piše: Pavle R. Srdić
„Ovo anadolsko sunce je uvek žarilo nemilice po leđima mučenika. Tako ga i ja nosim ceo svoj život. Palilo me, žarilo me, ispostilo me, kao i moje tri njive koje, eto, muke moje, ne mogu ni orati. Nadničio bih, nemam kod koga. Na ovoj njivi, samo ja i ova moja dva nezgrapna nesretnika, brata po muci. Desni veći od levog, ali patenici isti. Tako, kad više ne mogu, ja na kamen pod drvo, malo duvana iz kese, liznem papir ili kakav list kad nemam papira, i upalim cigaru. Moje žuljevite ruke ni ne osećaju cigaru kada je drže, ali jedino tada razmišljam. A više ne znam šta da mislim. Deca gladna ležu u krevet, a kako i ne bili gladni, kad jedu samo ječam? Iz godine u godinu sve je gore, deca rastu, za prinose gledam u nebo, kao i moji stari što su. Političar traži porez, nakupac me ucenjuje. Dosta je bilo. U žarko predvečerje ušao sam u svoju kuću, deci sam rekao lepu vest. Meni je bila najgora na svetu. Taj katanac na rodnoj kući mojoj i mojih dedova, zaključao je čitav jedan svet. Koferi su mi teži bili od mojih volova, koje sam dao upola cene. Čekali smo tri sata voz za Istanbul, a kada sam krenuo da uđem, video sam svoje prašnjave cipele. Sramota me je bilo, ali nisam hteo da ih otresem. Barem nešto da ponesem sa sobom. Kad god bismo prošli pored nekog drveta, njegove krošnje, kroz prozor krcatog voza, šaptale su mi: ’Vratićeš se, Mehmede… ’ ”
Ovaj kratki unutrašnji monolog je moja lična kreacija, a sve zarad opisa pesme koja je tema ovog teksta. Pretpostavljam da nikada niste čuli za pesmu Mehmet Emmi, koju je izvodilo više turskih muzičara. Ne bih ni čuo nikada za ovu pesmu da se pre neku godinu nisam upoznao sa anadolskom rok muzikom iz šezdesetih i sedamdesetih godina. A odakle to interesovanje? Pa, iz čiste ljubopitljivosti. Mnogo puta sam u životu čuo da je bivša jugoslovenska rok scena imala jaku kotizaciju u evropskim, pa i svetskim krugovima. Međutim, uvek mi je bilo sumnjivo da se, osim tradicionalno jakih rok scena, pominju samo američka i britanska, iako je poznato da, uprkos jezičkim barijerama, jaku rok scenu imale su i Nemačka, Australija, kasnosovjetska i postsovjetska Rusija, Japan, kao i skandinavske zemlje. Moju pažnju je, zbog velike sličnosti sa našim melosom, u jednom trenutku zaokupio anadolski rok. Anadolski rok je žanr koji je nastao pod veoma jakim uticajem tradicionalne turske muzike. Za razliku od naših prostora, gde je rok inspirisan narodnim stvaralaštvom nazvan „pastirskim”, turski muzičari su snažno baštinili tradiciju, pa se za neke umetnike više može reći da su modernizovali narodnu muziku nego li tradicionalizovali rok. Prisutna je upotreba tradicionalnih instrumenata, poput šargije, saza, tambure, ćemana, tarabuke, daira… da ne nabrajam, sve ono što ste mogli videti kao deo muslimanskog folklora i na ovim prostorima.
Mehmet Emmi ili „čika Mehmet” jeste, pre svega, jedna socijalna, protestna pesma izašla iz pera i iz saza poznatog turskog ašika (ašik – visoko uvaženi i poštovani narodni pevač, koji uz saz peva, pre svega, epske istorijske pesme). Ova turkijska tradicija seže, po nekima, još do Atile Hunskog, koji je imao ličnog ašika, Šerifa Čirika, poznatijeg kao Ašik Mahzuni Šerif. Smatra se za jednog od najvećih turskih ašika 20. veka. Iako je u ranoj mladosti težio vojnoj karijeri, vrlo rano je, da iskoristim jedan izraz iz istoriografije naših revolucionara, stupio u radnički pokret i počeo da izučava marksizam. Njegovo opredeljenje za Marksovu misao je donelo i jedan zaokret i svojevrsnu revoluciju u ašik poeziji i muziciranju. Naime, Šerif se okreće socijalnim i staleškim problemima. A, priznaćete, to u jednoj zemlji sa uvek prisutnim, ukorenjenim i jakim otomanskim, kalifatskim islamskim nasleđem jeste neugodna tema. No, Šerif je od Mehmetemija stvorio svojevrstan simbol patnje i stradanja običnog čoveka, neprimetnog i nebitnog.
