U decembru razgovaramo sa Martom Miljanić – mladom i uspešnom dizajnerkom čije su kreacije često prožete i inspirisane erotikom. Neke od prethodnih kolekcija nastajale su kao spoj dizajna i različitih vrsta umetnosti, inspirisane knjigama, filmovima, mitološkim bićima, što Martin dizajn čini idealnim primerom uspešne mešavine umetnosti i mode. Još 2011. godine osvojla je ELLE Fashion Award nagradu za najbolju kolekciju, više puta je izlagala u zemlji i inostranstvu, radila je u beogradskom Narodnom pozorištu, a o njenim modelima pisali su mnogi domaći i strani časopisi. Za KUŠ! Marta govori o svojim kolekcijama, dizajnu, umetnosti, inspiraciji i – erotici.
Svet mode i dizajna jeste polje koja uglavnom diktira ukus, pa i pojam privlačnog i erotičnog. Najnoviji modeli koje možemo videti na tvom sajtu i društvenim mrežama jesu modeli Campaign for Bestiarum za Fetiš festival u Hrvatskoj. Erotsko je čest motiv tvojih kolekcija pa nas zanima – kako, kao mlada dizajnerka, vidiš erotiku danas? Gde su njeni izvori, uzori, i gde nalaziš inspiraciju za svoje kreacije?
Bestiarum je festival koji slavi fetiš kulturu. Održava se u Hrvatskoj i jedini je festival te vrste na Balkanu. Sama želja da se prijavim za učešće mi je izgledala primamljivo jer je zadnjih par godina moj rad bio fokusiran na fetiš kulturu, anderground umetnike i muziku. Učešće na festivalu je bila kruna, da tako kažem, jer planiram da se posle ovoga fokusiram na nešto drugo što me takođe inspiriše.
Erotičnost dolazi iznutra. Naše emocije, strasti, želje i samopouzdanje kojim možda zračimo i ostavljamo utisak na okolinu nas čine privlačnim ili poželjnim. Takođe i inteligencija. Erotičnost bih definisala kao skup svih tih stvari u jednoj osobi.
Kao dizajner imala sam zadatak (pošto sam se bavila tom temom) da sve te emocije prenesem na odevni predmet. Takođe, da sve to dočaram sa saradnicima kroz fotografiju.
Tvoja kolekcija Ultraviolence (proleće/leto 2017.) okarakterisana je kao „mračna, teška, sa primesama fetišizma”. Koliko je u savremenom odevanju prisutan trenutak „fetišizma” i čime je on podstaknut?
Kolekcijama Ultraviolence i Violent Dreams sam želela da poručim da svi imamo fantazije i svi smo seksualna bića i da je potraga za zadovoljstvom deo naših života. Tražimo ljubav i pokušavamo da shvatimo kako da damo ljubav. Takođe, postoji i lepota, mrak i fascinacija za nekim predmetima. Tu leže intimnost i lepota.
Fetišizam može opstati i isključivo je iskren dok je u domenu andergrounda, sve mejnstrim verzije služe da se prosječnom gledaocu zamažu oči, pa samim tim da se u njemu možda probudi lažna želja da i on pripada tu. Klasičan primer je film Fifty Shades of Gray ili bilo koji stajling nekog mejnstrim magazina.
Mejnstrim verzija fetiš kulture se rodila iz želje da se prosječnom kupcu ponudi opcija za nečim drugačijim što mu je do tada bilo nedodirljivo i da se stvori ta veštačka emocija da on može da bude deo toga i da to zapravo želi.
Gledala sam radove,obilazila izložbe, čitala literaturu koja se bavi ovom tematikom. Smatram da je svaki umetnik pokušao na svoj način da približi svoju fascinaciju i emociju što se tiče fetišizma. Pojam fetišizam ljudi uglavnom shvataju i doživljavaju na banalan način, a zapravo iziskuje da čovek upozna sebe pa samim tim i da se oslobodi od predrasuda i strahova.
Gde bi, po tvom mišljenju, bila granica između erotičnog i vulgarnog, kada je odevanje u pitanju?
Neko ko nema ukusa i osećaj za lepo na njemu sve može da bude vulgarno, pa čak i najbanalniji odevni predmet. Žena koja je svesna svoje unutrašnje i spoljašnje lepote, koja ima samopouzdanja, na njoj bilo šta može da izgleda lepo i erotično, tako da mesta za grešku nema.
Žene koje nisu sigurne u sebe i koje nemaju izgrađen stav uvek mogu da dođu u situaciju da premaše granice lepog i vulgarnog. Samopouzdanje je ključni faktor.
