piše: Teodora Rebić
Da li ste nekada uhvatili sebe kako zavidite nekome ko je manje inteligentan od vas? Da li ste pomislili – šta mi treba da mislim o svemu ovome, da me muče svi ovi kompleksni problemi, da rešavam sve nedaće ovog sveta, umesto da živim neki spokojan život na obodu grada i obavljam svoj svakodnevni posao?
Čini se da je baš ovaj francuski filozof slično gledao na stvari. Naime, nije suština u tome da manjak znanja i pitanja donosi sreću, već u tome da višak znanja i odgovora nisu nikakav garant za spokoj. Montenj je još u 16. veku primetio da je „mnogo običnih žena i seljaka koji žive mirnije i zadovoljnije nego što su živeli najmudriji ljudi antike.” Ne smemo pomisliti da je Montenj bio protivnik razuma i intelektualnosti. Razum nas je i doveo ovoliko daleko, racionalnost je osnova ljudskog roda, ali razum mora ostati naš sluga, a ne postati gospodar. Trebalo bi da naša pamet bude u službi našeg života, da nam pomaže da bolje živimo, a ne da težimo znanju po svaku cenu.
Montenj ukazuje na izvesnu opasnost koja se pojavljuje kada precenimo racionalnost kao vrednost, ali i mogućnosti našeg pojedinačnog razuma. Drugim rečima, ne smemo pomisliti da je racionalnost vrhunska vrednost i da nas pamet i znanje vode sigurnim putem do sreće; ali i da naš pojedinačan razum uopšte može doći do apsolutnog znanja. Znanje ne garantuje ni sreću, ni mir, ni ispravno življenje. Često upravo obrazovani ljudi najviše pate jer razumeju previše, a ne žive dovoljno. Razum koji nije u službi života postaje teret, a ne pomoć. Taj teret se stvara kada postavimo sebi prevelike ciljeve. Tražimo od razuma da nam objasni sve što se dešava oko nas i u nama. Tražimo mu da predvidi šta će se desiti sutra i da nas na to pripremi. Sve to, da bismo bili mirni i spokojni. Ali, da li mu to uspeva? Ili se u nemogućnosti razuma da nam pruži sva ta znanja osećamo još anksioznije i zabrinutnije?
Montenj predlaže pojednostavljivanje. Pomeranje razuma sa mesta vrhovne vrednosi koja garantuje sreću; prihvatanje ograničenja razuma, ali i nesavršenstva života; preusmeravanje sa teorije na praksu, iz misli u iskustvo. Većina zadovoljstava uopšte ne dolazi iz razumevanja sveta, već iz aktivnog učestvovanja u njemu. Neposrednost iskustva nas oplemenjuje, i na kraju krajeva, ona nas uči dublje nego što to radi razum.
„Učeni ljudi”, kaže Montenj, „više i ne traže objašnjenja, oni traže objašnjenja objašnjenja. Počeli smo da pišemo knjige o knjigama o knjigama, i polako zaboravljamo šta živimo.”
To što je naš razum ograničen nije problem, već deo naše prirode. Što se pre sa time pomirimo, živećemo mirnije. Rasterećenost o kojoj Montenj govori je sklanjanje tereta koji smo sami sebi dodali. Nije problematičan život sam po sebi, već naša opterećujuća potreba da ga shvatimo, sažmemo i predvidimo. Većina naše patnje ne dolazi iz događaja, već iz mišljenja o njima. Traženje značenja, razloga i zaključaka često proizvodi muku koja u stvarnosti ne postoji. Umesto da živimo, mi stalno tumačimo. Život posmatramo kao matematičku jednačinu koju treba rešiti. Teramo sebe da se definišemo, da se konačno usmerimo, da shvatimo širu i užu sliku. Preslišavamo se, ukalupljujemo se, braneći sebi da promenimo stav, jer bi to značilo da smo pogrešili. Moramo biti spremni na sve, da bismo bili sigurni i naš razum bi to trebalo da nam zagarantuje.
Dakle, deluje nam da je neizvesnost najveći problem, da u njoj leži opasnost. Zbog toga ulazimo u kontrolu svega oko sebe i opsesivno pokušavamo da je izbegnemo. Ali, pošto je to nemoguće, glavni otrov za nas je upravo odbijanje da to prihvatimo. Uzaludna borba protiv promene postaje naša najveća muka. Rekao bi Montenj: „Čovek više pati od onoga što zamišlja nego od onoga što mu se događa”. Još radikalnije: zaključak je kraj kretanja, a život je stalna promena. Kada pokušamo da život dovršimo mislima, mi ga zaustavljamo. Dovršenost pripada smrti, ne življenju.
Nekada je najhrabrije biti iskren, bez odgovora i bez rešenja, jer je to jedino realno. Pritisak da na svako pitanje moramo imati gotov odgovor i ustanovljeno i koherentno mišljenje odvaja nas od istine. Mnoge su dogme neiskrene i mnoge su dovršenosti lažne, uspostavljene samo zato što nam je nametnuto da ne smemo ostaviti ništa otvoreno. Međutim, Montenjov pristup razmišljanju i življenju ne oslobađa nas straha koji svi imamo. Naime, normalno je plašiti se neizvesne budućnosti, ona će uvek biti nepredvidiva i puna mogućnosti. Ovaj pristup oslobađa nas od dodatne anksioznosti izazvane pritiskom da sve predvidimo kako bismo se tog straha oslobodili. Dakle, strah je tu u oba slučaja, ali u slučaju u kojem prihvatimo da uprkos njemu živimo hrabro, lišava nas dodatne anksioznosti.
