foto: MIlan Andrić, privatna arhiva

Intervju vodila: Jovana Nikolić

Svi znamo da je misija čuvanja umetničkih dela i materijalne baštine nemoguća bez čitavog tima stručnih lica, među kojima posao konzervatora i restauratora zauzima veoma važno mesto, ali da li ste se nekada zapitali šta (sve) podrazumeva posao konzervatora i kako izgleda njihov tipičan radni dan? Mi jesmo i, kako bismo vam približili lepote i izazove ovog zanimanja, ista pitanja postavili smo i našem avgustovskom sagovorniku, Milanu Andriću, višem konzervatoru za drvo Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu. Milan nas je upoznao sa prirodom drveta kao materijala, njegovim specifičnostima i najvećim neprijateljima, a razgovarali smo i o njegovom pedagoškom i vajarskom iskustvu i saznali od kojeg je materijala simbolično satkano leto.

Za početak – kako ste se odlučili za poziv konzervatora? Kako su izgledali vaši prvi susreti sa drvetom kao materijalom i šta vas je privuklo ovom pozivu?

Više sam naklonjen onoj tezi koja kaže da društvo usisava u svoj organizam ljude prema svojim potrebama i popunjava upražnjena mesta, naravno ako mu to dozvolite. U toj podeli uloga moja znanja i sposobnosti su bila bliska ovoj profesiji, pa je to valjda bio logičan sled. Naime, oko 2000. godine u okviru našeg obrazovnog sistema nije postojao obrazovni profil konzervator. Ja sam diplomirao vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti. Zvanje konzervatora sam stekao uz mentora i polaganjem državnog ispita.

Danas ste viši konzervator za drvo u Muzeju primenjene umetnosti. Opišite nam kako izgleda jedan radni dan u životu konzervatora.

Muzej primenjene umetnosti u Beogradu po svojoj organizacionoj strukturi spada u male muzeje, ima samo dve radionice za konzervaciju sa po jednim zaposlenim – radionicu za konzervaciju tekstila i radionicu za konzervaciju drveta. Raznovrsnost predmeta od drveta koje Muzej sakuplja i čuva je veoma široka. Mi smo tu zbog tih predmeta, pa je i organizacija radnog dana različita zavisno od onoga što se u tom trenutku radi. Nekad su u pitanju fini zahvati na minijaturama, a nekad stolarski radovi na izradi potkonstrukcije. U zadnje vreme značajan deo posla je revizija zbirki, rad u komisiji koja verifikuje prisustvo i stanje predmeta koje muzej čuva.

Dan počinje kafom, zatim obilazim ono što sam radio prethodnog dana i svežim očima pokušavam da sagledam rezultat, nekad je bolje vidljiv posle sušenja, a i jutro je uvek pametnije od večeri. Onda se radovi nastavljaju do 11.30č. Tada se odlazi u zbirku i u okviru komisije za reviziju „sređuje” zbirka. Posle revizije se vraćam u radionicu i ažuriram fotografije, koje prosleđujem kolegi iz odseka zaduženog za dokumentaciju. Zatim se još jednom vraćam predmetu koji je u radu. To bi bio prosečan dan u ovoj nedelji. Mada, kao što rekoh na početku, dan često izgleda potpuno drugačije.

foto: MIlan Andrić, privatna arhiva

A kako izgleda proces konzervacije i/ili restauracije jednog predmeta?

Predmet u radionicu može doći iz više razloga. U sklopu pripreme izložbe, kao pripremna radnja za fotografisanje ili izlaganje predmeta, usled ugroženosti predmeta degradacijom materijala. Tretman počinje vizuelnim pregledom, prikupljanjem informacija o istoriji predmeta i prethodno izvršenim zahvatima. Zavisno od uočenih problema, materijala i tehnika koje karakterišu predmet, konzervacija može imati različit tok. Osnovni principi su isti bez obzira na te razlike. Nekad je potrebno formirati tim konzervatora, ako zahtevi konzervacije prevazilaze kapacitete jednog konzervatora.

Osnovne faze bi bile čišćenje, konsolidacija, sanacija oštećenja i retuš, rekonstrukcija nedostajućih oštećenja i finalni tretman površine. Zavisno od predmeta, za neke od ovih faza potrebne su potpuno različite veštine i znanja.

Koje vrste drveta su najčešće korišćene za nameštaj u Srbiji i kakve su njegove osobine?

Kratak odgovor bi bio domaće vrste, a to su jela, bor, bukva, hrast, orah, javor… Mnogo precizniji odgovor bi zahtevao dugačak spisak vrsta, jer se drvo uvozi, a i veliki broj predmeta u Muzeju je stranog porekla, pa se na spisku moraju naći i mnoge egzotične vrste drveta, kao i drugi materijali, poput kosti i sedefa.

