oni koji u Štriku rade samo s knjigama uživaju u životu.

Na koje izdanje ste posebno ponosni i zašto?

Generalno, ponosna sam na našu izdavačku kuću, koju čine i knjige i ljudi. Ponosna sam na moje saradnice i jednog saradnika, koji su tu od početka i one koje su se malo kasnije priključile, i i dalje su tu, i u dobru i u zlu, dok nas inflacija ne rastavi. Ali u poslednje vreme, osetila sam posebno zadovoljstvo kad sam kupila prava za knjigu Godine, autorke za koju je u Srbiji u tom trenutku malo ko znao, da bi posle godinu dana Ani Erno dobila Nobelovu nagradu za književnost. Meni je to značilo jer je jako teško „ubediti” čitalačku javnost da je neka knjiga dobra, pogotovo kad ju je napisala žena, za koju oni još i prvi put čuju. A tako je sa skoro svim našim izdanjima. Verovali ili ne, ali muškarcima „ženske” teme nisu zanimljive i smatraju ih nedostojnim visoke književnosti. Šta su ljubavni jadi jedne žene nasprama jada mladoga Vertera… 

Šta nas novo očekuje na štriku u skorije vreme?

Mnogo šta. Još Ani Erno, još nobelovaca, a u najskorije vreme jedna super zanimljiva enciklopedija, Istorija žena u 100 predmeta.

Koji citat najbolje opisuje jesen?

Verovatno mislite na roman Jesen Ali Smit, koji je deo kvarteta zajedno sa Letom, Zimom i Prolećem. Ali kad kažete jesen, ne mogu a da mi odmah na pamet ne padne Crnjanski i prva rečenica iz Dnevnika: „Jesen, i život bez smisla”. I ja sam iz Vojvodine, pa razumem čoveka. A što se tiče Ali Smit, čitajte je, buduća nobelovka, kraj citata.

Ako možete, napravite listu od pet romana u vašem izdanju koje publika treba da pročita ove jeseni.

Godine Ani Erno, Jesen Ali Smit (+ Proleće, Leto i Zimu), Daljine Magde Sabo, Godine magijskog mišljenja Džoun Didion, Mundus Hungarikus Marka Čudića, Požuri i izmisli grad Lejle Kalamujić.  

Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima i sagovornicama – da li možete čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Dokumentarna serija Vatican Girl, apropo onog o estetici, etici i drugim demonima.

oktobar, 2023.