Na plejlisti jednog kustosa verovatno može da se nađe raznovrsna muzika, kao i kod bilo kog ne-kustosa, ali ovaj naš imaginarni kustos voli katkad da slušne po koji stih koji ga podseća na njegovo (takođe imaginarno) radno mesto. Naš kustos sanja da jednog dana ima svoju zbirku u okviru nekog muzeja u kome će se, dok osmišljava koncept nove izložbe, u pozadini čuti možda i neka od ovih pesama. Poslušajmo:

Za početak – uvodna špica za seriju Addams Family. Zašto, pitate se? Zato što je njihova kuća muzej (Their house is a museum). No, onaj ko živi u ovakvom okruženju, verovatno ni ne mora da radi. Ali, na stranu to što je porodica Adams tako u mogućnosti, scenografija ove serije, snimljene i emitovane šezdesetih godina prošlog veka, predstavljala je jedan maštoviti enterijer u duhu istoricizma, nalik na muzejski prostor i kabinete retkosti. U njemu su se, pored prepariranih (ali ponekad i živih) životinja, viteških oklopa, neobičnih statua i slika, instrumenata i čudnovatih biljaka, našle i srednjovekovne sprave za mučenje, na koje je ova uvrnuta porodica gledala kao na vid relaksacije.

Kad smo već kod neobičnosti, metaforična pesma Pola Velera iz 1992. godine, poziva sve u njegov muzej za koji se ne plaća ulaz, ali ni nema standardne postavke koja bi se mogla videti:

Come on in, admission’s free
I won’t refuse those who wanna see
I said it’s strange

Bring your loved ones, those you hold dear
Bring them all, there’s no restrictions here
Said it’s strange

Don’t look for blame as an easy escape
There’s nothing on show that isn’t your shame
Lord, your shame

Don’t look for blame as an easy escape
There’s nothing on show that isn’t your shame
Lord, your shame

So come on in, it’s a small price to pay
I won’t refuse those who’ve lost their way

Come on in


Stihovima „Kada bih svratio do Muzeja lepih umetnosti u Bostonu, najpre bih otišao u sobu u kojoj se čuva Sezan” (If I were to walk to the Museum of Fine Arts in Boston/ Well, first I’d go to the room where they keep the Cézanne) počinje pesma Girlfriend grupe The Modern Lovers sa njihovog prvog albuma, objavljenog 1976. godine. Iako su u pitanju The Modern Lovers, iz pesme dalje saznajemo da su izgleda više bili zainteresovani za nešto što mogu bolje da razumeju, nego za moderne umetnike, na primer.

U pesmi On the Museum Island Ema (Emmy the Great) se priseća dana provedenih u Berlinu. Muzeji su ono čega se prvo setimo kad obilazimo neke daleke gradove, zar ne?

Donovan je 1966. godine napisao pesmu Museum u kojoj čujemo da se nalazi sa devojkom u Prirodnjačkom muzeju ispod skeleta jednog kita (Meet me under the whale in the Natural History Museum). Muzeji su uvek pravo mesto za sastajanje, tako bar misli ovaj naš kustos.

„Upoznao sam je u Muzeju paleontologije” (I met her in the Museum of Paleontology) – tako počinje pesma Leftovers Džarvisa Kokera iz 2009. godine, a onda se nižu stihovi puni igara reči, referenci i inteligentnih dosetki, po kojima je ovaj majstor simboličnih i dvosmislenih pesama poznat još od vremena kada je bio frontmen grupe Pulp.

Međutim, da svet muzeja i galerija i uopšte umetnosti nije uvek tako sjajan govori i pesma In the Gallery iz 1976. godine, grupe Dire Straits, posebno u sledećim stihovima:

And then you get an artist says he doesn’t want to paint at all
He takes an empty canvas and sticks it on the wall
The birds of a feather all the phonies and all of the fakes
While the dealers they get together
And they decide who gets the breaks
And who’s going to be in the gallery

Ko odlučuje o tome šta je umetnost i šta će se naći u muzeju ili galeriji? Možda naš kustos ili neki likovni kritičar? Je li to spontani višegodišnji process, odluka stručne komisije, stvar konvencije, poslovnog dogovora, trenutni ukus nekolicine dilera ili od svega po malo?

Džoni Mičel peva pesmu The Gallery iz 1969. godine u kojoj saznajemo ponešto o često komplikovanim odnosima među umetnicima, kao i o njihovim nezgodnim naravima.

Sledi još jedna dovitljiva pesma sa neverovatno uklopljenom muzeološkom terminologijom (možete tačno da zamislite našeg kustosa u ulozi vodiča kroz ovaj muzej) i pomalo naivnim ljubavnim jadima. Ovaj spoj je i muzikom predstavljen na ne tako svakidašnji način. Zapravo ništa kod Danijela Džonstona, američkog muzičara i umetnika sa narušenim mentalnim zdravljem, nije svakodnevno, pa se ta posebnost oseća i u njegovoj pesmi Museum of love iz 1983. godine. Muzeji, umetnost, ljubav, patnja, ludilo, genijalnost… Nije li to sve život?

Za kraj – čežnjiva, suptilna i pomalo melanholična pesma grupe Tiny Ruins iz 2014. godine koja nosi naziv Me at the Museum, You in the Winter Gardens i to je sve što ću vam o njoj reći. Uskoro će i kraj ove 2016. godine, pa mogu samo još da svim kustosima ovoga sveta, a posebno ovima na našem podneblju, poželim da u novoj, 2017. godini dobiju svoju dugo željenu zbirku.

piše: Ana Samardžić

Leave a Reply

Your email address will not be published.