intervju vodila: MoonQueen
Nađa Stamenović je doktor likovne umetnosti, članica ULUS-a, samostalna umetnica čija se dela nalaze u zbirkama nekolicine domaćih muzeja i dobitnica nekoliko nagrada. Sa Nađinim radovima susrela sam se na izložbi COR CORDIUM koju je beogradska publika imala prilike da vidi od kraja novembra do sredine decembra 2023. godine u Galeriji ULUS. Motivi njenih dela su asocijativni ali i lični. U njima svaki posmatrač može da pronađe sopstvenu simboliku, a koju simboliku oni nose za samu autorku – o tome smo popričale jednog kišnog popodneva krajem proleća u Nađinom bajkovitom ateljeu.
Pomenuta izložba ponela je naziv COR CORDIUM, što je fraza iz latinskog jezika koja, koliko mi se čini, nema sasvim adekvatan prevod na srpski (na engleskom se prevodi kao heart of hearts). Šta ova fraza za tebe lično predstavlja, tj. kako bi je ti slobodno prevela na naš jezik?
Dati naziv izložbi ili nekom radu je vrlo zahtevan zadatak koji, ako imate sreće, dođe spontano; ako ne, postaje mučenje. Moj prvi susret sa ovom frazom u jednoj knjizi je glasio u prevodu Srce nad svim srcima. To je bio spoj motiva koji sam koristila u datom trenutku i latinskog jezika koji sam upotrebljavala na pojedinim radovima. Istovremeno jasna i višeznačna, ova fraza za mene je predstavljala srce utopljeno u boli što pati više od svih ostalih, ovenčano grandioznošću.
Teme bola, patnje i nasilja često se ponavljaju u tvom radu, a prilaziš im na duboko promišljen i estetski način. Šta o njima možemo naučiti putem likovne umetnosti, njenog posmatranja, ali i stvaranja?
Umetnost, pored vizuelnog ugođaja, uvek otvara vrata za razmišljanje. Teme kojima se bavim su posledica ličnog iščitavanja stanja u kojima sam se nalazila, sublimirajuće i katarzično iskustvo. To je tačka koju smo svi osetili u manjoj ili većoj meri. Uvek i iznova otkrivamo da je bol neminovan; da bismo se osetili živima, važno je da dozvolimo da nas preplave i te emocije.
Pre par dana sam pročitala negde gde Meša Selimović kaže da umetnik ima potrebu da se nekom osveti, da se ispovedi, da krikne u prostor nešto što ga boli. Mislim da je to tačan opis da se nešto iskaže ili ispolji prema spolja, prema svetu u tom umetničkom delovanju. Stepenica više je estetizovati nešto strašno, teško, pa možda i brutalno do izvesne mere. Svu tu težinu elegantno ogrćem suptilnim koloritom, pa na prvi pogled imate utisak romatičnog prizora. Ti kontrasti su postali prepoznatljivi za moj stvaralački likovni vokabular.
Neretko se poigravaš i ikongrafijom hrišćanstva, tačnije katoličanstva. Kako publika reaguje na ove teme?
Da, isto kao što se poigravam i sa smrću, sujeverjem, običajima, klišeima, popularnom kulturom… zapravo svim onim mestima na kojima se najočiglednije manifestuje patnja i bol. Religija je na neki način kruna u iskazivanju tih stanja i osećanja. Kao takva je globalno opšteprihvaćena i univerzalno prepoznatljiva, pa se i moja publika jasno identifikuje sa njom. Čak i kada provocira, ona komunicira na dobar način.
Nekolicina motiva učestalo se ponavlja u tvojim delima. Jedan od najčešćih je zec, životinja kompleksne simbolike. Koje od tipičnih ili netipičnih asocijacija na pojam zeca su tebe inspirisale za stvaranje?
Zec se u mojim radovima provlači već izvesno vreme, samo je s vremenom narastao i preuzeo primat. On je taj koji prolazi kroz iskušenja, koji se žrtvuje i slomljen ustaje po ko zna koji put. Imaginarnim prizorima prepunim asocijacija pokušano je da se taj motiv postavi u novi kontekst. Sama činjenica da je on plašljiva, nežna životinja bio je savršena podloga da svoja ranjiva i osetljiva stanja transponujem kroz jedno takvo biće. Ogoljenost se nikada ne manifestuje kroz snagu i stabilnost.
Delo koje je na mene ostavilo najveći utisak na izložbi jeste Love poison, kabinet ispunjen teglicama u kojima se nalaze misteriozni ružičasti napici. Zbog čega je u njima poison, a ne potion?
Otrov + ljubav se teško spajaju, a verovatno i teško vare. Naziv tog rada je Fifty shades od poison, sadrži pedeset bočica ružičaste tečnosti koja aludira na ljubavni otrov u raznim dozama, tj. nijansama. Sve je to jedan mali ogled toksikologije osećanja. Napitak bi već bio Happy end, a ja toliki optimista nisam.
Još jedna česta tema su medicinski instrumenti? Kakvo značenje oni imaju za tebe i kako do njih dolazis?
