Mina Radović, mlada i darovita slikarka iz Beograda, ovih dana privodi kraju svoju doktorsku tezu kojom će se prvi put oprobati u novim medijima i kojom će zaokružiti svoje dosadašnje stvaralaštvo čiji je ključni motiv žena. Žena na njenim slikama je gotovo apstraktna, ali njena figura je uvek nagoveštena u snažnim formama koje izlaze iz suštine same autorke na slikarsko platno. Ekspresivno slikarstvo Radovićeve odlikuje se trodimenzionalnošću, oštrim konturama i energičnim koloritom inspirisanim Mediteranom, tačnije Bokom Kotorskom u kojoj je ova umetnica provela detinjstvo. Nakon završenih osnovnih studija na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, počinje svoju samostalnu i grupnu izlagačku delatnost, amaster studije završava na istom fakultetu. Izlagala je u Beogradu, Knjaževcu, Subotici, HercegNovom, Kotoru, Budvi, Briselu, Trstu, a sudeći po njenoj angažovanosti vreme njenih izložbi tek dolazi.
Mina, tvoj izbor je veoma zanimljiv. Završila si Konzervaciju i restauraciju slike, tvoje slike karakteriše upečatljiva trodimenzionalnost, a doktorsku tezu posvetila si novim medijima. Možeš li nam reći zašto je tvoj odabir bio slikarstvo, a ne skulptura ka kojoj, čini se, teže tvoje slike? Da li su restauracija i konzervacija nekako uticale na tvoj rad i otkud okretanje ka digitalnoj formi?
Naravno da se uticaji različitih likovnih izraza prožimaju i prepliću; svako iskustvo ostavlja trag u stvaralaštvu. Svaka knjiga koju pročitaš, emocija, doživljaj… Volim da istražujem kako kroz motiv i boju tako i kroz različite medije. A radim uvek ono što mi prija u sekundi. Često se i dešava da dobijem zadatak koji mi se učini interesantnim, a onda pobegnem u realizovanje nečeg sasvim drugog, mog unutrašnjeg, ličnog pitanja, preokupacije. Iskustvo u jednom mediju doprinosi kvalitetu u drugom, to je neminovno. Naravno, ukoliko znate da crpite ono što spoznajete kao kvalitet, a tu morate da se lišite ega ili straha od odricanja (govorim o motivu i sekvencama urađenog).
Glavni motiv tvog slikarstva je žena,a nazivi tvojih izložbi odaju utisak da između njih postoji određena povezanost – od ,,Teskobe’’ i ,,Skrivenog autoportreta’’ do ,,Slobode’’ (Libere). Reci nam koliko ta žena ima dodirnih tačaka sa tobom, a koliko je simbolična? Da li to što si došla do slobode znači da si dostigla i sopstveni domet kad je u pitanju slikarstvo, te je možda sledeći korak da se tvoji motivi, sada kada su prešli dug put od teskobe i skrivenosti do slobode, bukvalno oslobode, iskoče iz slike i postanu skulptura?
Kaže se da i kad slikaš cvet ti slikaš sebe. Svaki pokret je tvoj unutrašnji autoportret. Tako da moja slika je otisak mog ženskog bića i moje duše. Ipak, kroz svoje delo ja istražujem teme koje me preokupiraju i one su nagoveštene kroz nazive mojih izložbi ili slika. Sloboda o kojoj pitate za mene je cilj kome se teži, a koji ipak ostaje nedostižan. To je dobro jer može da se sanja kroz slike, na primer. I može da prolazi kroz forme i medije. To sam, uostalom, ja. Inače, sve ide ka skulpturi. Samo nešto u meni još treba da sazri.
Kroz tvoj kolorit, u kom su zastupljene sve nijanse mora i stena, oseća se primorsko nadahnuće, što ne čudi s obzirom na to da si u Herceg Novom provodila dosta vremena kao mala i da i danas odlaziš često u Crnu Goru, kao i da je to podneblje koje je iznedrilo brojne umetnike. Da li na tvojim slikama ima nečega po čemu bismo mogli da prepoznamo i Beograd? Možda ta ekspresivnost i brzina pokreta ili je to ipak ono što dolazi iz tvojih dubina?
