ilustracija: Ljiljana Đajić

U okviru manifestacije Molijerovi dani, koju organizuje Francuski institut, i ove godine su u Srbiji gostovala velika imena savremene francuske književne scene. Autorka Marjam Mađidi predstavila je svoje stvaralaštvo beogradskoj publici prve večeri festivala diskusijom o knjizi Marks i lutka, koja je 2017. ovenčana Gonkurovom nagradom. Kako je i sama navela u mnogim intervjuima, Mađidi se slaže sa time da ovom delu odgovaraju razne specifikacije i odrednice, te se ono može smatrati autobiografijom, romanom, kao i autobiografskim romanom (kako i jeste nazvan u Srbiji, kada je objavljen 2018. godine u prevodu Ivane Hadži-Popović). Autorka u njemu obrađuje pitanje vlastitog identiteta jer su u njoj prisutne i francuska i persijanska strana, s obzirom na to da je u detinjstvu sa roditeljima zbog političke situacije napustila Teheran i preselila se u Pariz, grad slobode.

Osećaj izgnanstva kreira, ne samo autorkin identitet, već formira i njen spisateljski senzibilitet, te ona upravo u izgnanstvu pronalazi snagu i neutaživu potrebu da preispita obe strane vlastitog duha, francuski i persijski jezik, kao i da analizira način na koji se živi u te dve sredine. Mađidi ni u jednom trenutku ne podleže romantičarskim vizijama Pariza i Francuske, već roman započinje perspektivom deteta, što je najčešće naratološki privilegovana pozicija, i to joj omogućuje da prikaže pravu sliku sukoba nove i stare sredine prelomljenog kroz prizmu dečje svesti. Kako devojčica odrasta, tako se sve više vezuje za francusku sredinu i u nekim periodima u pozadinu smešta sve što potpada pod izvorno, te tako u jednom trenutku odbija da uči persijski jezik i time se suprotstavlja očevim željama.

„Uporno si nastojao da održiš vezu između svoje zemlje i svoje ćerke. Vrpca koju je izjelo izgnanstvo držala se na jednoj jedinoj niti. Niti koja je bila jezik. Taj jezik nisam više volela jer sam zbog njega patila. Bio si svestan da me ne možeš siliti da ga učim. Ništa se na silu ne može naučiti, ne prima se. Polako si shvatao da će nova zemlja promeniti tvoju ćerku, plašio si se da ona ne postane strankinja, odnosno da za nju ti ne postaneš stranac, da u sebi ona nema više ničeg iranskog i da je prestala da te ceni jer kad bi otvorio usta da govoriš francuski, ispadao si glup sa svim greškama u sintaksi i fonetici.”

 

Međutim, izvorna kultura, iznova i iznova vraća se poput bumeranga jer će ona uvek biti mešavina te dve sredine koje su je formirale, što ističe njen otac kada pokuša da objasni da je zapravo uvek želeo da ona raste sa obe kulture i da zadrži oba jezika, svestan prisutnosti obe strane njene ličnosti. Prisutnost obe kulture u njoj dovela je do toga da se autorka u različitim etapama života vraćala u Teheran, a čak je u jednom trenutku bila toliko zavedena svojom stranom ličnosti koja joj se tamo otkrila, da nije želela da se vrati u Pariz, čemu se njena rodbina oštro suprotstavljala smatrajući da tim činom uništava svoju budućnost i sve prilike koje joj se pružaju u Francuskoj. Ove situacije samo su neke u nizu mnogih u kojima Mađidi pitkim jezikom i izvanrednim pripovedačkim stilom vešto preispituje vlastiti identitet, koji se nikada ne smatra konačnim, već  je uvek u pokretu i iznova se formira.

Roman ispunjen vizijama dvaju gradova, jezika i sredina u prvi plan uvek stavlja značaj pripovedanja, i priče uopšte i Mađidi u jednom trenutku ističe sledeće:

„Volela bih da život posvetim skupljanju priča. Lepih priča. Stavila bih ih u torbu i ponela sa sobom. I u određenom trenutku poklonila bih ih pažljivom slušaocu, da u njegovom pogledu ugledam magiju kako se rađa.

Želela bih priče da posejem za sva bića. Hoću da procvetaju i iz njih niknu mirisni cvetovi umesto svih onih odsutnih, svih gole marjama koji nisu mogli a trebalo je da budu poklonjeni.”

Možda je upravo velika ljubav prema stvaranju priča, uparena sa mešavinom isprva subjektivnog dečjeg pogleda i objektivnog zrelog pristupa novoj kulturi i sredini doprinela značaju koje ovo delo zauzima na književnoj sceni, kako Francuske, tako i šire, u pogledu predstavljanja velike teme kao što je izganstvo, što čini veoma uspešno i na nesvakidašnji način.

piše: Sanja Gligorić

Leave a Reply

Your email address will not be published.