Predstava Branislava Nušića Opasna igra doživela je svoju prvu premijeru na obeležavanju sto pedeseg godina od rođenja našeg dramskog pisca, i o samom nastanku teksta se može pisati skoro isto onoliko koliko i o samom tekstu. Ako niste primetili iz prethodne rečenice, glumačka postavka koja izvodi ovo delo na daskama Slavije je prva koja to čini u istoriji. Istina je da je Nušič pored svojih „gospođica, sumnjivaca, doktora, poslanika” imao i drame, tragedije, pa čak i po neku komediju, koje nisu dostigle status kultnih dela i nema ih baš na svakoj sceni. Ali moram priznati da je čak i mene iznenadila činjenica da postoji neki njegov dramski tekst koji nije doživeo bar jednu premijeru, čak su i njegove jednočinke nekako nakalemljivane jedna na drugu i tako igrane pred publikom – kako je onda došlo do toga da Opasna igra nije igrana skoro čitav vek?
Verujem da je odgovor na ovo pitanje višeslojan. Prvi od razloga izgleda leži u tome kada i kome je delo napisano. Nušić se 1916. iz Crne Gore povlačio preko mora, zajedno sa bolesnim i ranjenim vojnicima, ka Francuskoj. Pošto je, uz pomoć ministarstva, uspeo da se tamo smesti i priušti sebi koliko-toliko normalne uslove za život, Nušić kreće da radi, ali i da se upoznaje sa ondašnjom elitom i ostaje u toku sa najnovijim dešavanjima. Kao i uvek, Nušić piše o onome što ga okružuje – drama je pisana za Francuze, skoro svi likovi su francuski intelektualci i umetnici, ili bi to bar hteli da jesu, a radnja se dešava dvadesetak kilometara od obližnjeg grada, koji može biti samo Pariz ili eventualno Nica.
Ipak, iako u skladu sa jednom od tadašnjiih struja mišljenja koja se šegači sa novom pojavom frojdizma i psihoanalize, delo nije igrano ni u jednom francuskom pozorištu. Nušić sam to delo nije objavljivao čak do 1932, a i onda nije štampano samostalno, već samo u sklopu njegovih sabranih dela. Verujem da „neuspeh” ovog dela leži i u temi – mada je psihoanaliza, prihvaćena ili ne, u ono doba defnitivno bila popularna, 1916. glavna i jedina tema je naravno bio rat. To je važilo kako za Francusku tako i Srbiju, u kojoj još pride nije živeo ni približan broj ljudi kao u Parizu, koju su znali nešto o toj novoj grani medicine, a kamoli ih je ona interesovala. Ali ono što bih lično izdvojio kao možda najvećeg krivca za neizvođenje Opasne igre je njen žanr tj. manjak istog. Tekst definitivno nije tragičan niti crn, mada i te kako koketira sa incestom, pokušava da se maskira kao komedija, no nikako nije ismevanje ljudskih mana na koje smo navikli kod Nušića, a s treće strane nema ni neke određenu akciju koja bi pokretala radnju.
Sama radnja se u suštini sastoji iz jedne intelektualne opklade između umetnika (Milan Caci Mihajlović) i naučnika (Branko Đurić) o tome da li će jedan mladić (Miljan Prleta) uspeti da zavede mladu devojku (Iskra Brajović) koju je naučnik/usvojeni otac „izlečio” od osećanja romantične ljubavi, kao i požude, i svih problema koji idu sa njima, a lako možete pogoditi na čijoj je strani pisac.Veruje da je ova, nazovimo je „komedijica”, nastala prvenstveno kao otelotvorenje Nušićevih ličnih misli o psihoanalizi, koliko god njegovo poznavanje iste bilo opširno ili ne, a svaki lik predstavlja jednu misao, osećanje ili ideju – o mladosti, o natčoveku, prirodi i nagonima.
Shodno tome, likovi jesu pomalo plastični, ali kako drama odmiče oni se razvijaju i gube malo po malo od svoje jednodimenzionalnosti. Sve škakljive ideje o natčoveku koji i nije pravi čovek, incestu, požudi su toliko ovlaš prikazane, da bi lako mogli reći da smo ih sami učitali, mada bi pre rekao da nas sam pisac samo upozorava gde bi sve mogli završiti ako nastavimo sa tolikim preispitivanjem, umesto da prosto živimo kao sav normalan svet. Reditelj Velimir Mitrović je imao priliku da se poigra sa ovim temama i baci malo svetlosti na njih, a lako je i mogao lik mlade od ljubavi izlečene ćerke prikazati kao paralelu sa današnjom striktno-na-posao-orijentisanom omladinom. Na moju žalost, to nije učinio, ali moramo imati na umu da pozorišna konvencija, kao i samo poštovanje reditelja prema piscu, nalažu da prvo postavljanje nekog teksta ne bude neka njena moguća interpretacija od strane reditelja, nego da se prosto postavi kako je napisano.
Opasnoj igri svakako ne manjka zabave i preporučujem da njome započnete neki večernji izlazak. Smeh je vedar i lak, ali nikako jeftin – ako tako nešto i postoji, jer: „…ja znam samo za jedan humor, onaj koji izazivajući smeh na usnama, ublažava surovost života.”
Pozorišni dodatak
Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću odvojiti da podelim sa vama web stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni, ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.
Nušićeva dela možete naći i bez moje pomoći, u vašem obližnjem pozorištu, na internetu, a toplo preporučujemo novu RTS-ovu seriju Sumnjiva lica. Ali dramski tekstovi o samom Nušiću su nešto ređi, zato delimo sa vama ovo televizijsko „suđenje” gospodinu Nušiću, a kao šlag na tortu, verujem da će vas naš najpoznatiji komični glumac oduševiti u sopstvenoj interpretaciji pisca na čijim delima je i sam započeo svoju karijeru. Ako još ne znate o kome je reč, evo male pomoći… nekada je vozio kamion.
piše: Igor Belopavlović