Ko zna odakle sve stižu moje boje i pokreti, iz kojih dubina podsvesti izranjaju na platno. Sve se tu meša. Ja ne znam odakle šta dolazi, tj. još to nisam osvestila, a ne bih ni volela. Jednostavno, nema poente. Svakako da za mene bitnu ulogu odigrava detinjstvo i ta čistina, kao i Crna Gora u kojoj sam rasla, ali moj život u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti čini Beograd. Ja živim ovaj grad, ja i živim u ovom gradu, mora se i on naći na mojim slikama.
Često kažeš da ,,ogoliš’’sebe u svojim slikama. Misliš li da si već došla do sopstvene suštine? Da li je upravo to tvoj lični pečat ili nešto drugo i šta je ono što si nasledila od nekih svojih uzora?
Rano je da kažem da sam došla do suštine. Ja sam u traženju, u putovanju, u osvajanju. To je process, inspirativan i izazovan. Ništa nije sigurno ni zagarantovano. I u tome je lepota. Smatram da je svako ko pomisli da je došao do svoje suštine – naivan. Kad kažem da sebe ogolim u svojim slikama, hoću da kažem da sam tu najiskrenija, nema maske, pokrivanja i pretvaranja. Sigurna sam da se to vidi. Ako manipulišeš, onda nisi umetnik, bar tako ja verujem!
Dešava li ti se nekad da odjednom iz sebe izneseš sve na platno ili više voliš da praviš pauze u procesu stvaranja i pustiš sliku da ,,prenoći’’? Vraćaš li se slici?
Dešava se, i to često, da dođem puna naboja u atelje i poželim svašta nešto da kažem, učinim. Tada nastaje karambol. Ne mogu da prestanem, a kako mi misli lutaju i žurim da mi nijedna ne promakne, napravim haos.Onda pomislim: bar sam se „izduvala“.Naravno da je najboje kada slika prenoći, ponekad odmori i godinu, a dešava mi se i to.
U kojoj tehnici najradije stvaraš? Koliku pažnju posvećuješ samom crtežu?
Crtež je osnova. Da li ćete prvo prosuti boju i napraviti mrlju iz koje ćete naknadno prikazati crtačko umeće ili krenuti od najoštrije olovke, na vama je. Ali, na kraju, i kroz samu boju se vidi kakav ste crtač. Nisam verovala u tu činjenicu, a sada tvrdim. Akril, pesak, granulati, pasteli, ugljen, ulja… Sve to koristim. A na platno prenosim četkicom, krpicama, sunđerima, valjcima, rado prstima…
Imaš li svoj atelje i puštaš li ljude unutra dok si u fazi stvaranja ili ti je potrebna koncentracija? Prija li ti da radiš uz muziku? Koju?
Imam atelje u koji rado pozivam ljude da dođu, ali na kraju stvaralačkog dana. Neophodna mi je koncentracija, fokus. Ja drugačije ne umem. Nekako glupo zvuči, ali stidim se da stvaram pred nekim, makar to bila i najbliža osoba. Jedino je radio taj koji sme da govori u vreme mog rada, ali i tada je pitanje da li ću ga čuti. Muziku OBOŽAVAM i ne bih mogla dan zamisliti bez nje. Iz mog ateljea dopiru uglavnom džez, bluz…
Da li nekad imaš stvaralačke blokade i kako ih rešavaš?
Imam i užasno je. U tim momentima sam umela i da doprinesem muci tako što bih pomislila: šta ako mi se ovo desilo sada i tako ostane zauvek? Šta će biti sa mnom? I još niz suludih pitanja. Shvatila sam da je dobra stvar otići na put, makar i u obližnje selo, samo da glavu „produvaš”.
Pretpostavljam da umetnik koji radi na tome da što više izlaže, mora da vodi računa i o praktičnoj strani svakodnevnice. Ima li umetnik radno vreme? Da li ti je teško da se organizuješ i poštuješ određene rokove i tražene norme i da li oni nužno narušavaju inspiraciju? U kakvom su odnosu tvoje nadahnuće i vreme kojim si nekada sigurno ograničena? Čekaš li inspiraciju ili je sama dozoveš?
Upravo smatram da mi se zbog zadatih rokova i potrebe da sve postignem i događaju povremene blokade.Kao i pre, umetnik je prepušten sam sebi i to nije ništa novo. Ali novi je način kretanja i plasiranja kako svojih radova, tako i sebe. Danas je potpuno drugačije ako nestanete na neko duže vreme. Tada nestajete skroz i to je tužno. Da li zbog medija ili čega već. Ja se trudim da mi to ne bude preokupacija, da živim u svom ritmu, prema ličnom senzibilitetu i prepoznajem stvarnost iskjučivo unutar sebe, a ona će me možda, jednog dana, baš takvu i prihvatiti.