Da li se po vrsti drveta i načinu njegove obrade mogu odrediti vremenski okvir i uže geografsko poreklo umetničkih predmeta?

Mogu se izvući neki zaključci. Tehnologija obrade drveta i razvoj alata i mašina su ostavili trag u načinu ekspolatacije drveta kao resursa, te neretko ti tragovi ostaju prisutni. Prepoznavanjem znakova zanatske, poluindustrijske i industrijske proizvodnje se već može dobiti nekakav vremenski okvir. U kombinaciji sa drugim informacijama koje predmet nosi taj vremenski okvir se još dodatno može suziti.

foto: MIlan Andrić, privatna arhiva

Koliko je drvo zapravo izdržljivo?

Mehanička svojstva drveta se kreću na skali sa veoma udaljenim krajnostima. Kad su domaće vrste u pitanju, lipa bi bila supermeka, a grab supertvrda vrsta. Od graba su nekad u industriji pravili zupčanike. Po pitanju otpornosti na spoljašnje uslove hrast je nenadmašan – Venecija je izgrađena na hrastovim stubovima.

Ko su najveći neprijatelji drveta?

Najveći neprijatelji su mu gljive i insekti, ali i fluktuacije relativne vlage koje se udaljavaju od idealnih 50% RH.

Po vašem misljenju, koliko daleko bi smelo ili trebalo da se ide prilikom restauracije predmeta – gde se povlači granica autentičnosti predmeta? O čemu sve konzervator mora da razmišlja kada se upusti u rad na predmetu?

Pojam originalna površina označava granicu do koje se predmet čisti. Nekada je potrebno ukloniti degradirali lak sa predmeta, a nekada se crtež nalazi u sloju laka i onda se granica originalne površine pomera. Princip koji konzervatora usmerava ka toj granici je očuvanje informacija koje predmet nosi.

Osim angažovanja u okviru Muzeja primenjene umetnosti radili ste i na konzervaciji mnogih drugih značajnih zbirki i predmeta u zemlji. Koji su vam projekti bili posebno interesantni?

Neki od projekata u čijoj sam realizaciji učestvovao i koji su mi dragi, na prvom mestu zbog timskog rada uz pomoć kojeg smo se kolege i ja međusobno podržavali i sarađivali, jesu konzervacija Bogorodičinog trona u Bogorodičinoj crkvi u Pećkoj patrijaršiji, konzervacija kivota Stefana Prvovenčanog za manastir Studenicu i restauracija parketa u zavičajnom Muzeju Zemuna.

Istako bih i to zadovoljstvo da sam imao priliku da učestvujem u radu tima koji smo činili Slobodan Savić,Milan Čolović i ja, a okupili smo se oko izrade kopija rimskih šlemova za Muzej Vojvodine.

Jedno vreme radili ste i kao profesor u Srednjoj školi „Drvo art”. Šta mlad čovek može da nauči od drveta?

Pre nego što sam u školi „Drvo art” postao nastavnik, bio sam i đak te škole. Zanatske škole imaju težak zadatak da mladog i nestrpljivog čoveka privedu nečemu što se zasniva na iskustvu, znanju i strpljenju, a to je zanat. Ako se u mladom čoveku primi ta klica zanata, promeniće ga, počeće da ceni upravo te vrednosti. Ako ne, moraće svoju profesiju da traži u nečem drugom. Drvo je materijal koji do neke mere prašta greške, ali ih pamti.

Kao akademski vajar učestvovali ste i na mnogim konkursima za rešenja javnih spomenika i skulptura. Kažite nam nešto više o tome.

Učestvovao sam na više javnih konkursa za memorijalne skulpture u javnom prostoru, ali nikad nisam dobio prvu nagradu, najviše otkupnu. Iako sam uživao u tome, ta karijera mi nije izgledala realno ili, kako se danas kaže, održivo. Javni konkursi su kod nas prava retkost.

foto: MIlan Andrić, privatna arhiva

Simbolično – od kojih materijala je sačinjeno leto?

Pošto se priča vrti oko drveta kao drvne mase koju čovek eksploatiše, ja bih simbolično, izborom trešnje kao ploda koji stiže u julu, pokušao da podsetim na primarnu dimenziju drveta.

Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima i sagovornicama – da li možete čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Uz rad često slušam muziku, te u zadnje vreme ponovo slušam Lenarda Koena.

Avgust, 2023.

Leave a Reply

Your email address will not be published.