Sedamdesetih godina u Turskoj su se događala velika previranja, smenjivale su se levičarske i desničarske vlade, a 1975. godine na vlast dolaze desničari na čelu sa budućim predsednikom Turske, Sulejmanom Demirelom. Jaka levica u Turskoj, koja je uživala i podršku separatističke Radničke partije Kurdistana, kurdske partije koja se decenijama bori za nezavisnost Kurdistana, oblasti koja zahvata delove Turske, Irana, Iraka i Sirije. Turska mladost je u velikom broju prišla levici, a među njima je bilo i mladih umetnika, koji su stvarali pod uticajem zapadne muzike. Mehmetemi postaje simbol potlačenog i zanemarenog Turčina, koji zbog politike moćnih jedva spaja kraj sa krajem, bez ičije pomoći i bez ičijeg sažaljenja. Tada je mladi muzičar Edip Akbajram, školovani stomatolog, rešio da od ove Šerifove pesme i lika Mehmetemija stvori simbol otpora desničarskoj vlasti i svih njihovih grehova prema turskom narodu. Međutim, za tako nešto, pesmu o Mehmetemiju je obukao u ruho progresivnog roka, u kojem je dosta električnih instrumenata, sa introom koji odiše duhom eksperimentalizma, ali sa neizbežnim sazom i unisonim uzvikivanjem „Mehmet Emmi!” poput trans-uzvika u derviškim igrama. Topla preporuka čitaocima je poseta Jutjub kanala Anatolian Rock Revival Project koji sadrži dosta anadolskih rok pesama iz, pomalo zaboravljenog, perioda šezdesetih i sedamdesetih godina. Pored prevoda pesama i dobre muzike, može se naći i dosta lepih slika i grafika, kao osveženi omoti za ove numere.
Pored Akbajrama, ovu numeru je u svoju diskografiju i repertoar uvrstila i jedna, tada mlada diplomirana fizičarka iz Istanbula, poreklom iz Makedonije – tačnije, Bitolja – Selda Bagdžan. Međutim, zbog ovih stihova Akbajram i Bagdžanova su doživeli sličnu sudbinu. Politički događaji krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, oličeni kroz nasilnu međustranačku borbu vlasti i opozicije u Turskoj i hiljade mrtvih, doveli su do državnog udara 1980. godine, kada je na vlast došla turska vojska, predvođena generalom Kenanom Evrenom, budućim predsednikom Turske. Ovi mladi muzičari nisu bili u milosti novih vlasti, i ubrzo su se i Akbajram i Selda Bagdžan našli u zatvoru. Akbajram je ubrzo izašao, dok je Bagdžanova u zatvoru bila oko tri godine, doduše, u više navrata. Oboje su bili zabranjeni na turskoj državnoj televiziji tokom osamdesetih godina, da bi tek početkom devedesetih i određenih političkih promena mogli ponovo da se bave svojom profesijom neometano i bez pritisaka.
Da je taj simbol prosečnog turskog seljaka, Mehmeta, živeo veoma težak život, autor zna iz jedne priče svog oca, o jednom Bošnjaku iz sela koje je susedno njegovom rodnom selu. Naime, još negde pre Drugog svetskog rata, taj čovek je otišao u Tursku, kao kulturološki, religijski i identitetski blisku zemlju da potraži svoju sreću. Posle punih četrdeset godina, on je došao u svoje rodno selo, a imao je i šta da vidi. Svi njegovi rođaci su bili zaposleni, imali su džamiju u selu – dakle, nije bilo ono što je moglo da se čuje u Turskoj, a oni stariji su imali čak i – penziju! U Turskoj u to doba nije bilo neuobičajeno da ljudi nemaju penziju, jer nije postojalo obavezno penziono osiguranje. Starac je svojim rođacima poručio da čuvaju svoju zemlju i svoju vlast koja im sve te blagodeti pruža.
No, vreme ide, a neki novi Mehmet pali svoju cigaru silazeći sa traktora na jarkom suncu i pita se da li će izdržati. Da li će i on put Istanbula kao mnogi njegovi seljani…
novembar, 2020.
