Ilustracija: Jefimija Kocić

piše: Igor Ilić

Meritokratija je pojam iz političke filozofije, odnosno politike i ekonomije (ukoliko te dve sfere uopšte imaju jasne granice). U korenu reči stoje izrazi iz starogrčkog (κράτος) – vladavina/snaga/moć i latinskog jezika (mereō) – zasluga/vrednost/učinak. Prema ovom sistemu ideja, vladajuća klasa u politici i ekonomiji jeste ona koja doprinosi najviše učinka u društvu, koja ima najveću vrednost, koja ima najviše zasluga.

Pitanje koje se već ovde javlja jeste po kojim kriterijumima i iz kojeg ugla posmatramo šta je to vredno, šta je društveni učinak i koje sve zasluge dolaze u obzir. Na prvi pogled, meritokratija je u suprotnosti drugim formama političke i ekonomske vlasti – plutokratiji, izvornoj demokratiji (za koju važi da je postojala samo u antičkoj Grčkoj) i aristokratiji. No, to baš i nije tako. Meritokratija je u osnovi vođstvo zasnovano na ličnom talentu, odnosno veštini, a ne kao u gorepomenutim oblicima vođstva koji su zasnovani na bogatstvu, volji većine i onom koje se stiče po rođenju. Ovde dolazimo do ključnog mesta – nije li svaki čovek, već samim postojanjem, duboko određen svakom od tri pomenuta stanja stvari? Potom, još mnoštvom drugih, koje nazivamo okolnostima ili situacijama. Naime, svaki čovek je rođen u porodici koja ima određen stepen bogatstva, odnosno siromaštva; u određenom delu sveta sa određenim političkim uređenjem (ne zaboravimo i plemenske zajednice koje imaju svoja uređenja), bilo da je ono moderna demokratija (jer o izvornoj demokratiji danas više ne možemo govoriti), ili neki drugi politički sistem (socijalizam i komunizam ovde ostavimo u zagradama, jer za njihovo obrađivanje nemamo prostora); naposletku, određen je i samim rođenjem, što u ovom trenutku već postaje jasno, iako se ne radi o stvarnoj aristokratiji, gde je isključivo rođenjem u određenoj porodici bila zagarantovana moć, osim u izuzetnim slučajevima. Niz možemo nastaviti osvrnuvši se na genetski faktor (u širem smislu biologiju) i faktor sreće, itd… Čini se kao da je već ideja meritokratije srušena u temelju, pokazavši se kao nemoguća. Ona jeste ono ka čemu treba da težimo – u onom smislu da svakome treba omogućiti uslove u kojima može da ostvari lični potencijal – ali izgleda kao da je nikada nećemo dostići, što nije loša stvar. Tako da je najbolje, a deluje i moguće, da usavršavamo postojeću meritokratiju, koja je već kao takva upitna, pa se slobodno može navesti pod navodnicima.

Političari danas uglavnom dele ideju da bi svakome trebalo da bude omogućeno da uspe zahvaljujući ličnim zaslugama i to je dobra zamisao, kada se radi o besplatnom obrazovanju za sve, pozitivnoj diskriminaciji i zalaganju da se spreči nepotizam. Gledajući u tom smeru, socijalna pravda postigla je relativno dobar uspeh u odnosu na neke od povesnih perioda, recimo srednji vek, a da ne govorimo o robovlasničkom društvu. Na primer, danas je, teoretski, moguće napredovati. Mogućnost napredovanja u srednjem veku, u doba aristokratije, odnosno feudalizma, nije bila moguća. Kmet je mogao imati daleko više pozitivnog potencijala u svakom smislu od vazala, ali to u praksi nije značilo ništa, jer, zahvaljujući političkom i ekonomskom uređenju, ta osoba svoj potencijal nije mogla ostvariti. Svaki oblik mešanja klasa bio je strogo zabranjen, pa to objašnjava zašto se rođenjem osobe u jednoj klasi već uglavnom znala njena sudbina. No, opet, nije li tako u izvesnom smislu i danas, u kasnom kapitalističkom društvu?

