Intervju vodila: Maria Bramasole
Prateći šifru „Ostani čudnovat, krila su nam znak raspoznavanja”, ovog meseca doleteli smo u svet hroničarke belog grada, novinarke, TV autorke, opservatorke i arhivatorke. Pitanja trendova, lepote i stila čuvala nam je u Glam špajzu. Kroz njene emisije kao što su Štiklom u vrata, Glamurama, Talija i Luna Park, imali smo priliku da se sa mnogim ličnostima i licem grada Beograda upoznamo i kroz vremeplov i kroz aktuelni trenutak. Mogla bi doživotno da kombinuje arhive iz prošlosti i ono što se dešava danas, daleko od klikova i brojki, privržena vrednostima kojima smo nekada učeni. Zahvaljujući njenom producentskom umu, ona je kolekcionarka retkih predmeta, autentičnih priča i izuzetnih kadrova.
Njena kreativna snaga posvećena očuvanju umetnosti i kulture, a spiritualna i filozofska perspektiva koje utiču na narative, otkrivaju nam posebnu toplinu njene duše. Ona je Suzana Zlatanović, heroina koja je svojim kulturološkim supermoćima bila pokretačka sila mnogim kreativnim dušama, a krije se iza svima poznatog imena – Luna Lu. Naoružajte se osmehom i otvorite umove i srca, jer smo sigurni da će vam njeni odgovori na naša pitanja napuniti džepove suncem!
1. Šta je za tebe umetnost i kako doživljavaš kulturu?
Kad pričamo o kulturi, pričamo o umetnosti, filozofiji i religiji. O stanju kakvo je, moglo bi se reći da smo u mulju. To do liste, targeti, tajmlajnovi, sve je postalo tržište. Međutim, možda je to samo zatišje pred kreativnu eksploziju.
2. Koliko je jednom gradskom detektivu teško da proprati društvene promene i očuva balans između tradicionalnih praksi i inovativnih pristupa u kulturi i umetnosti? Da li te promene plaše ili inspirišu?
Trebalo je da studiram istoriju umetnosti. Kao nesuđena istoričarka umetnosti, naučila sam osnovu i onda mi je mnogo lakše da nesvesno pratim i prepoznajem različite trendove. Ne postoji momenat kada će sve grane umetnosti da bujaju istom snagom, i retke su zemlje u kojima se to dešava. Meni se čini da nam je za prošlu godinu scena vizuelnih, savremenih umetnosti izuzetno inovativna, drugačija. U ovoj godini su se, na primer, u pozorištu, koje je dosta teško za revolucionarne i evolutivne promene (zato što je prosto mehanizam takav, starinski), desile neke interesantne stvari, od Lolićeve Jenki Rouz do njegovog tehno Mister Dolara u Narodnom pozorištu.
Što se tiče gradskog detektiva, ja sam u medijima od svoje dvadesete. Imala sam čast i zadovoljstvo da doživim uspone i smrti nekih od vodećih radio i televizijskih stanica, štampanih medija, i uspon interneta kao plemenitog medija, ali i njegovu smrt. Ja sam osoba koja voli početke, koja jako voli da stvori iz nepostojećeg i uživam u tome.
3. Kakvu ulogu evolucija multimedija igra u očuvanju kulture savremenog društva? Da li misliš da je masovna digitalizacija zlata vredan alat ili da će mnogo toga biti izgubljeno u moru informacija?
Ne postoje dva manje kompatibilna veka od 20. i 21. Pričam o periodu od 1990. i 2010. godine. Posle toga svi imaju neke svoje privatne arhive. Trenutno materijalom koji snimimo i objavljujemo, mi pospešujemo veštačku inteligenciju informacijama o sebi, svojim navikama, mislima, strahovima, načinima na koje se menjamo kroz vreme. Ne radimo na očuvanju ljudskog sećanja, nas, kao istorije civilizacije. Prestali smo da radimo za ljudsku vrstu, a počeli, u stvari, da hranimo robote. Ne znam da li ljudi shvataju da ceo njihov digitalni život ne služi za očuvanje sećanja na njihov sopstveni, već za to da se napravi bolja generacija robota. Ljudi misle da su pojedine platforme civilizacijske tekovine koje rade za naše dobro, ne shvatajući da iza njih stoje biznismeni koji mogu manipulisati podacima. Verujem da ćemo doći do toga da će roboti napraviti i neku svoju istoriju umetnosti. Nalazimo se u jednom opasnom momentu, kada bi ljudi trebalo čak i da su paranoični. Bilo bi dobro da jesu, jer je stvar već otišla predaleko.
