ilustracija: Srećko Radivojević

piše: Marko Vesić

Najčudnija scena u filmu Interstelar nesumnjivo je ona u kojoj je kosmos prikazan u krupnoj perspektivi na kantovski subliman i monumentalan način, tako da vam zaista ponestane daha. Pitate se, ipak, čega tu ima čudnog ili makar čudnijeg u odnosu na sve moguće svetove koje Ajnštajnova fizika teorijski dozvoljava i koji se u tom filmu, zapravo, pojavljuju? Odgovor je sasvim jednostavan – tokom pomenute scene muzika prestaje. Kako u svemiru postoji opšte stanje vakuuma (prazan prostor bez čestica), to ne bi trebalo da nas čudi jer u takvim uslovima zvuk ne može da se prostire. Međutim, posredi je nešto sasvim drugo i, naizgled, paradoksalno: naviknuti na pozadinsku muziku i zvučni prostor, mi očekujemo da se nešto sa muzikom dogodi bez obzira na realno postojeću tišinu kosmosa – što nedvomisleno potvrđuje premisu da je muzika integralni deo čovekovog života, neodvojiv od njegove svakodnevice i kulturalnog koliko i biološkog, neuralnog nasleđa.

Verujem da je čitaocima poznato da narkotici, poput hrane i seksa, koriste dopaminski mehanizam nagrade koji je vitalan za preživljavanje. Ono što je zanimljivo je da muzika, pored navedenog, takođe koristi pomenuti mehanizam (što je prvi otkrio Zatore sa istraživačima), ali se u nečem ona ipak razlikuje – muzika, bar koliko nam je poznato, ne stvara zavisnost. Pred nas se postavlja sledeće pitanje: zar je muzika toliko važna za čovekov život, da je svoj opstanak (kao i naš osećaj zadovoljstva!) zasnovala na ovako važnom neurohemijskom mehanizmu? Prosudite sami na osnovu onoga što sledi.

Iako su neki naučnici skloni da muziku nazivaju evolucionom krempitom (evolucijskim parazitom koji je nastao „slučajno” i koji koristi mehanizme za preživljavanje, teza koju zastupa Stiven Pinker), čini se da to baš i nije tako. Ne samo da su muzička svojstva čoveka bila presudna za njegovo snalaženje u prirodi (osluškivanje izvora i pozicije zvukova tokom lova i skrivanja), već predstavlja i važan deo njegove društvene stvarnosti – nekada u plemenskim inicijacijama, uspavankama i sinkretičkim obredima, a danas u druženju, koncertnim spektaklima i drugom, muzika ima krucijalnu ulogu. Dakle, muziku na neki način i moramo da volimo jer je biologija to udesila za nas! Međutim, zašto zapravo volimo da je slušamo i zašto je danas toliko važna? Možda nam i na to pitanje biologija i psihologija mogu dati zadovoljavajući odgovor.

U nedavnom istraživanju koje je predstavio Andrea Skijavijo (slično su radile i kolege sa Univerziteta umetnosti u Istočnom Sarajevu, čak na daleko većem statističkom uzorku dece), pokazalo se da muzika deluje kao socijalno kohezivno sredstvo, te da se neka deca istom bave upravo iz tog razloga; takođe, ispitanici ističu da je za njih muzika ekvivalent druženju, a tokom grupnog pevanja, tvrde neuronaučnici, luči se oksitocin – važan biohemijski sastojak socijalnog vezivanja, stvaranja društvenih i partnerskih odnosa. Osim toga, ispostavlja se da ne postoji kultura u kojoj se muzika ne pojavljuje, što govori u prilog tome da je ona, na neki čudan način, univerzalno sredstvo zabave i komunikacije, čak i onda kada ne poznajemo jezik lepe devojke koju smo zamolili za ples. Muzika, na tom tragu, ima još jednu zanimljivu moć: ona pokreće naše telo i doslovno nas tera na ples! Pritom, naš mozak oseća ozbiljnu dopaminsku satisfakciju kada je „u ritmu” i kada sluša muziku koja mu se dopada, a posebno kada ga muzika iznenađuje, ne dozoljavajući mu da je skroz predvidi (znate one momente kada na žurkama iščekujete refren – e pa onaj osećaj kada do njega dođe!). Poigravajući se sa nama, ona izneverava ili opravdava naša očekivanja, zavodi naš um i na takav benigni način ostavlja trajne posledice zadovoljstva. Ne zaboravite i da u slušanju muzike ne učestvuje samo auditorni korteks, već, vrlo holistički, sve moždane strukture! Naravno, u društvu je sve mnogo zanimljivije – tu ima puno usklađenih mozgova koji razgovaraju kroz muziku, a svakako i pokret. Možda ovo nije pravo mesto za ono što nazivamo rušenjem sneška, te vam neću otkriti sve načine na koje muzika koketira sa našim emocijama, ali jedan od razloga zbog kojeg je toliko volimo jeste spektar osećanja koje muzika uspeva da izazove – od melanholije do ekstatičnog i hipersrećnog stanja, preturajući po našim sećanjima i skrivenim fiokama memorije. Naposletku, zapitate li se nekad šta je, pobogu, stvar sa moždanim crvima, kratkim melodijama koje okupiraju našu pažnju, te kako oni funkcionišu?

