Intervju vodila: Jelena Ognjenović
Jedna od najčešće citiranih referenci posvećenih Marku Šeliću Marčelu jeste ona koja kaže da je „pisac kojem se dogodila muzika”. Mi ćemo malo modifikovati tu opštepriznatu definiciju, pa ćemo kazati da je on vizionar koji se dogodio umetnostima. Iako njegova diploma svedoči da je po zanimanju profesor srpskog jezika i književnosti, umesto da izučava teoriju književnosti, odučio je da postane deo njene istorije. Usidren na račvanjima svih umetnosti, svojim parafom obeležio je nekoliko. I dok se siže Malterega steže u trijadnu društveno-angažovanu umetničku kompoziciju, Nojeva varka plovi nemirnim pučinama, predočavajući čitaocima poruke iz boce. Srećom, ta boca je dospela i do nas, a mi vam njene poruke prenosimo u celosti!
Tvoj aktuelni studijski album nazvan je Nojeva varka, što je direktna aluzija na biblijsku barku. Možeš li da nam objasniš simboliku barke i opišeš onu u kojoj ti preživljavaš brodolome?
U suštini, posredi je priča o mikrokosmosu u koji se zatvaramo, najčešće onda kad smo na to naterani okolnim potopom. Ali lični siguran prostor treba nam i inače. Kao i sve ostale, moja se barka sastoji iz posade i drvenarije. Ovo prvo su ljudi koji su dragi i važni. Jedna moja drugarica dala je ovakvu definiciju prijateljstva: „To su ljudi koji zajedno promišljaju život”. A ovo drugo je stan. Posle nekog vremena, stanovi moraju početi da liče na svoje stanare ili nešto krupno ne štima. Ja sam ti radikalan primer: ovaj Hogvorts/Štrebervil je takav da me istinski smiri čim kročim unutra. Slično izgleda i stan glavnog junaka Malterega, ali nije mi pokrao ideje za enterijer. Ja sam njemu.
Lajtmotiv Nojeve varke je razočaranje. Da li je razočaranje stanje ili odluka i da li se iz samosvesti o razočaranju budi nada?
Album se bavi negativnim aspektom sigurnog prostora: činjenicom da su ljudi masovno emigrirali u svoje barke i odande ignorišu stvarnost, u nadi da će ovaj potop oko nas naprosto proći. Ili da će bar proći život. U tom smislu, album je neka vrsta ličnog dnevnika u muzičkoj formi: bavi se periodom kad sam i ja odlučio da dignem ruke od aktuelnog ovde i sada. Dakle, da: kolosalno razočaranje je polazna tačka priče. Čovek, je li, najčešće nema kontrolu nad onim što će ga razočarati, te to nije odluka; nešto te naprosto otruje. Međutim, svest o prirodi i poreklu razočaranja bitna je za recept protivotrova. Ideja albuma bila je upravo to: da se takvo stanje prikaže, argumentuje i da se iznađe dovoljno jak razlog za izlazak iz njega. To pak već ima veze s odlukom.
Kako premostiti nadu do obećanog sutra? Ukoliko se nada konvencionalno doživljava kao most, kako taj most preći?
Jedna od poenti knjige Napet šou glasila je: „Nadu treba premetnuti u cilj”. Naravno, nije moguće uvek, ali mislim da tome treba težiti. A da ne bi zvučalo kao jedna od onih motivacionih porukica, hajde da malo stavimo pod lupu: nevolja s nadom je u tome što je ona pasivan koncept; cilj je potpuno suprotna, aktivna kategorija. Gomila stvari jeste mimo našeg domašaja, ali jedna solidna gomilica ipak zavisi od nas, pa hajde da se njome bavimo koliko god i kad god možemo. I, pazi – u redu je klonuti duhom. Svi imamo prava na to. Ekskurzije do tog mesta su, u široj slici, čak zdrave i potrebne – imao sam ih onoliko – samo je bitno da nam to ne postane trajna adresa stanovanja. Prilično grozan pejzaž. To će reći, optimista sam naprosto zato što mi je pesimizam nesnosan. I čini mi se da je to sasvim dovoljan argument – dok god stvar nije klinička, jer tad se više ne pitamo mi.
Kada bi mlađim generacijama mogao da zadaš test na samosvest, kako bi on izgledao i da li misliš da bi ga položile?
Kroz regionalnu televizijsku emisiju Perspektiva, na terenu čitave bivše SFRJ u izvesnom smislu sprovodimo taj test. To činimo kroz razgovor o problemima sa kojima se mlađe generacije suočavaju, a i o mogućim putevima rešenja. Posle gotovo čitave decenije, zaključak je da mladi ljudi nikako nisu nezainteresovani i da zaista razumeju krupan plan situacije u kojoj se nalazimo. Istina, većina njih ne prati dnevne društveno-političke zaplete – ali glavni tok apsolutno im je jasan, o čemu, nažalost, svedoči godišnja prodaja karata u jednom pravcu: između graničnog prelaza i graničnog poremećaja omladina masovno bira ovo prvo.
