Mada smo i ovaj put okasnili za svetskim trendovima, talas novog zlatnog doba televizije je zahvatio i naše podneblje. Još je Vojna akademija iz 2012. svojom visokom produkcijskom vrednošću, počela da vraća deo publike pred male ekrane, da bi potom usledile Ubice mog oca, Senke nad Balkanom, Jutro će promeniti sve i druge. Stoga pišem o najnovijoj seriji Koreni, gde reditelj Ivan Živković i scenarista Đorđe Milosavljević ponovo uspešno adaptiraju jedan domaći klasik, kao što su pre koju godinu to uradili sa Verom i zaverom, samo ovaj put to čine bez Žanka Tomića. Kao što već sigurno znate, serija je urađena po istoimenom romanu Dobrice Ćosića, ali pre nego što počnem, napomenuo bih da nisam čitao dotičnu knjigu, te će ovaj tekst biti oslobođen kritika po osnovu (ne)verne adaptacije (koja nikad nije bila, niti treba da bude mera kvaliteta nekog filma ili serije, o čemu je već bilo reči u KUŠ!-u), učitavanja onog čega u seriji nema, a u knjizi ima i slično.

Spojler za prvu epizodu Korena – u Srbiji krajem 19. veka, Vukašin Katić (Radovan Vujović), posle dugogodišnjeg školovanja, vraća se u rodno Prerovo. Tamo ga čeka otac Aćim Katić (Žarko Laušević), patrijarhalan i bogat zemljoposednik, visoki član radikalne stranke, prema kojem neki osećaju strahopoštovanje, a ostali samo strah. Takođe, tu je i Vukašinov stariji brat, Đorđe Katić (Igor Đorđević) koji je ostao da vodi imanje i koji bezuspešno pokušava da napravi dete sa svojom ženom Simkom (Sloboda Mićalović). Mada inicijalno srećan, Aćimu sinovljev povratak samo što ne presedne pošto sazna da Vukašin planira da se oženi ćerkom njegovog političkog protivnika Tošića (liberala ili naprednjaka, stvarno nije bitno). Otac tera sina iz kuće pod pretnjom da će ga se odreći i izbaciti iz testamenta, time povećavajući pritisak na Đorđa da napravi naslednika kojem bi pripalo imanje posle njihove smrti. Pored njih, u, i oko kuće Katića žive još i: Simkina majka Milunka (Dara Džokić), sluga i ubogi guslar Mijat (Bojan Žirović); sluga-najamnik Tola (Nenad Jezdić), koji je za razliku od Katića bogat decom i siromašan novcem, i misteriozni Nikola u izvođenju Gorana Šušljika, koji je i izvršni producent serije.

U prvoj epizodi su sumirani svi sukobi i teme kojima se Koreni sa manje ili više uspeha, bave: moderno protiv tradicionalnog, odnos bogatih i siromašnih, tretiranje žena u patrijarhalnom društvu, da li su i koliko obraz i moral dva različita pojma. Napomenuo bih i to da serija (a pogotovo prva epizoda) ima i po koju notu one balkanske patetične tragedije, ali ni ta crnina nije tu samo da bi kazala:„Eto, vidite kako je nama samo teško”, već uspostavlja temelje kasnijih zbivanja.

Sada bih želeo da skrenem pažnju na samu publiku serije, tačnije način na koji se ista pomalo ogrešila o Korene.

Čitajući komentare na raznim sajtovima i forumima, primetio sam da je Aćimov lik u jednom delu javnosti probudio divljenje i saosećanje prema dostojanstvenom i poštenom Aćimu. Opet napominjem da ne znam kakav je Aćim u knjizi, ali u seriji je njegov lik krajnje ambivalentan. Tu već nastupa Lauševićeva gluma koja ga lako prikazuje kao inteligentnog, doslednog u svojim namerama i, u većini slučajeva, bez dlake na jeziku. To su sve poželjne osobine, vredne divljenja, ali nisu dovoljne da bismo/biste nekoga okarakterisali kao dobrog i poštenog. Mi nikada nismo sigurni koji su njegovi motivi: da li stvarno veruje u svoju borbu protiv vlade ili je samo željan vlasti; da li se ne boji smrti ili zna da će ipak izvući živu glavu, kao što je i ranije? To je čovek koji se odriče sina samo jer mu ne odgovara snajkina familija, da ne spominjemo kako samo olako poziva na nasilje i ubistvo. Naravno to čini da bi sačuvao obraz, ali time, sasvim slučajno, čuva i svoju vlast u Prerovu. U tako napisanom liku, ne leži pravdoljubivi Hamlet koji se s prezirom podsmeva jačima. To je pre jedan tvrdoglavi kralj Lir koji, slepo vodeći se mišlju o sopstvenoj visokoj vrednosti, dovodi svoju porodicu na ivicu propasti. Ovo se pak može shvatiti i kao pohvala Lauševićeve glume koja jednog teškog i nadmenog čoveka čini toliko harizmatičnim, da publika mora da navija za njega.

