piše: Ivana Pavićević
Kažu da vreme grize sve. Ja sam mislila izgrišće i ovu ranu, tu gde sam presečena na pola. Mislila sam pomoći će mi da zaboravim da smo bili jedno ti i ja. Da meni Vulkan sada dođe, i da me pita da li želim da me ponovo s tobom skuje u jedno, da opet budemo jedno, da se ni noću ni danju ne razdvajamo, a kad umremo da opet u Hadu budemo jedno – ja bih mu rekla da ja druge želje nemam.
„To je bilo vreme kad smo bili jedno, dok nas Bogovi nisu rasekli na dva dela, i ostavili nas da tako raspolovljeni lutamo i tražimo svoju drugu polovinu i propadamo bez nje.”Vreme kada se nismo ovako grčevito trudili da sve oko nas, pa i mi sami, bude stabilno, fiksirano, nepromenjivo.Kada se nismo, kao sada, borili svom snagom protiv prirode stvari koje su nam date, protiv same Majke Prirode, jer smo u međuvremenu sami izmislili nebrojeno besmislenih zakona koji su nasuprot našoj sopstvenoj prirodi. „Čovek je smislio samo zlobne zakone. Zakoni brane sve što priroda dozvoljava.”
„To je bilo vreme kada si mogao da se pretvoriš u kamen, u pticu, u cvet ili drvo.”Jer smo tada bili svesni onoga čega se danas ne sećamo – metamorfoza. Znali smo za neizbežnost neprekidnog niza transformacija, večite promene koja je moguća samo zahvaljujući najjačoj od svih sila – ljubavi.
Godine 2010. u JDP-u izvedena je premijera predstave Metamorfoze, u režiji Aleksandra Popovskog, koji je napisao i tekst za taj komad s dramaturškinjom Jelenom Mijović, a zasnovan je na istoimenom delu Publija Ovidija Nazona. Metamorfoze je velika mitološka pesma u petnaest knjiga. Zbirka antičkih legendi o preobražajima i nastanku sveta. To je najznačajnije Ovidijevo delo u kojem je obrađen niz mitova. Mitovi su pretežno grčki, a u poslednje dve knjige ima i nekoliko italskih i rimskih mitova, koji za temu imaju preobražaj pojava, događaja ili pojmova, u raznorazna obličja, a glavna tema njegovog opusa je ljubav.
Predstava Metamorfoze govori o našim iskonskim emocijama i „strastima od kojih bole kosti”, i vodi nas u nepoznato, u zabranjeno. Ona rasplamsava našu maštu, udaljava nas iz naviknutih okvira nametnutog i dozvoljenog i budi u nama senzualnu erotiku koja nas vodi dalje od morala, igrajući se našim instinktima i libidom.
Aleksandar Popovski nas vodi u vreme kada su „ljudi imali vremena da slušaju priče”, uz niz različitih umetničkih formi od koje je svaka za sebe kao odvojena celina, perfektna u svojoj jednostavnosti, a spojena u jedno intelektualno vredno umetničko delo koje ne poseduje ni najmanji višak i ne unosi bespotrebnu zabunu.
Jedan od impresivnih saradnika ove predstave je umetnička grupa Numen, kojoj je dodeljena uloga scenografa ove predstave. Sven Jonke i reditelj predstave nisu osmislili nekakvu klasičnu scenografiju, već fantastičnu instalaciju koja se preobražava tokom predstave, kako je svojim izvođenjem sami glumci stvaraju. Oni obmotavaju ogromne količine samolepljive trake oko nekoliko visokih stubova, uzdižu i menjaju je u oblik poput lavirinta, paukove mreže, ili pak samog života. Vredi pomenuti da je ta traka i jedina rekvizita koju glumci poseduju, a sa kojom kreativno smišljaju muzičke instrumente, povez oko očiju, ogrlicu psa, pa čak i vešala.
Kao kostimografkinje predstave potpisuju se Jelena i Svetlana Proković. One pretežno belim kostimima daju predstavi potrebnu vizuelnu crtu antičkog doba, ali modernim dizajnom takođe podvlače ideju da se današnjica ipak ni najmanje ne razlikuje od vremena u kojem je komad pisan. Ipak, najvažniji segment je to što kostimografkinje, iako glumcima kreiraju kostime iste boje, savršeno im jednostavno pomažu da svoje likove oboje različitim krojevima koji ih karakterišu.
Bend Silence koji potpisuje muziku za predstavu vodi ritam iste, kroz elektronski hipnotičke instrumentale i vokalne deonice, pojačavajući osećaj magične atmosfere i emotivnog naboja. Dok efektna koreografija Dalije Aćin upotpunjuje pripovedački aspekt predstave.
Iako je jasno da je govorni tekst predstave utemeljen, očigledno je da je delom nastao u toku procesa rada, kao slobodna adaptacija Ovidijevog komada. Takav detalj predstave, tj. govora na sceni, približava publici samu predstavu i uvlači je u svoj sopstveni magični, sanjarski i svemogući kapacitet.
U predstavi igraju glumci Nebojša Glogovac, Tamara Vučković, Nikola Đuričko, Nataša Tapušković, Goran Šušljik, Nada Šargin, Radovan Vujović i Marija Vicković. I sami glumci kroz svoje likove prolaze niz metamorfoza, što emotivnih i fizičkih, tako i kroz igru između pripovedanja i proživljavanja, fikcije i realizma. Kroz neverovatne preobražaje oni igraju i jezera, zidove, pse, bikove i šume. Bogove i obične ljude, junake i antiheroje. Na sceni se kao u vrtoglavom plesu smenjuje šarenoliki svet ljubavnika najrazličitijih vrsta. Pratimo preobražaje pomamljenih ljubavnika, kao i onih kažnjenih zbog neizbežnih osećanja i razorne strasti.
Pred nama se odigravaju legende o Narcisu i nimfi Eho, o Apolonu i Dafne, Piramu i Tizbi, Kiniru i Mirni, Jupiteru i Junoni, Perseju i Andromedi, Filomeli i Prokni, boginji Dijani, Pasifaji i Minosu…
Različite su vrste ljubavi, i ova predstava nas na to i podseća. Neki ljudi mogu voleti samo sebe, poneki drugog, ali samo kao svojinu. Nekada je ljubav zabranjena, nekada je tajna. Mnogi od ljubavi beže u strahu od bola, a malobrojni gube razum ukoliko ne dobiju ljubav koju žele više od svega. Nekima je potvrda ljubavi ljubomora, dok drugi u ljubavi varaju i lažu. Poneki svoje ljubavnike čuvaju kao tamničari, ne dozvoljavajući da ih iko drugi vidi. Jednima je ljubav strast od koje bole kosti, a drugi su to nazivali histerijom. Mnogima je greh sladak, a opet mnogima posledica greha gorka. Ponekad se u ime ljubavi proklinje, mrzi, sveti se i najzad umire. Samo što ni smrt ne može prekinuti ljubav.
Uistinu, niko od nas ne razume ljubav. Ne razumemo ljubav onog koga volimo. Ali najzad – i to je ljubav.
„Nekada je neostvarena ljubav mogla da se pretvori u u cvet, želja u pticu, bol u kamen, a čeznja u kišu. A sada se osećamo tako usamljeni i nesposobni da poboljšamo bilo šta. Samo što ovo nije istina – to ne zavisi od nas, zato što je sam život metamorfoza, a čovek njegova forma koja može da se menja.”
Predstavu Metamorfoze možete pogledati na ovom linku:
Uživajte!
jun, 2020.