Čovek pati ne zato što ne zna, već zato što ne može da podnese da ne zna. Naša nesavršenost čini nas ljudima, i čini nas nama samima. Montenj nas podseća da nam nije potrebna potpuna slika da bismo išli napred, u redu je početi nekompletan, u redu je menjati se i biti nedosledan u mišljenju, to je prirodan tok. Pokušaj da se svako pitanje zatvori i svaka zamisao složi i svaki događaj objasni postaje veći teret od življenja samog po sebi. Tada se mora napraviti razlika između razumevanja koje smiruje i razumevanja koje pritiska.
Razumevanje koje smiruje je ono koje prepoznaje svoje granice. Dok je razumevanje koje pritiska ono obuzeto kontrolom, ono koje iscrpljuje i pretvara nas u večne inspektore svega što može da pođe po zlu. Ono nas odvaja od nas samih i od trenutnog momenta i seli nas u naš um i u sledeći momenat. Razumevanje koje pritiska nas približava smrti. Sve smo manje živi, a sve više u sopstvenoj glavi. Sve smo manje tu, a sve više u budućnosti, iščekujući najgori mogući scenario.
Opsesija kontrolom izuzetno je naporna, ona predstavlja zahtev da predvidimo i sprečimo nelagodu. Zašto je ona uopšte tu, zašto smo uopšte takvi? Takvi smo, uzdamo se u razumske moći, beskrajno verujemo da se možemo spasiti od iznenađenja i promena, jer se plašimo. Mi se plašimo i duboko smo nesigurni da ćemo biti dobro ako nešto krene po zlu. Zbog toga tražimo garancije, živimo u stanju alarmiranosti, konstantnog opreza da se slučajno ne bi dogodilo nešto što bi povredilo našu dušu. A život u anksioznosti je, kaže Montenj, „život u stalnom stanju rata sa realnošću.”
Teorija pokušava da uhvati život, ali ga nikada ne može obuhvatiti. Iskustvo je uvek šire, neurednije i istinitije od pojma. Život se menja, promena je konstantna. Montenj piše ne da bi objasnio život, već da bi ga pratio. Njegovim rečima; „Ja ne podučavam, ja ispitujem. Moj posao nije da uredim svet, nego da se u njemu nastanim”.
Dakle, sve može biti jednostavnije. Stalna poteba da sve ima razlog i objašnjenje nije mudrost, već suprotno „nestrpljenje prema sebi”. Stoga, puštanje potrebe za razumevanjem nije intelektualna lenjost, već zrelost i „pristojnost prema sopstvenoj prirodi” koja nas vraća u sadašnji momenat. Strah nas, naime, pomera iz sadašnjeg momenta, krade nam ga, udaljava nas od života. Te Montenj izdvaja strah od smrti kao najizraženiji, ali i najbesmisleniji. Što se više plašimo da izgubimo život, to ga više gubimo. Naprosto manje živimo.
Mnogi bi rekli da treba stalno biti svestan vrednosti života i kostantno se vraćati na početak. Ali ne i Montenj. Preterana zahvalnost i davanje apsolutnog značaja životu uliva u nas neprirodan strah od gubitka istog. Paradoksalno, što više podrazumevamo život, manje ćemo zazirati od njegovog kraja i bićemo prisutniji i punije ćemo živeti. Smrt će, kao i sve ostalo u životu, neminovno doći, naša kontrola, kolika god da je, ne može nas zaštititi. U Ogledima Montenj će reći ,,Ista je ludost plakati što nećemo živeti za 100 godina, kao kada bismo plakali što nismo živeli pre 100 godina.”
Zaključno, smisao se ne nalazi u objašnjenju, već u prisutnosti. Strah od gubitka oduzima sadašnjost pre nego što se išta izgubi. Kada prestanemo da tražimo smisao, često ga upravo tada živimo. „Naše biće je u ovom trenutku, ne u njegovom tumačenju.”
Nema veće nauke od prepoznavanja granica, i većeg znanja od znanja da u okviru granica budemo srećni. Montenj ističe dovoljnost, prosečnost, jednostavnost nasuprot bilo kakvoj vrsti aspolutnosti. Srećan čovek je onaj koji uživa u svakodnevnim datostima, oslobođen od preispitivanja sebe i života koja ulivaju strah od gubitka. Takav uprošćen, sveden i nežan život najhrabriji je, jer je spreman da prihvati istinu. Sa druge strane, oni ljudi koji najviše kontrolišu, najnemirniji su, najiscrpljeniji i u najvećem strahu. Što više kontrolišu, više su frustrirani, a što su više frustrirani, više osećaju porebu za kontrolom. Tu nema mudrosti, a ni sreće.
mart, 2026.
