piše: Bogdan Poledica
Sećate li se svetske recesije 2008. godine? Porodice koje su tada ostale bez kuće se još sećaju. Upravo su ti ljudi naš prozor u svet radničke klase koja živi na samim ivicama gradova i savršeno ih predstavlja film Na margini (En los márgenes) španskog glumca i režisera Huana Dijega Botoa. U pitanju je drama/triler koji je imao svoju prvu premijeru na 79. Venecijanskom filmskom festivalu. U glavnoj ulozi je Penelope Kruz kojoj je ovo ujedno i prvi film koji je producirala, zajedno sa Alvarom Longorijem.
Film se bavi problemom evikcija u Španiji. Boto pokušava da dočara svakodnevni život običnih ljudi koji se bore za suvu egzistenciju sa jedne strane, i pokušaja uzurpiranja domova od strane izvršitelja sa druge strane. On to kroz svoje tri porodice zaista uspeva da pokaže. Odlično prikazuje građenje trenutka u kojem će se nešto loše desiti, i tokom celog trajanja filma stiče se utisak otkucavanja kazalje na satu i stalna nemilosrdna neizvesnost koja kulminira evikcijom. Pomalo se zamenjuju uloge organa reda i običnih ljudi – i to nas dovodi do pitanja: ko je ovde zaista na pravoj strani? Igra u kojoj će igrači morati zajedno da rade, da ubace kockice na pravo mesto kako bi dobili nagradu. Međutim, ovde se čini da je takva zamisao od početka nedostižna. Sistem to neće dozvoliti!
Tri odvojene porodice, tri nezavisne priče, jedna kojoj predstoji opasnost, druga se bori sa njom, a treća je već izgubila bitku. Penelope Kruz, u ulozi Azusene, ovde odlično pokazuje da se smelo snalazi u dramama sa socijalnom tematikom, njena igra sa sudbinom i stalna borba i stres pokazuju šta su sve ljudi spremni da urade kada se nađu na liniji gde više nema nazad i gde je vreme isteklo. Njen osećaj za pravdu dominira u svakoj sceni. Nedostatak muzike u pozadini, kao i stalan zvuk čekaonica punih ljudi, uz zvuk marketa pokazuju da je ona samo jedna od mnogih kojima je potrebna pomoć. Da li to znači da je ona i njen problem stanovanja manje važan? Ne, upravo suprotno – to znači da je pravda nešto za šta moraš stalno da se boriš, čak i fanatično, iako je stan već oduzet.
Luis Tosar igra Rafaela i igra je, kao i uvek, odlična. On i Penelope se ističu u filmu, jer glume u pričama koje imaju malo više razvoja, pogotovo ako ih uporedimo sa ostalim pričama, koje se dotiču drugih problema, ali im nedostaje malo više dubine. To je uočljivo u delu filma kada dete iz jedne porodice odvode u socijalnu službu, te Rafael očajnički pokušava da ga nađe, pre nego što Centar za socijalni rad pronađe nove staratelje.
Koliko je brakova prekinuto zbog stresa izazvanog ekonomskim problemima? Kako predstojeće evikcije utiču na život deteta? Ljudi se nalaze emocionalno srušeni usled situacija u kojima se čini da nema rešenja, život je težak i ljudska bića pokazuju sve manje empatije prema drugima. Empatija. Nešto što gubimo. Mislim da smo svi u nekom trenutku gledali na drugu stranu, možda zato što takođe imamo probleme. Nekada i nismo svesni da možemo da pomognemo i zato su ovakvi filmovi važni da bismo se osvrnuli na svoju okolinu i razmislili o svom ponašanju pred sličnim događajima.
januar, 2024.
