foto: Daisec T. Suzuki, Zen i japanska kultura, Geopoetika, Beograd, 2005.

No teatar, uz Kabuki, predstavlja jednu od dve najpoznatije pozorišne forme u japanskoj kulturi. Dramski tekstovi predstavljaju crtice iz japanske mitologije i života sa fantastičnim elementima (iz sveta duhova i snova). Sam naziv No potiče od reči no, što znači talenat ili veština. I zaista, uz minimalističku drvenu scenu, kostime, dramski tekst i maske, glumački pokret, pevanje i igra ili jednom rečju − talenat − čine nosioce ove visoko stilizovane lirske forme nastale krajem 12. veka. Za svoj krajnji cilj No drama ima postizanje osećanja Jūgen, koje se prevodi kao misteriozna i duboko skrivena lepota patnje (kakvu ima srebrna zdela u snegu ili mesec prekriven oblacima).

Dva glavna lika/glumca u No predstavi su shite i waki. Shite je plesač i pevač, dok je waki „lik u funkciji gledaoca, što se postiže konvencijom kojom waki postavlja pitanja shite-u kako bi se ovaj razotkrio”. Naime, ono što glumci imaju na sebi, a što predstavlja glavnu vizuelnu referencu No-a jesu maske.

No maske su ujedno i umetnička dela za sebe. Napravljene su od japanskog čempresa (hinoki), a oslikavaju se drevnim slikarskim stilom nihon-ga, preko kineske osnovne bele boje, aleruone. Glumci No-a uvek nose maske, osim ako je u pitanju lik odraslog muškarca − u tom slučaju on glumi s bezizražajnim, ogoljenim licem. U većini predstava, samo shite nosi masku, međutim, u manjem broju slučajeva, maske imaju i sporedni glumci. U jednočinkama, glumac nosi jednu masku tokom cele predstave, dok u dramama od više činova, glumac menja masku iza scene. U No-u nema mnogo spoljašnjih sukoba, već se fokus stavlja na unutrašlji i na emocije koje glavni junak proživljava. Glumac će nedeljama i mesecima birati masku među stotinama sličnih, kako bi došao do one koja će najbolje predstaviti njegov lik.

„Smatra se da maske imaju tzv. „posrednički izraz” koji omogućava glumcu da ukaže, bez menjanja maske, na radost ili tugu lika koga tumači. Ovo je upravo razlog zašto maske ne izražavaju jedinstvena i nepromenjena osećanja, već omogućavaju glumcu da sam menja izraze minimalnim pomeranjem glave, tj. nagibom maske i njenom sposobnošću da prelama svetlost. Tako da spuštanje (kumorasu) ukazuje na tugu, a podizanje maske (terasu) joj daje izraz sreće.”

Kada shite stavi masku, on postaje jedno sa njom. Maska je nešto manja od glumčevog lica. Brada maske naleže na glumčevu bradu, tako da može jasno da se čuje kad glumac peva. U odnosu na to kako maska prileže licu, rezonanca će varirati. Maska se nikad ne nosi bez perike i poveza za glavu, a pravi kvalitet maske se proverava tek na sceni.

„Simboličnim slikama, maska određuje stav i pokret glumca, koji, veruje se, preuzima neke pokrete lutke marionetskog pozorišta prošlosti; uskoro zapažamo kako se njen preteran i nadnaravni izraz, zavodeći čula, utiskuje u vazduh čitave pozornice: iz nje izbija zvuk godinama star.”

foto: Daisec T. Suzuki, Zen i japanska kultura, Geopoetika, Beograd, 2005.

Osnovne odlike japanskog Nō teatra

Japan ima istoriju maski dugu pet hiljada godina, a najstarije pronađene maske izrađene su od školjki. Pre oko četiri hiljade godina izrađivali su ih od gline. Tačna namena ovih maski nije sigurna, ali se smatra da su korišćene u šamanističkim ritualima. Gigaku i Bugaku su dve drevne igre koje su došle u Japan iz Kine. Ne zna se mnogo o ovim igrama, osim što su se za njih koristile različite drvene maske. Japanci su verovali da će upotrebom maski dati priliku božanstvima da progovore.

Razvoj No maski se dešava u Edo periodu (1603–1867), kada glumci izvode predstave mahom za ratničku klasu. Tokom evolutivnog razvoja maski, neke su se drastično izmenile, od oblika zmaja do iskeženog lica i slično. Od 1600. godine, pošto se verovalo da se maske ne mogu više unaprediti, spravljači maski izrađivali su maske po uzoru na stare, umesto da prave nove.  Identične replike su se nazivale utshusi, dok su se originali nazivali honmen. Danas su neki utshusi stari nekoliko dana, dok su drugi stari nekoliko stotina godina.

Stiven Marvin, autor knjige Raj ima lice; pakao takođe, sugeriše da je razlika između onih maski koje se mogu svrstati u umetničko i onih koje se svrstavaju u zanatsko delo leži u kreativnosti, inovativnosti i ekspresivnosti pojedinačne maske.

U japanskoj istoriji, pominje se ugrubo tri hiljade različitih imena maski i, ako prođemo kroz njih, možemo izdvojiti oko šeststo različitih modela.

Okina maske predstavljaju božanstva koja donose mir i balans u društvu.

Jo-men maske predstavljaju starce, bogove u vidu staraca ili stare bogove.

Kishin-men maske predstavljaju demone.

Otoko-men maske predstavljaju mladiće, pripadnike aristokratskog društva i mlađe dečake.

Onna-men maske predstavljaju ženske likove.

Onrjo-men su maske koje predstavljaju duhove prokletih, duhove prožete nesnosnom mržnjom ili ljubomorom.

No je naročito bogat i likovima iz istorije i literature, pa su tako tu i maske određenih istorijskih ličnosti ili božanstava.

Pozlaćene maske sugerišu na prisustvo natprirodnog.

I na kraju, sve No maske se pažljivo odlažu u svilene torbice, kako se ne bi oštetile,  da bi se zatim poređale u drvene kredence, posebno pravljene za maske.

foto: Daisec T. Suzuki, Zen i japanska kultura, Geopoetika, Beograd, 2005.

Pozorišni dodatak

Svakog meseca odvojim mali deo svoje rubrike ne bih li sa vama podelila veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta. Ukoliko vas je zainteresovao tekst, onda vam preporučujemo dokumentarac Duh No teatra, u kome se detaljnije govori o ovom delu japanske kulture.

 

piše: Tisa Milić

*Za pisanje ovog teksta korišćeni su izvori sa sajta Puls.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.