Generalno jako volim alatke (stare i nove) za razne stvari. Počelo je to sa iglama za grafiku i različitim makazama, pa se prelilo i na polje medicine. Postoji ta neka paralela, pošto je moj pristup radu prilično minuciozan i pedantan, nešto najbliže estetskoj hirurgiji u umetnosti. S vremena na vreme puštam predmetni svet da se pojavi poput relikvije kao deo postavke. Uopšte ideja kabineta kurioziteta mi se oduvek činila privlačna, pa sam se trudila bar delimično da stvorim sebi takvo okruženje. Atelje kao neka vrsta jazbine sa zanimljivostima i prostor za rad. Što se tiče pronalaženja istih, izvor su mi najrazličitija mesta i ljudi. Nešto je došlo spontano, a nešto namerno u moje ruke.
Tvoja dela su veoma multimedijalna – u pitanju su slike, grafike, kolaži, skulpture, krpene lutke… njih sam uspela da prepoznam i nabrojim. U kojim sve tehnikama stvaraš i koja je od njih najizazovnija?
Moje polazište je uvek crtež, samo što, s ovom količinom tehnika koje sam počela istovremeno da primenjujem, on izlazi iz te kategorije i prerasta u nešto mnogo više i bogatije. Vez, kolažni materijal od starih grafika, akril, razne vrste olovaka, masni pastel, tkanine… Puno ljudi mi je prišlo i reklo na ovoj izložbi kako odavno nisu videli toliko različitih tehnika na jednom mestu, pa čak i neke koje, uslovno rečeno, nisu više popularne. Naravno, umetnost, kao i sve ostalo, robuje trendovima. Trudim se da uskladim tehnički deo sa likovnim aspektom uz duboko promišljen koncept. To je moje sveto trojstvo.
Šta, po tvom mišljenju, najviše fali domaćoj umetničkoj sceni?
Umetničkoj sceni u Srbiji, po mom mišljenju, nedostaje kriterijum apsolutnog kvaliteta (idejnog i tehničkog) kao merila iznad svih drugih stvari. Takođe, menadžment u umetnosti se manifestuje kao potpuno zakržljala grana. To je nešto što je preko potrebno umetnicima za dostojanstven rad u kulturi. Umesto da rade na kreiranju novih ideja, svom stvaralaštvu, akumulaciji energije kroz odmor, razmišljanje i opet neke druge kulturne sadržaje, oni troše dragoceno vreme na nešto što nije njihov posao. Smatram isto da, kada bi egzistencija privatnih i državnih galerija zavisila isključivo i samo od prodaje umetničkih dela, ostao bi brisan prostor.
Često boraviš u Ljubljani. Kako bi opisala taj grad nekome ko nikada nije bio u njemu?
Opisala bih ga kao torbu Meri Popins, malo mesto iz kog, na moje iznenađenje, svaki put izvučem nešto novo. Moguće da me, pored ovoga, vodi i subjektivni osećaj doma, misleći doslovno na kuću u fizičkom obliku, malog ateljea koji sam tamo stvorila i ljudi s kojima to sve delim. Ljubljana kao druga kuća.
Otkrij nam deo planova za budućnost – gde ćemo još moći da vidimo tvoja dela?
U budućnosti svi projekti i izložbe su mi vezani za inostranstvo. Što znači – pratite me i saznaćete.
Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Mini-lektira za mesec jun, dok vas leto totalno ne ošamuti: Poezija Emili Dikinson, Henri Miler Knjige mog života,kaoi sve drugo što je napisao. I da ostanem u duhu američke književnosti, zbog divljeg intelekta tako različitog od Evrope, neka budu za kraj Pisma iz prepiske Džeka Keruaka i Alena Ginzberga. Kao najbolju predstavu predlažem sobu s pogledom i zvukovima koje nam priroda spolja daje.
Bonus pitanje: Nađinih deset omiljenih stvari u ateljeu?
- Hudoklinova originalna sveska sa anatomskim crtežima i beleškama – za mene neprocenjivo blago, opet iz Slovenije
- Razni papiri i držač za iste – prazan prostor kao novi početak, uvek novo uzbuđenje
- Knjižica Blagovesti – prikaz meni najvažnije ikonografske scene kroz istoriju
- Krep-traka – neophodnost u ateljeu i izvan njega
- Jude of Obscure –David Austin Roses – reznica moje tetke stigla iz Ljubljane za Beograd. Rezane biljke na mom stolu 365 dana u godini.
- Olovke u boji tzv. drvene bojice – uvek i zauvek, čuvaju dete u meni
- Jaje i čigra od maslinovog drveta – dragocen poklon s Krita od brata
- Makaze – kao i ostale alatke – čist fetišizam
- Maramice – posebno ove u dizajniranim kutijama volim da mi uvek budu pri ruci
- Medicinska emajlirana činijica (bubreg) – suvenir sa buvljaka u Stokholmu. Tako izgleda šoping kad otputujem negde.
jun, 2024.