4. Kako danas, u buri informacija i kompleksnom modernom svetu, doživljavaš ulogu pripovedanja i deljenja putem socijalnih mreža?
Ja bih ljudima skrenula pažnju na to da je đavo odneo šalu i da ne nosi Pradu. Algoritmi stvaraju konfuziju da ti o svemu imaš mišljenje, da si jako važan, a za to vreme roboti rade svoje. Data ti je ideja o slobodi, ali ne i sloboda. O svemu tome već je pisano u naučnoj fantastici 20. veka. Ne treba prerano otpisati sve te sjajne glave koje su pisale o prednostima i manama, u prelepim formama. Suštinski onaj ko bude mislio svojom glavom, ko bude naoružan svetskom književnošću 20. veka, i ko shvati način na koji se ciklično menjaju trendovi u umetnosti, a bude dobar sa ljudima – taj možda i ima šansu da ostane slobodan čovek. Najopasniji su srećni robovi, a mi sada idemo ka tome.
5. Kao jedna od nas čudnovatih, da li te umara da budeš totalno drukčija od drugih? Koje su prednosti, a koje poteškoće plivanja protiv struje?
U vreme u kom sam ja rođena svako je bio drugačiji i mi smo bili skup individualaca u jednoj zemlji od 22 000 000 000 stanovnika, gde si, ukoliko si ispoštovao glavne postulate morala, slobodan da razvijaš svoju individualnost. Individualnost je bila normalna, bila je deo televiziskog programa. To je bilo vreme Kjubrika, IT-ja, Bouvija, vreme gde su nam astronauti, kosmonauti i šahisti držali predavanja u školama. Smetalo je kad si u nekoj od fioka, imaš to samopouzdanje da je kul biti sam u gomili, i to nije frustrirajuća pozicija, već odobravanje da si na dobrom putu. To nije bio problem, već šansa. Ja sam od svoje čudnovatosti napravila posao, ali bilo je prostora za to. Tek sada, kad su svi po nekom šablonu, shvatiš kakva je to, u stvari, noćna mora i pritisak. Danas ti ništa sa medija ne govori da je dobro što si sam u gomili, što si poseban i što ne razmišljaš na način na koji drugi ljudi razmišljaju. Dodatno, mnogo je teže u vreme društvenih mreža imati svoju armiju ljudi među kojima ćeš se zaista osećati mnogo dobro.
6. Kako neguješ i održavaš autentičnost svog kreativnog izraza, kako biraš sagovornike i angažuješ publiku iz različitih svetova?
Interesuje me neko ko je revolucionaran, ko donosi novu dimenziju ili vrednost, ili ko je toliko dobro savladao korake. Podjednako bih volela da intervjuišem svetskog prvaka u igranju tanga i gladnog, depresivnog umetnika koji crta aktove koje niko živi neće moći da stavi na svoje zidove. Ponekad je akcenat na nekome ko nije sjajan umetnik, ali ima moć da pred kamerama dobro komunicira sa publikom i bude sama reklama za ono što i njegove kolege rade. Moraju biti ili televizični, ili imati neku dobru priču, nešto što bi bio savršen komad za investiciju, jer umetnost je jedna od najboljih investicija.
Motivi su uvek bili različiti, ali sagovornici funkcionišu kao i kolumne: možeš jednom u mesecu da napišeš jednu genijalnu, dve prosečne i jednu priču na auto-pilotu. Postoje i ljudi prema kojima imam toliko poštovanja i nikada ih ne bih intervjuisala jer bi to bilo skrnavljenje nečeg što je moj intiman svet. Najlakše je pričati sa onima koje ne poznaješ i čijim se delima diviš. Sagovornik je u fokusu, a ja sam samo protočni bojler. Tu sam sticajem čudnih okolnosti, jer sam oduvek želela da budem anonimna, zato sam sebi i dala pseudonim. Po prirodi sam vrlo introvertna.
