Časopis KUŠ! /Časopis KuŠ!

piše: Sonja Ristić

Svetska izložba, počevši od prve zvanične održane u Londonu 1851. godine, doprinosi razvoju umetnosti i većoj vidljivosti različitih dostignuća. Za više od sto pedeset godina postojanja, Svetska izložba iznedrila je značajna umetnička dela, koja su postala simboli prepoznavanja, poput Ajfelove kule i Atomijuma. Jedna od izložbi od velikog značaja za istoriju muzike održana je u periodu od 17. aprila do 19. oktobra 1958. godine u Briselu, i poznatija je kao Expo 58. Ovom prilikom na istom zadatku našli su se umetnici iz različitih oblasti, a među njima i Edgar Varez.

Izvor slike: Anderson, John D. “Varèse and the Lyricism of the New Physics.” The Musical Quarterly, vol. 75, no. 1, 1991, pp. 31–4

Edgar Varez bio je kompozitor francuskog porekla, koji je veći deo stvaralačkog života proveo u Sjedinjenim Američkim Državama, koje su za njega predstavljale mesto „svih otkrića, svih avantura… Nepoznatog”. Uprkos malom broju završenih dela, Varez zauzima značajno mesto u istoriji muzike, zahvaljujući pedagoškom i kompozitorskom radu, ali i vizionarskom načinu razmišljanja koji je ispoljio još u detinjstvu. Za New York Morning Telegraph je 1916. godine izjavio: „Naš muzički alfabet mora da se obogati. Takođe, strahovito su nam potrebni novi instrumenti… Uvek sam osećao da za svoja dela moram da imam nova izražajna sredstva”. Aktivno je radio na ostvarenju svog dečačkog sna i, uprkos brojnim odbijanjima, njegove vizije realizovane su u vidu elektronike.

Varez je razmišljao o muzici kao prostornoj kategoriji koja treba da bude potpuno oslobođena, a svoja razmišljanja je ilustrovao iskustvom sa pariskog izvođenja Betovenove Sedme simfonije: „Verovatno zbog toga što je sala bila previše rezonantna… postao sam svestan potpuno novog efekta koji je izazvala ova poznata muzika. Osetio sam da se muzika odvaja od sebe i projektuje u prostor. Postao sam svestan treće dimenzije muzike, koji nazivam ’zvučnom projekcijom’ ”. Fenomen prostorne muzike našao se u centru Varezove Elektronske poeme i zbivanja oko nje, koncipiranih po principu Gesamkunstwerka izvedenom na Svetskoj izložbi 1958. godine. Celokupno delo sadrži arhitektonske, vizuelne, muzičke i tehnološke aspekte. Naziv je dvoznačan – u užem smislu označava kompoziciju Edgara Vareza, a u širem predstavlja raznovrstan dijapazon pojmova, umetničkih dela i koncepata.

izvor fotografije: medienkunstnetz.de

Posetioci ovog jedinstvenog događaja započeli su svoje nesvakidašnje iskustvo pre svega čulom vida, naišavši na betonski Filipsov paviljon, koji je za ovu priliku dizajnirao grčko-francuski kompozitor, teoretičar, arhitekta i inženjer, Janis Ksenakis, u to vreme zaposlen u studiju dizajnera, slikara, pisca i pionira moderne arhitekture, Le Korbizjea. Umetnički direktor Filipsa, Luis Kalf, bio je oduševljen Korbizjeovom crkvom Notre Dame du Haut, te ga je to navelo da ga angažuje za ovaj značajan poduhvat. Međutim, Varezova muzika nije odmah naišla na prihvatanje od strane vrha Filipsa, čemu se Le Korbizje oštro usprotivio i uverio ih da će izgledati kao potpuni konzervativci ukoliko se usude da dovedu u pitanje umetnički integritet bilo Vareza, bilo njega samog. Uz to, stajući u odbranu svog saborca, Le Korbizje je čak pretio ostavkom kada je odbor izrazio nezadovoljstvo Varezovim zvučnim rešenjima. Uprkos ovim neslaganjima, Varez je uspešno stvorio muziku za spektakl.

Muzička komponenta dela bila je sačinjena od dva segmenta – Varezove Poeme i Ksenakisovog dela Beton PH. Čitav performans bio je osmišljen kao jedinstveno iskustvo koje bi istovremeno doživelo oko pet stotina posetilaca. Pri ulasku u paviljon čulo se Ksenakisovo delo, koje ima funkciju svojevrsnog interludijuma prilikom promene publike. Zatim bi usledili osmominutni nadražaji svih čula posetilaca, prouzrokovani različitim umetničkim medijima. Muzički aspekt činila je Varezova Poema, koja predstavlja skup različitih zvukova – buke mašina, zvona, perkusija, ljudskog pevanja – koji su snimljeni i projektovani sa nekoliko stotina zvučnika koji su visili na zidovima paviljona. Zbog krivudavog, asimetričnog enterijera ovog arhitektonskog zdanja, zvuci su se slobodno odbijali o zidove, što je zaista dovelo do ovaploćenja Varezove težnje za oslobađanjem zvučnih masa.

izvor fotografije: researchgate.net

Sinkretizam ovog spektakla oličen je istovremenom projekcijom Le Korbizjeovog filma, koji su uglavnom činile dvodimenzionalne slike, među njima i prikazi njegovih dotadašnjih arhitektonskih ostvarenja. Film je podeljen na sedam odseka: Geneza, Materija i duh, Od mraka do svitanja, Bogovi koje je stvorio čovek, Kako vreme ukalupljuje civilizaciju, Harmonija i Celoj ljudskoj vrsti. Svaki od skupova slika praćen je postepenim menjanjem boja svetala koja su obasjavala unutrašnjost paviljona, a svetlosni efekti, koji su se kao i muzika kretali kroz prostor, korišćeni su sa ciljem manipulacije atmosferom i raspoloženjem u paviljonu. Nakon osam minuta, posetioci su uz Ksenakisov Beton napuštali paviljon. Filipsov paviljon je, kao i većina privremenih zdanja izgrađenih samo za potrebe Izložbe, srušen 30. januara 1958. godine. Sa ovim arhitektonskim ostvarenjem nestale su i muzičko-vizuelne komponente ovog spektakla, budući da je Elektronska poema u svojoj celini sinkretičko delo, koje bez prisustva svih aspekata ne može postojati. Međutim, napretkom tehnologije delimično je omogućeno ponovno proživljavanje događaja iz 1958. godine. Naime, u tekstu A Virtual-Reality Reconstruction of Poème Électronique Based on Philological Research opisan je postupak kojim je izvršen pokušaj rekonstruisanja kako prostornog, tako i temporalog, auditivnog i vizuelnog aspekta ovog događaja. Verodostojnosti ovog projekta svedoče izjave dvoje posetilaca Sajma, Andrea Levin-Rihtera i Fransoa Ksenakis, koji su prisustvovali i konferenciji u Barseloni 2005. godine, kada je predstavljena rekonstrukcija. Složili su se da je „veoma realistična” i da „mogu da se sete senzacija proživljenih ’58. godine”. Koliko je verodostojan ovaj projekat, mogu proceniti samo očevici oba događaja. Međutim, ono što je sigurno jeste da je Ksenakis bio potpuno u pravu kada je Kalfu rekao: „Mnogo vremena nakon završetka Izložbe pričaće se o Vašem paviljonu kao o odvažnom udarcu na imaginaciju javnosti”.

Leave a Reply

Your email address will not be published.