Mauzolej u Halikarnasu

Postoji stara priča o tome kako se ne rađamo svi jednaki, jer neko se rodi unutar palate, a neko u trošnoj kući bez struje, ali zato svi umiremo jednaki, u smislu da su nam grobovi isti na kraju. E pa, gospodin Mauzol, satrap tj. guverner Persijskog carstva je odlučio da ovakva priča neće važiti u njegovom slučaju.

Poštovani čitaoče, koliko mislite da jedna građevina mora biti impozantna da bi izazvala toliki arhitektonski šok da se sve potonje građevine slične namene počnu nazivati po njoj? Vaš odgovor bi verovatno bio: baš impozantna. Upravo se to i dogodilo u IV veku p.n.e. tačnije između 353. i 350. godine kod današnjeg Bodruma u Turskoj. Arhitekte Satir i Pitis su podigli 45 metara visoku grobnicu, sa svake od svoje četiri strane ukrašenu skulpturnim reljefima koje su napravile četiri arhitekte iz Grčke: Leohar, Brijaks, Skopas i Timotej. Naručilac: guverner Mauzol i njegova žena Artemida II. Ukoliko vam je čudno što se naš glavni protagonista zove poput objekta u kojem sahranjujemo preminule, znajte da se zapravo sve te građevine tako zovu prema njemu, tačnije prema njegovoj grobnici.

Sve je počelo u malom regionalnom kraljevstvu, unutar Ahemenidskog (Prvog persijskog) carstva, na zapadnoj obali Male Azije. Hekatom, vladar ovog kraljevstva, koje je proširio na račun susednih gradova i regija, umire 377. p.n.e. ostavivši vlast svome sinu Mauzolu. On vlada jednako uspešno i proširuje kraljevstvo sve do jugozapadne obale Anadolije. Premda je bio domorodačkog porekla, Mauzol se divio Grcima i njihovim načinom života. Za 24 godine svoje vladavine podigao je mnoge gradove po uzoru na grčke i podsticao je grčku demokratsku tradiciju. Takođe, oženio se svojom sestrom. De, de, poštovani čitaoče, alia sunt tempora, alii mores.

Mauzol je planirao da sagradi novu prestonicu svog kraljevstva, a želeo je da bude kako neosvojiva tako i lepa za oko. Izbor je pao na gradić Halikarnas. Naručivana je izgradnja silnih statua, hramova i drugih zdanja, sva naravno pravljena od mermera. Ali pre nego što se Halikarnas u potpunosti pretvorio u biser Male Azije, Mauzol je umro 353. p.n.e. ostavivši svoju ženu/sestru Artemidu II da vlada sama. Međutim, kao visoki zvaničnik najmoćnije države tog vremena, Mauzol je još pre svoje smrti naručio grobnicu dostojnu svog položaja, ali je umro ne dočekavši njen završetak. Artemida II ga je nadživela za samo dve godine, i urne sa njihovim pepelima su položene u nezavršenu grobnicu. Pogrebni ritual je podrazumevao mnoštvo žrtvovanih životinja, čiji su leševi poređani duž stepenica koje su vodile u grobnicu, a sam ulaz u građevinu je bio ispunjen kamenjem kako bi se onemogućio pristup urnama. Ova dva ekstrema ljudske rase – sposobnost uzdizanja do apsolutnog vrha ogledanog u izgradnji nečeg tako monumentalnog kao što je grobnica u Halikarnasu i paradoksalna ideja da nečije postojanje treba proslaviti uništavanjem života, odnosno žrtvovanjem živih bića, nikada više nisu bila zastupljena nego tokom tog zlatnog perioda ljudske istorije od VI do IV veka p.n.e. Nikada više čovekova svest i duh nisu bili toliko slobodni za kontradiktornosti koje su hranile ljudsko biće i omogućavale mu da se iskaže u toliko različitih vidova, kako individualnih, tako i opštih.

Mauzolej u Halikarnasu, 2015. godina, foto:

Kako nam prenosi Plinije Stariji, zanatlije uključene u izgradnju grobnice su nakon smrti Mauzola odlučili da dovrše građevinu jer je ona već tada „smatrana za spomenik kako njegovoj slavi tako i umetnosti skulpture uopšte”.