7. Da li živiš svoj životni poziv?
Ja sam izmislila svoj životni poziv. Odrasla sam u malom dvorištu, gde sam igrala svoje igre i mislila sam da sam mali vanzemaljac sa planete Apšala-Tapšala. Radim nešto što samo ja radim, vrlo specifično, nisam ni ovo ni ono, a i ovo sam i ono sam. Želela sam da studiram istoriju umetnosti i iz opklade upisala sam FDU, završila produkciju, i radila četiri sezone u tada najmoćnijem pozorištu na Balkanu. Pozorište jeste mesto gde se ja najbolje osećam, to je Talijin hram. Međutim, radila sam ono što mi je u datom trenutku bilo zabavno da radim i nikada ništa nisam radila zbog novca. Tako sam počela da radim kao producentkinja na radiju B92. Nisam imala planove, kako su se vrata otvarala, na meni je bilo da kažem da ili ne, i zaista je impresivno koliko sam različitih stvari radila u životu, a mnoge i paralelno. Ali, suštinski, ja živim od pisanja kolumni, koje od 1994. nikada nisam prestala da pišem za različite novine. Sve ostalo desilo se usputno.
8. Jedan scenario iz rubrike ŠBBKBB (šta bi bilo kad bi bilo)?
Možda bi stvari bile mnogo jednostavnije da je tu bio neko ko bi mogao da vodi biznis, da razmišlja o brojevima, da unovči svaku fazu mog života. Ali to onda ne bi bio ovaj život. Moj život je slaganje slova, reči, stvaranje pojmova, davanje imena. Ja sam knjigovezačka kći, koja je odrastala tako što je pomagala tati da slaže slova. Tako sam, igrajući se, slagala razne reči. Mene brojevi ne zanimaju.
Volela bih da vidim kakva bih bila u imanju i, pritom, ne mislim samo na novac (poznat mi je čitav jelovnik patnje), ali bi me zanimalo da znam kako je kad si u izobilju, kao nekakav projekat. Da vidim da li slaganje brojeva radi kao slaganje slova. Da vidim da li bi mi novac zaista nešto pomogao, da li bi me promenio, da li bih otkrila o sebi nešto što ne znam. Ne mogu sebe da zamislim u toj poziciji.
9. Da li si nekada razmišljala da snimiš film od snimaka iz svoje arhive i da u tom formatu očuvaš ritam i poruku jednog vremena? Koji bi pečat volela da ostaviš iza sebe?
Imala sam tu ideju dok nisam shvatila kakva je agonija sa autorskim pravima. Neke od naših najvećih televizija su uništile svoje arhive. Ja imam sasvim slučajno sačuvane kasete kojih ima dovoljno da bih mogla da rekonstruišem nekih dvadesetak godina. Ta arhiva je pomogla snimanje već četiri dokumentarna filma, od kojih je jedan Bajka bespovratnog vremena. Taj jedan kadar može da da filmu potpuno nove vrednosti i potpuno dočara ideju. Tako da ja nekako popravljam uspomene, tj. pokušavam da ih sačuvam. U Centru popravljanja uspomena bih vrlo rado radila.
Sve sam bliže tome da se vratim onome što sam studirala, a to je produkcija, i jako bi me zabavljalo da u nekoj producentskoj kući razvijam diviziju dokumentaraca koja će nakon premijere na festivalima biti prodavana na streaming servisima, a onda bih mogla da angažujem ljude na određenu temu. Mislim da smo mi područje koje zahteva puno različitih vrsta dokumenata iz različitih niša, sfera, glava, srca, o tome šta se nama desilo i šta nam se suštinski dešava.
Volela bih da se u nekom od muzeja napravi Centar za sećanje, odsek o istoriji grada, platforma gde bi ljudi mogli da donose svoje sačuvane VHS kasete i da se oformi neka vrstu izvora gde ljudi mogu započeti svoje istraživanje.