Koji su to odevni komadi koji čine ženu erotičnom uvek i svuda?
Mala crna haljina je neizostavan komad u ormaru svake žene .
A muškarca?
Crna kožna bajker jakna.
Koji je poznati umetnik (iz bilo kog perioda) bio majstor erotske umetnosti, po tvom mišljenju?
Tjeri Migler i Gotje su uvek svojim modelima provocirali i poigravali se sa erotikom i ženstvenošću, posebno 80-tih i 90-tih kad su bili (ako smem reci) na vrhuncu svoje kreativnosti. Isto mislim za Vivijen Vestvud kraljicu bunta i panka.
Spoj različitih vrsta umetnosti i dizajna je nešto što karakteriše tvoj rad od samog početka. Kolekcija kojom si diplomirala na Akademiji lepih umetnosti bila je inspirisana modernom arhitekturom i afričkom umetnošću. Usledile su kolekcije inspirisane knjigom Paklena pomorandža, filmom Crni labud, kao i motivom horoskopskog znaka Ovna. Zašto baš ova dela, i zašto (samo) Ovan?
Film Paklena pomorandža, koji je rađen po istoimenom romanu je fascinantan zbog osećaja konstantnog nemira i tenzije dok gledate film ili čitate delo. Inače svi Kjubrikovi filmovi ostavljaju takav utisak, a sam Kjubrik je po mom mišljenju bio majstor da vam kroz vizuelno prenese emociju napetosti. Pošto sam pravila žensku kolekciju, a svi znamo da je reč o muškim likovima koji su neverovatno nasilni i grubi, morala sam da to prenesem kroz formu, materijal i kombinaciju različitih tekstura da bih dočarala na neki način taj utisak. Ljudi jesu bili zbunjeni jer nisu očekivali žensku kolekciju. Nisu mogli da povežu kolekciju sa filmom, jer u filmu imamo četiri mladića koji su operisani od etike i morala, a pistom hodaju mlade djevojke koje nose jako grube modele. Kao što sam rekla, ljudi previše banalno shvataju stvari, a nisam imala želju da na takav način bilo šta prikažem. Želja je bila da uzmem određene elemente iz filma koji su mi bili inspirativni i da ih ubacim u kolekciju.
Film Black Swan me je dirnuo. Iskreno mislim da je u filmu prikazana svakodnevica koja nas prati kroz život. Borba između dobra i zla, borba da se istaknemo, borba da budemo bolji – najbolji, borba da opstanemo, borba našeg bića koje se nekad tranformiše iz dobrog u loše i obrnuto, borba da ne posustanemo ili odustanemo.
Beli labud je simbol nežnog, krhog bića koje polako otkriva svoju mračnu stranu, koja ga proždire i na kraju transformiše u crnog labuda koji je sinonim za uništenje. Mislim da smo svi preživeli takve transformacije. Kolekcija je bila podeljena na dva dela. U prvom segmentu smo imali snežno bele modele koji su polako prelazili u crno. To je bilo propraćeno adekvatnom šminkom i frizurom da bi se što bolje prikazala sama tema i emocija.
Kada sam radila svoju treću kolekciju sama ideja o Ovnu kao mitološkom biću koja se provlačila za mene je bila lična. Trebalo je na pisti preneti portret bića koje spolja odiše jednostavnošću, ali da ga krasi snaga i stav. Dok sam bila na početku same realizacije imala sam nedefinisanu sliku o tome da li je Ovan muškarac ili žena. Mislim da je Ovan i jedno i drugo, jer spolja poseduje čvrstinu, strogoću i stav, a iznutra je nežan i elegantan bez obzira što ovnovi na prvu loptu zaista deluju nefleksibilno. Ovan je takođe prvi vatreni znak, simbol snage, upornosti, koji hrabro korača kroz život i sam bije svoje bitke. Ako bih rekla da mi nije bio izazov da to dočaram i da deo svoje ličnosti prenesem kroz modele verovatno ne bih rekla istinu.
Jedno od večitih pitanja koje se ponavlja kada se preispituju granice umetnosti je – da li je moda umetnost? Da li takve granice postoje, i ako da, gde su i ko ih postavlja?
Moda je primenjena umetnost, a primenjena umetnost ima svrhu da razvije kod ljudi osećaj za estetiku. Kada pravim rukama neki odevni predmet on je unikatan, ima svoju vrednost i težinu. Postaje umetničko delo. Ako pogledamo sve revije sa nedelja visoke mode steći ćemo takav utisak. To nisu više samo obični odevni predmeti, već umetnička dela na kojima se ogledaju sve veštine vrhunskih majstora i zanatlija.