Ilustracija: Jefimija Kocić

Ono što je mana današnjeg „meritokratskog” društva jeste to da je, nasuprot lično zasluženom uspehu, neuspeh koji je odraz lične nesposobnosti i kao takav lično zaslužen. Drugim rečima – ovo je meritokratsko društvo, svako može da uspe, osobe koje nisu uspele, mogle su da uspeju, ali su lično odgovorne za svoj neuspeh. Ovakav način razmišljanja je pogrešan na mnogim nivoima, pre svega zato što izostavlja fundamentalne faktore – materijalnu datost, specifičnu situaciju, okolnosti. Siromaštvo, i sve što ono nosi, tako postaje ono zasluženo. Svakako, osećaj validacije subjekta kao posledica svog uspeha jeste dobra strana, ali izostanak osećaja validacije subjekta kao posledica svog neuspeha je loša strana – a ovde stvari nisu jednake – ni oni uspešni, kao ni oni neuspešni, ne žive u vakuumu, te ni jedni ni drugi nisu isključivo lično odgovorni za svoj uspeh, odnosno neuspeh. Uzimajući u obzir izuzetke, onima uspešnima osećaj validacije podstiče se time što za njih uobičajeno važi da je njihov uspeh posledica njihovog i samo njihovog zalaganja i sposobnosti, dok se osećaj validacije suzbija onima neuspešnima, time što za njih uobičajeno važi da je njihov neuspeh posledica njihovog i samo njihovog nezalaganja i nesposobnosti.

Na značajno pitanje zašto je dobra, pametna, vešta i sposobna osoba i dalje siromašna, zagovornici ideje da istinska meritokratija danas postoji ne daju tačan odgovor ili ne daju odgovor koji je moralno opravdan, a u najčešćem slučaju njihov odgovor je da takva osoba onda zapravo nije sposobna ili se u najmanju ruku ne trudi dovoljno. U današnjem vremenu u ogromnom delu savremenog sveta, osoba koja je siromašna više se ne smatra nesrećnom, već nesposobnom. U doba robovlasništva ili feudalizma, osoba nije mogla biti odgovorna za to što je rođena u određenoj porodici, pa samim tim u određenoj klasi. Nepostojanje te odgovornosti kao posledicu imalo je nepostojanje osećaja bezvrednosti, stida, manjka osećaja subjektivne validacije; isto tako, robovlasnici i aristokratija nisu bili odgovorni za svoj položaj. U oba slučaja sudbina ovih ili onih bila je rezultat sreće ili nesreće u najširem smislu. U meritokratiji nema mesta za zlu sreću, a isto tako ni za pripisivanje nečijeg uspeha dobroj sreći.

Zasluga, vrednost, sposobnost, ili jednostavno – merit – daleko je kompleksnije određenje od pukog preduslova za vlast ili bogatstvo; tu postoji čitav spektar osobina individue koje su u direktnoj ili indirektnoj korelaciji sa njenim okolnostima, a ne odnose se sve na imućnost. Niko ne može biti uspešan u svemu, no danas se uspeh uobičajeno smatra finansijskim uspehom – u nečemu se manje ili više mora biti neuspešan. Tako su ljudi oduvek imali neuspehe, samo je interpretacija tih neuspeha varirala. Na današnjeg čoveka pao je teret odgovornosti koji je nekada bio u rukama entiteta na koji on nije mogao da ima uticaj: duhova, prirodnih sila, bogova (kasnije u monoteističkim religijama – boga)… Ranije čovekova sreća (nesreća) nije bila u njegovim rukama; to nam, recimo, svedoči i forma umetnosti koja se javila u antičkoj Grčkoj – tragedija – gde protagonista koji je u načelu valjan, načini jednu grešku, što na kraju lanca povezanih događaja rezultira katastrofom; dakle – može se biti valjan i neuspešan, sa čime se pristalice meritokratije ne slažu. U antičkom Rimu je boginja sreće predstavljana gotovo svuda – to je mogao biti podsetnik da je naša sreća uvek u rukama (nemilosrdnog) toka događaja. Meritokratija je od čoveka koji je imao zlu sreću načinila čoveka koji je gubitnik. Istina je da se stvari, baš kao što se u antičkoj Grčkoj smatralo, odvijaju nasumično, bez obzira na nečiju vrednost, zaslugu ili nečiji učinak.

Osnovna ideja pristalica meritokratije jeste sledeća – uspeh nije otvoren samo za privilegovane, nego za kvalifikovane. Ipak, možemo da vidimo da u većini slučajeva kvalifikovani ne uspevaju, a oni privilegovani gotovo uvek uspevaju, bez obzira na to da li su kvalifikovani.

jun, 2020.

Leave a Reply

Your email address will not be published.