Kao što smo rekli, smatra se da je Mauzol još za života napravio planove za izgradnju grobnice, ali je nakon njegove smrti taj teret pao na njegovu ženu. Artemida II nije štedela novaca kada je izgradnja bila u pitanju. Slata su poslanstva u Grčku kako bi se pronašli najtalentovaniji umetnici i doveli da učestvuju u izgradnji. Skopas, čovek koji je nadgledao obnovu Artemidinog hrama u Efesu je bio jedan od njih. Sama grobnica podignuta je na brdu iznad grada. Postojalo je ograđeno dvorište u čijem centru se nalazila kamena platforma na kojoj je bila grobnica. Dva kamena lava su stajala pri dnu stepeništa koje je vodilo do vrha platforme čiji su spoljni zidovi bili ukrašeni mnoštvom statua koje su predstavljale razne bogove i boginje. Na svakom uglu, grobnicu su čuvale kamene skulpture konjanika. Na samom centru kamene platforme uzdizala se mermerna grobnica petnaest metara visoka. Ovaj deo bio je prekriven mermernim reljefima sa prikazima bitaka izmedju kentaura i Lapida, legendardnog naroda Tesalije, kao i borbama Grka sa Amazonkama. Trideset i šest vitkih stubova, deset na svakoj strani jer je svaki ugao delio jedan stub između sebe, okruživali su grobnicu. Iza stubova, čvrsti naos (unutrašnja prostorija hrama) nosio je veliku težinu krova koji je bio piramidalnog izgleda. Vrh krova bio je zaravnjen kako bi se mogla smestiti statua kvadrige – kočiju koju su vukla četiri konja u kojoj su se vozili Mauzol i Artemida.

Model Mauzoleja u Halikarnasu, Miniaturk park, Istanbul, foto: Wikipedia

Stajala je grobnica Mauzola mnogo godina nad njegovim gradom. Nije oštećena kada je Halikarnas pao pred Aleksandrom Velikim, ni kada su ga prvo 62. a zatim 58. p.n.e. opljačkali pirati, štaviše, šesnaest vekova stajao je nad ruševinama grada. Istoričar Pausanije nam govori da su Rimljani grobnicu smatrali za svetsko čudo i iz tog razloga su svoje veličanstvene grobnice kasnije nazvali mauzolejima. Kako je i kad grobnica propala nije sasvim poznato. Eustatije Solunski je čak u XII veku zapisao da je mauzolej „bio i biće čudo”. Zbog ovoga se smatra da je u periodu od XII do XV veka, tačnije do 1402. godine kada su vitezovi sv. Jovana došli do građevine i zatekli je kao ruševinu, ovo zdanje pogodila serija zemljotresa. Ipak, ono što je zanimljivo jeste da lokalni Grci i Turci tog vremena nisu imali ime, niti su znali ikakve legende o grobnici, što bi datum razaranja pomerilo mnogo godina unazad. Vitezovi sv. Jovana su mnoge kamene blokove iskoristili u izgradnji, sada čuvenog, Bodrumskog zamka, a brojni reljefi sa grobnice su više od tri veka ukrašavali ovu građevinu. Tek 1846. godine je lord Stratford de Redklif dobio dozvolu da reljefe ukloni kako bi ih sačuvao od daljeg propadanja, a kao što smo rekli u ranijim tekstovima, ono što Britanci nađu, Britanci i zadrže, pa se ti ostaci danas mogu videti u Britanskom muzeju. Do XIX veka sve što je ostalo od jedne od najlepših građevina Starog sveta jesu temelji i poneka razbijena skulptura. Danas je na tom mestu samo maleni muzej, na svaki način nedostojan onome što mu je prethodilo.

Jedna zanimljiva priča tiče se dolaska vitezova sv. Jovana do ruševina grobnice. Jedan odred ušao je u samu grobnicu u kojoj je zatekao veliki sarkofag. Budući da su smatrali da je prekasno za dalje istraživanje ruševina, odlučili su da se vrate sutradan. Kada su se vratili zatekli su grobnicu, i sva blaga koja je mogla da sadrži, opljačkanu. Ipak, danas se smatra da su mnogo pre dolaska jovanovaca, pljačkaši iskopali tunel ispod grobnice i odneli sve od vrednosti. Mauzol i Artemida bili su kremirani, stoga nije ni bilo moguće naći tela.

Lepota Mauzolove grobnice nije bila samo u njenoj strukturi. Njene dekoracije i statue su bile presudan faktor da bude proglašena za jedno od čuda svoga vremena, a ove dekoracije i statue su u najvećoj meri predstavljale životinje i ljude – bogova gotovo da i nije bilo. Zbog ovoga, ova građevina zauzima posebno mesto u istoriji tog doba. Kao da su se ljudi usudili da konačno podignu spomenik čudu sopstvenog postojanja.

Poštovani čitaoče, ako vas put ikada nanese u London, posetite Britanski muzej. Naići ćete na nekoliko preživelih, delimično oštećenih skulptura izuzetne lepote. Pored njih, primetićete neke sačuvane delove mermernih reljefa sa prikazom borbi Grka i Amazonki. Na njima dočekaće vas Mauzol i Artemida koji neumorno bde nad ono malo ostataka prelepe građevine jedinstvenog i po mnogo čemu verovatno više nikad ponovljenog sveta.

Vaš pisac vam se zahvaljuje na pažnji.

U sledećem broju čitaćete o Kolosu sa Rodosa.

piše: Andrej Pipović

Leave a Reply

Your email address will not be published.