Iako tvoje modele želimo da nosimo svakog dana u njima uočavamo i momente kostimografije. Da li si razmišljala da kreiraš kostime za predstavu ili film?
Ako bih morala da pričam o neostvarenim željama onda bi svakako jedna od tih neostvarenih bila rad na filmu ili pozorištu. Psihološka analiza karaktera koju treba preneti na kostim, sloboda likovnog izražaja, kreativnost i na kraju lični pečat koji se suptilno provlači kroz priču su čari scenskog kostima. Scenski kostim je zaista jedan predivan svet za sebe. Nadam se da cu u nekoj skorijoj budućnosti imati priliku da se pokažem na tom polju.
Šta nedostaje domaćoj dizajnerskoj sceni, a čega ima previše?
Nedostaje nam tržište, nedostaju nam bajeri na revijama i, da ih tako nazovem, lovci na talente, nedostaje nam kritika. Ono što nam ne nedostaje su „dizajneri” bez obrazovanja, talenta i osjećaja za estetiku koji iz dana u dan niču kao pečurke. Umesto da uživamo u nekoj harmoniji, preplaveljni smo raznim atelierima koji po pravilu nude jedno te isto ili slično. Što bi se reklo, presipanje iz šupljeg u prazno. Vi kao običan kupac ili posmatrač ste zaslepljeni tolikom ponudom svega i svačega, tako da se lako desi da dobru stvar propustite.
Zbog nedostatka kritike lako se dolazi do zaključka da kriterijumi ne postoje, da svako može da radi šta god hoće, da svako danas sebe zove dizajnerom. Pored takvih činjenica stiče se utisak da ovim svako može da se bavi, a većina tih novokomponovanih dođe kod šnajdera pokaže sliku iz časopisa i kaže: „Ovako ćemo.” Ovaj posao zahteva baš puno rada, iskren pristup, znanje i još mnogo veština.
Za koju bi slavnu ličnost volela da kreiraš? A za koju istorijsku?
Većina slavnih za koje bih volela da kreiram nisu više među živima. Bjork i Madona su dve snažne i kreativne žene koje bih volela da vidim u mojim modelima. Šarliz Teron, Monika Beluči i Meril Strip su takođe na mojoj listi želja.
Što se tiče istorijskog perioda možda mi je privlačno elizabetansko doba, tačnije doba vladavine Elizabete I. Zanimljiv mi je period Francuske revolucije kada je svrgnuta monarhija u Francuskoj, tačnije kada je Marija Antoaneta pogubljena. Iako je bila omražena od strane svog naroda, za mene je jako inspirativna ličnost, kao i moda, pa i sam kostim tog vremena.
Kojim bi materijalima opisala svako od godišnjih doba?
Jesen me uvek asocira na kožu (kožni mantil,kaput, jakna).
Logičan izbor za zimu bi bilo krzno,ali nisam ljubitelj krzna i radije bih mu našla neku zamenu.
Muslin svila ili bilo koja druga svila bi bila možda asocijacija na proleće.
Što se tiče leta (po meni najužasnije godišnje doba) ne inspiriše me, mada mi pada na pamet neki jako lagan materijal u bojama zlata. Kao na slikama Gustava Klimta.
Da li bi prihvatila izazov da kreiraš haljinu ili odelo samo na osnovu melodije koju bi ti neko odsvirao?
Po tom sistemu stvaram i živim, tako da bi to bio lak zadatak za mene. Drugačije ne bih ni mogla. Kada krećem u realizaciju nove kolekcije (pošto sam svaki put u različitom raspoloženju) to mora da prati određeni muzički žanr. Nekada je to klasika, nekada može biti džez, nekada tvis i rockabilly, nekada rok, metal, pank, trip hop, pop…
Kakvi su tvoji planovi za budućnost? Da li je u pripremi nova kolekcija?
Radim na novoj kolekciji, ali ne želim da iznosim bilo kakav detalj. Reći ću da će biti iznenađenje.
Poslednje pitanje postavljamo svim sagovornicima – da li možeš čitaocima KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičko i umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju ?
Pre neki dan sam bila u galeriji ULUS na izložbi crnogorskog slikara Stanka Zečevića; takođe preporučujem izložbu slovačkog slikara i grafičara Albina Brunovskog koja se održava u Galeriji Grafičkog kolektiva na Obilićevom vencu.
Martin rad pratite na njenom sajtu, Instagram i Fejsbuk stranici.
intervju vodila: Jovana Nikolić