10. Kako bi savetovala buduće gradske detektive da se snalaze u promenljivom pejzažu medija, kulture i umetnosti, održavajući sopstveni integritet i autentični narativ?
Moj savet onima koji žele da intervjuišu druge ljude je da, pre svega, ukažu na svoj cilj, da sagovornik zna da ne postoje skrivene namere, da zna mišljenje i motiv intervjua i da se oseća sigurno. Kada ljudi znaju da im prilaziš čista srca i bez agende, tada su stvari mnogo jednostavnije. Najbolji intervjui se rade tako što smisliš prvo i poslednje pitanje. Sve ostalo slusaš šta ti taj neko priča. Razvoj može da ode u potpuno neočekivanom smeru. Meni su se sagovornici često potpuno otvarali baš zato što nisam ulazila u intervju sa ciljem da otkrijem ekskluzivu. To me uopšte nije zanimalo, niti znam šta je ekskluziva. Najviše su mi govorili kada sam im postavljala ona najdetinjastija pitanja iz čiste radoznalosti: Kako da znam da se nekom dopadam? – tu saznaš celu nečiju metodologiju razmišljanja, iz tog običnog pitanja. Ja sam bazično radoznala kao neko sa planete Apšala-Tapšala, da vidim kako ljudi misle o nekim stvarima koje su meni u tom momentu zanimljive.
11. Poruka mladima koji bi voleli da krenu tvojim stopama?
Idite kuda vas srce vodi! To možda znači da nećete imati materijalnog bogatstva, ali ima taj stih Žaka Brela: „Živeti uspravno”. Dostojanstvo je jako važno. Prepoznajte ljude koji do toga drže.
Mnogo je važno da na putu traganja za lepim, za umetnošću i kulturom, razvijete mehanizam divljenja nekome ko je talentovan, da govorite ljudima koji nešto stvaraju, da to dobro rade, ponekad i prećutavši ako greše, jer to će im svi reći. Uhvatite se za nešto što je dobro i što ima potencijal, racionalno objasnite zašto se divite, jer suštinski kreativni ljudi su često samokritični i neretko nemaju samopouzdanja, dodatno se već bore na zasićenom tržištu.
Delite komplimente, naviknite ljude na lepo! Bitno je reći: „Ovo je fenomenalno, ulepšao si mi život, dan, dušu”. Na kraju dana, setićeš se onoga što ti je najčudnije u tom danu, onog ko te pomilovao, ko ti je dao kompliment, lepe reči… A toga je danas jako malo. Istreniraj oko da vidi lepe stvari, jer ružnih je već previše. Pišite tri pobede i zahvalnosti na dan, o tome šta ste lepo videli, čuli, rekli, uradili, osetili…
12. Jednom si rekla da dolaze teška vremena, u kojima će biti potrebno nositi sunce u džepu. Da li ti imaš svoje sunce u džepu?
Nemam ga u džepu, ali ga imam na povocu. Oćo, Oktavian je moje sunce koje je došlo u moj život kao kroasan sa pet nedelja, posle velikih tuga u životu, kao poklon od drugarice Milice koja me zna od detinjstva. On mi je ulepšao život, on je moj raison d’être (svrha života).
13. Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Krenite da čitate Srđana Valjarevića. Takođe, knjiga koju uvek preporučujem – Aleksandrijski kvartet, autora Lorensa Darela. Kad pročitate, shvatićete da su unutra mnoge druge knjige.
Film: Pavle Tezić – Bajka bespovratnog vremena, dokumentarni film rađen osam godina, o istoriji klabinga, vrlo poučna priča.
Što se tiče serije, preporučila bih na Netfliksu Intimidad (Intimacy) – prelepa španska serija o tome kako grupa žena reaguje na to kad neko odluči da deo zajedničke intime ponudi na tržište. Volela bih da se ta tema otvori kod nas, jer se o njoj i dalje ćuti iako puno žena živi u strahu da će neko nekada eksponirati fotografije iz ličnih arhiva.
Strip: Mandrak mađioničar – koji nam svima treba, da nam napuni džepove trikovima.
Pozorište: Jenki Rouz, Miloša Lolića i Očevi i oci, Slobodana Selenića.
maj, 2024.