Sigurna sam da stvaraš u skladu sa sobom, onako kako misliš da treba i onako kako ti prija, ali da li vodiš računa o recipijentu? Razmišljaš li o publici, njihovom ukusu, ciljnim grupama, marketingu, kupcima i svim drugim produktima savremenosti ili prepuštaš to sve galeristi? Stiče se utisak kako se te dve sfere, s jedne strane umetnička, izložbena i muzejska, a s druge galerijska i prodajna, najčešće međusobno isključuju, a zaboravlja se da zapravo umetnici treba da žive od svoje umetnosti. Kako ti premošćuješ te naizgled nepremostive strane?
Dok stvaram, nikada ne razmišljam ni o čemu. Naročito ne o publici, marketingu, kupcima. Ta dva sveta se spajaju spontano i vrlo stihijski u Srbiji jer ne postoji razvijen sistem povezivanja umetnosti i tržišta. Mediji tu igraju ogromnu ulogu. A kao što znate, u medijima je sve manje prostora za kulturu. Zato su mnogi umetnici prepušteni sami sebi. Izložbe su i dalje ovde najvažniji put do publike. Saradnja sa galeristima je takođe veoma važna. Sve je to, nažalost, ovde na niskom nivou. A imamo odlične umetnike.
Koliko je teško, ovde i danas, mladom umetniku da nađe adekvatan i pristupačan prostor za svoj atelje, galeristu, izložbeni prostor…? Može li se to sve finansirati u samostalnoj režiji i da li nadležne institucije, udruženja ili organizacije dovoljno izlaze u susret umetnicima konkursima ili drugim pomoćnim sredstvima?
Mladom, ali i starom umetniku je u praktičnom smislu ovde izuzetno teško. Nekada su umetnici mogli da konkurišu za ateljee koje je grad dodeljivao. Danas možete samo da iznajmite prostor po komercijalnim cenama. Isto treba da plati umetnik i kafedžija. To govori o potpunom nerazumevanju države i institucija i vrednosnom haosu društva. Odnos prema kulturi i talentima je neshvatljivo loš. Umetnici su, nažalost, u Srbiji prepušteni sopstvenoj snalažljivosti.
Umetnicima nikad nije bilo lako, ali čini se da su ovo vreme i okruženje posebno izazovni. Da li bi sada, na kraju svog formalnog obrazovanja, mlađima od sebe zainteresovanim za klasično slikarstvo ili skulpturu preporučila da upišu upravo to, budu uporni i spreme se za jedan naporan i neizvestan put ili bi im savetovala da naprave kompromis i odluče se za neke više primenljive forme i medije?
Da se razumemo, vremena nikada nisu bila laka za stvaralaštvo. Svakako da je teže mnogo kada pobegneš iz ušuškane stolice i sam sebi krojiš sudbinu na svakodnevnom nivou i susrećeš se sa izazovima. Mislim da je, ako si pravi umetnik, prirodno da ćeš skupiti hrabrosti i pobeći sa mesta koje osećaš da ti ne pripada, bilo to na fakultetu ili promašenom poslu. Jezivo je biti rob od jutra do noći, radeći ono što ne voliš. A kompromise svakako da treba praviti, ali u svojoj branši! I tu onda ima lista poslova dobro plaćenih, mnogo bolje nego što očekujete. A posle imate i vremena, mislim, kada ste zadovoljni, da trknete i do svog ateljea, a tada stvarate bez kompromisa.
U kom muzeju bi volela da se jednog dana nađu tvoja dela?
Moje su želje verovatno kao i kod većine umetnika – MoMA-NYC, TATE-London, Bobur-Pariz. Samo još da ispitam galerije u Kini i Japanu, pošto su to centri umetnosti danas.
Možemo li da očekujemo uskoro tvoju samostalnu izložbu i gde?
Proleće. Gde, kako, šta, bićete obavešteni čim i ja budem bila.
Za kraj, možeš li čitaocima „KuŠ!-a” da preporučiš knjigu, pesmu, sliku, film i/ili predstavu?
Knjiga: Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića i istoimenu predstavu u BDP-u
Pesma: Leonard Koen,Because of(Napustio nas je još jedan genije u 2016.)
Slika: Koju god poželite, ako je naslikao Fransis Bejkon
Film: Svi filmovi Vlatka Gilića
Predstava: Hamlet, JDP
piše: Ana Samardžić
