piše: Irena Radovanović
Nadežda Petrović je rodonačelnica moderne u srpskom slikarstvu, jedna od najvažnijih slikarki srpskog impresionizma i, slobodno možemo reći, najpoznatija nacionalna umetnica. Nadeždu je, s druge strane, jako teško svrstati u određen umetnički pokret, jer je ona, iznad svega, bila individualna, svojstvena sebi i jedistvena. Ona nije bila slikarka građanskog sveta, već Srbijanka, slikarka pejzaža, ljudi i žena iz naroda i sa juga Srbije. Suština slikanja za nju nije bila u završenoj slici, već u samom činu slikanja, u procesu razmišljanja pred prirodom i slikom. Ono što povezuje njena dela, formalno, međusobno često vrlo različita jeste upravo odanost prirodi, te ona sama i kaže:„Da umetnost cveta, treba da dobije nadahnuće od prirode, slobode i naroda”. Svoja dela Nadežda nije potpisivala, niti datirala, a hronologiju i dalje otežava njen heterogen stil i istraživački duh koji je sve morao da ispita. Iako naša sredina nije bila spremna za impresionizam koji je u srpskom slikarstvu usledio, Nadežda je razumela da reformatori u ma kom polju, „uvek gledaju preko ljudi i bregova, gledaju vekove koji se nalaze pred njima, imajući za podlogu vekove koji su ostali iza”. Upravo ovakvo shvatanje guralo je Nadeždin istrživački duh da sve pouke koje je dobila od velikih majstora širom Evrope, prilagodi svom temperamentu, htenjima i pogledima na umetnost i svet. Nadežda je bila skromna, a njen unutrašnji svet nije ostavljao prostor egu i narcisoidnosti. Život je završila 1915. godine u bolnici u Valjevu, kao ratna bolničarka zaražena tifusom.
Sliku Žena sa suncobranom Nadežda je naslikala 1907. godine. Na slici Nadežda portretiše svoju sestru Ljubicu, muzičarku, koja po smrti zaveštava svoju kuću kao legat Nadežde i Rastka Petrovića. Ljubica obučena u dugu svetlu haljinu, sa suncobranom u ruci šeta u zatvorenom prostoru, verovatno dvorištu, obraslom rastinjem. Boje su nežne, paleta impresionistički rasvetljena, sa puno belih i pastelnih tonova. Iako je Ljubica smeštena u prirodu, utisak prostranstva, širine i otvorenosti izostaje. Ograda i rastinje njenu šetnju po sunčanom danu pretvaraju u eksterijer koji je ograničen. Deluje da ona šeta po delu oivičenog privatnog poseda, što svakako može da nam govori o kontrolisanom spoljnom svetu građanki tog vremena. Za žene su bile rezervisane privatne sfere, o čemu nam svakako svedoče i slike, te se često vizuelni prikaz žene u spoljašnjoj sredini činio pomalo skučenim. Ovakvom odabiru postavke slike svakako doprinosi i impresionistička potreba da se naslika sunce, svetlost, da se paleta što više rasvetli i da se pokaže uticaj svetlosti na formu koja se pod njom rastapa, što bi bilo nemoguće postići unutar kakvog zatvorenog prostora.
Nadežda je na ovoj slici tipično impresionistički zabeležila ono što je videla, bez idealizacije i ulepšavanja. Ruka slika ono što oko vidi. Na slici je puno plavičastih, zelenih i žućkastih tonova, kao i puno bele. Ljubica nam je okrenuta poluprofilom, ali ne gleda u nas, već napred, u put pred sobom, jer vizuelni kontakt naslikanih figura sa posmatračem impresionizmu nije bitan. U prvi plan je stavljena svetlost koja na slici postaje autonomna i realnost za sebe. Samom temom slikarka ne želi da poruči nešto od izuzetnog značaja. Na ovom prikazu ženske svakodnevice glavni zadatak koji Nadežda stavlja pred sebe je upravo slikanje igre svetlosti i pokušaj da se ona razume. Iako za sliku nije bitno gde se tačno radnja odvija, jasno je da je u pitanju prolećni, osunčan dan, po kakvom ćete, čim zbrka sa virusom prođe, moći da trknete do Narodnog muzeja gde se ova nežna slika i nalazi.
Čuveni francuski impresionista, Klod Mone, naslikao je sliku istog naziva – Žena sa suncobranom – no znatno veštije od Nadežde koja se, čini se, nije snalazila najbolje sa nežnim bojama i temama, što se činilo prirodnim sledom događaja, uzevši u obzir njen nemiran, ekspresivan, istraživački duh.
maj, 2020.