Ako nisam pobrkao neke scene (što se, priznajem, može dogoditi pri bindžovanju), Đorđe Katić je lik sa barem onoliko teksta i prisutnosti na ekranu kao i njegov otac, ako ne i više. Time bi on bio glavna uloga, ili u najmanju ruku, jedna od dve glavne, što se nije moglo pretpostaviti vodeći se društvenim mrežama kao i samom reklamom serije. Mada je pitanje ko je glavna, a ko sporedna uloga možda nevažna formalnost, jeste važno da naglasim kako Đorđevićeva gluma zaslužuje apsolutno isti nivo pohvala koliko i Lauševićeva. Dok jedan u naznakama daje dubine snažnog Aćima, drugi pokazuje svu širinu slabog Đorđa, a u toj slabosti verovatno leži uzrok zašto se toliko ne priča o njemu – jer se publika teško poistovećuje s njome. Možeš biti zelenaš, nasilan, srećan, nesiguran, tužan, veran ili ne, pijanica, pokajnik ili očajan do ubistva, što su samo neka od mnogih lica koje Igor Đorđević uspeva da izbalansira u jedan uverljiv lik, ali niko ne želi da se poistoveti sa slabom osobom.

A u toj slabosti je i poenta Korena, jer kada jedan roditelj nema ili ne može da iskaže ljubav, njegova deca ga mogu jedino napustiti, ili oslabiti do neplodnosti, metaforične i/ili bukvalne. Sve ostale glumice i glumci su bili više nego dorasli svojim teškim zadacima, ali Laušević i Đorđević su dva noseća stuba koja daju okvir unutar kojeg drugi pokazuju svoje umeće.

Sada nam ostaje još samo Vukašin Katić, jedina propuštena prilika serije. Vukašin služi više kao katalizator porodičnih problema, negoli što je lik za sebe. Sa njegovim nedovoljnim prikazom, gubimo kontrast moderne Srbije (ili barem njenog pokušaja), nasuprot onoj tradicionalnoj. Tu smo mogli uvideti koliko se one razlikuju, a koliko su u nekim aspektima iste. Umesto toga, scene njegovog života u Beogradu su taman tolike da uspore radnju, a opet nedovoljne da nam daju uvid u jedan drugi svet i da nas za njega zainteresuju. Ako takvih scena ima u knjizi, onda ih nije trebalo izbacivati, a ako ih nije bilo (ili bar ne dovoljno), verujem da niko ne bi zamerio malo umetničke slobode.

Pored toga, još mi je jedino zasmetalo to što nije najjasnije pod kojim izgovorom vojska pokušava da svrgne radikale sa vlasti u Prerovu i, mada ne volim da mi se sve nacrta, ovo je jedan od bitnijih elemenata priče.

No, ovo su više opažanja nego zamerke, koje ne treba da vas odvrate od gledanja serije. Ako se na kraju i odlučite da je gledate (što svakako preporučujem), skrenuo bih pažnju na par sitnica ne bih li vam, nadam se, ulepšao doživljaj gledanja.

Čitao sam mišljenje da se određena vizuelna statičnost duguje budžetskim ograničenjima, ali lično nisam video nikakve manjkavosti u produkciji. Takođe, ovo je prvenstveno psihološka drama, tako da ne vidim ni potrebu za ne znam ni ja kakvom akcijom ili bogatom scenografijom.

Istorija familije Katić, koja je data u nekoliko replika i flešbekova, iscepkana je i može biti pomalo zbunjujuća. Ipak, to je urađeno namerno i poput delova slagalice koji se polako sklapaju, da bi na kraju dali širu sliku okolnosti porodice Katić, tako da vredi vašeg strpljenja. No, ne očekujte da vam se sve doreče do kraja. To mogu biti i sitnice poput toga – da li stvarno postoji nešto između Dare i Aćima, pa sve do ličnosti Nikole, od kojeg strepimo upravo jer znamo tako malo o njemu. Kao što sam već pomenuo, meni je ova nedorečenost čist plus i lepa promena naspram američkih serija koje su nas „razmazile” time što svaki detalj, ma koliko sitan i nebitan, mora biti kristalno jasan do kraja sezone. Takođe, svima onima koji ne žele još da gledaju seriju, čekajući da eventualno izađe ekranizacija Vremena smrti, savetovao bih da se ne vode time jer su Koreni sopstvena celina sa jasnim početkom, sredinom i krajem.

I na kraju, šta su nam Koreni doneli? Svakako mnogo toga pozitivnog. Kvalitetan scenario i priču sa likovima koji su omogućili odličnoj postavci da se stvarno „razmašu” svojom glumom. Serija je uspela da dočara jedan deo naše istorije, kako možda još od Vuka Karadžića nikom nije pošlo za rukom. I na kraju, svojom nedorečenošću su nas malo prodrmali iz ustaljenih američkih šablona, a siguran sam, i podstakli neke da posle svega uzmu knjigu u ruke. Ja sigurno hoću.

piše: Igor Belopavlović Diletant