Ispostavlja se da naš mozak ima i neke automatske funkcije koje obavlja bez naše svesne volje. Naime, 1733. godine opisan je prvi poznati slučaj moždanog crva kod gajdaša koji je bez prestanka svirao jednu te istu melodiju ne bi li zaveo putnike koji su prolazili kroz Englesku. Tada se verovalo da su mu muze poslale te zavodljive muzičke linije. Danas, na sreću, znamo da to nije tako i da su moždani crvi ostaci zapamćenih melodijskih fraza koje hipokampus i bazalna ganglija nisu odstranile intenzivno radeći na otklanjanju nevoljnih pokreta. Poput tikova, skloni smo pevušenju ovim mantričnih muzičkih fragmenata koji kod nekih osoba traju po čitav dan i baš se nikako (sem medikamentima u nekim slučajevima) ne daju iskoreniti, o čemu piše Oliver Saks u svojoj knjizi prikladnog naziva – Muzikofilija! Međutim, automatski režim rada našeg mozga dobro su iskoristile i kompanije; studije iz devedesetih godina 20. veka govore o tome da muzika može uticati na naše ponašanje tokom kupovine; dok nas energičnija muzika goni da trošimo brže, slušajući klasičnu muziku skloniji smo kupovini sofisticiranijih proizvoda. Da stvar bude još zanimljivija, pamćenje sadržaja mnogostruko je bolje i brže ukoliko se iza njih nalazi – muzika („Zdravko Herbiko”, eto, i to smo vam otkrili). Budite svesni, što se pokazalo krajem osamdesetih, da muzika utiče i na način na koji doživljavamo prostor. Izgleda da nije baš sve u našoj moći.

U epilogu ove priče, možemo se pitati i sledeće – šta ta čudna pojava koju nazivamo muzikom još može da čini? Odgovora je puno, ali bih se sada radije osvrnuo na one koje, čini se, bez prava često zaboravljamo zato što su drugačiji. Muzika pomaže afazičnima (ljudima koji imaju problema sa razumevanjem i reprodukovanjem govora ili jezika) da razgovaraju koristeći je za osnovu govora – oni, zapravo, pevaju jer samo tako mogu da pričaju. I ne samo to, muzika uspeva da kontroliše ljude sa Parkinsonovom bolešću dopuštajući im da se prisete kako izgleda normalan život bez nekontrolisanih pokreta i mišićnih te moždanih blokada, nekada i u rukama voljenih osoba u toku plesa. Ko smiruje shizofrene i psihotične pacijente? Pretpostavljate, muzika.

Kada podetinje i sve zaborave, nekada ostajući i bez proceduralnog pamćenja, osobe sa dubokom demencijom ostaju bez dobrog dela svojeg ja – zaboravljaju lica najdražih, sećanja sa njima i druge uspomene. Međutim, dašak njima poznate muzike ih nekada ponovo može učiniti ljudima, dozvoljavajući im da se prisete svoje prošlosti, a njihovim bližnjim da se prisete, makar i na tren, ko su njihovi voljeni roditelji, bake i deke i da su oni ipak tu, negde duboko u onoj čudnoj spravi koju nazivamo – mozak. Kao što kaže Danijel Levitin, nije ni čudo što je i početak i kraj života u pesmi – ljubavnom govoru bez reči jer mu one, zapravo, i ne trebaju.

decembar, 2022.

Leave a Reply

Your email address will not be published.