Stariji olako optužuju klince za nemanje stava umesto da se zapitaju od koga su ta deca uopšte mogla da nauče šta su stav i doslednost – naprotiv, oni su sa svih strana zasuti primerima veleprodaje obraza, kao i primerima da se poštenje i znanje ne isplate. I mi ih sad, u suštini, kinjimo što nas ne povade iz blata koje smo decenijama uzgajali, a to nije fer. Uostalom: mladi uveliko dolaze na proteste, organizuju sami akcije, staju za mikrofon, tako da to famozno buđenje nije nešto što će se tek dogoditi. To je nešto što se već događa.
Šta je ili ko je danas egzekutor afirmacije (naročito mlađih autora), paradoksalno, u vremenu kada smo okruženi najraznovrsnijim medijima?
Mladi su žrtve epohe, ali su delimično i sami krivi. Ovo je vrlo nervozno vreme, vreme masovnih klikova, lajkova koji su postali merna jedinica naših života i toga koliko vredimo. Kad pričam s mladim autorima i autorkama, dominira pitanje: kako da uspem? – što nije nikako sporno samo po sebi, ali jeste u delu gde izraz lica jasno sugeriše da zapravo pitaju: kako da uspem sutra, ili najkasnije do kraja ove nedelje? Ono čime su birali da se bave traži, međutim, požrtvovanost, posvećenost i strpljenje, i tu nema prečice.
Da, sada su tu najraznovrsniji mediji, reklo bi se da napokon svi imaju šansu – ali s druge strane, svi danas pišu; potencijalni čitalac stoji pred gomilom materijala i ne zna unapred ko je tu zaista pisac, što ga obeshrabruje da se uopšte lati čitanja. Drugi važan faktor: većina ljudi danas radije bi da piše nego da čita. Da bi neko pisao, mora da zna i razume ne samo klasiku, već i ono što se u aktuelnoj književnosti događa. Ako upadaš na žurku, bar se raspitaj o dres-kodu i atmosferi.
I treće, ljudi moraju da shvate: kosmos nije dužan da otvori fioke u kojima su njihova neobjavljena dela. Čak i najbolji tekst ne vredi ništa dok stoji tamo. Svet je potpuno ravnodušan prema nevidljivom trudu (često i prema onom vidljivom, da stvar bude gora), i to je tako oduvek bilo; treba se usuditi. Utešna činjenica: ako ste zaista daroviti i pride se polomite od rada, nešto ćete skoro sigurno postići.
Kako se braniš od cenzure?
Što bi rekao profesor Jovo Bakić – ne branim se, napadam. Cela decenija cenzurisanja i crnih lista nije učinila da ljudi ućute, pa zašto bi sada? Jedino što će se desiti jeste da sve više ljudi progovori.
Koliko je na savremenoj umetničkoj sceni prisutan fenomen javnih sličnosti (pisanja po tuđem obrascu) i kako ga prevazići?
Za početak, treba razlikovati pisanje pod nečijim uticajem od pisanja po nečijem obrascu – jedno je model, a drugo bukvalno modla. Potraga za sopstvenim autorskim glasom nije ni kratak ni lak proces, ali na tom putu valja izbegavati obrasce a napajati se što različitijim uticajima, što obilnije. „Čitanje mnogih knjiga dovodi do mudrosti, a čitanje jedne jedine do neznanja naoružanog mahnitošću i mržnjom”, kaže negde Kiš.
Sve to na stranu – da, ovo nažalost nekako jeste doba nadmetanja u istosti. Svaki autor i autor reći će da „to radi na svoj način”, ali teško da je tako kad se pogleda učinak. Mnogi se danas čak i obogate (ne u književnosti, doduše, ali u muzici onoliko) tako što fabrikuju istost do tačke potpune banalnosti, što kod širih masa, bojim se, dovodi do još dubljeg prezira prema bilo kakvoj, ma i najmanjoj posebnosti.
Hoće li ikada doći do prezasićenja kičom? Zbog čega je to jedini kvaziumetnički žanr koji traje, iako se njegovi produkti brzo zaboravljaju?
Ne gajim takve nade, ali nije ni poenta da kič nestane – nego da ne nestane ono što mu parira. Problem nije u tome što kič buja, već što kultura odumire. Tačnije: odumire interesovanje za nju, ne nužno ona sama – kako već rekosmo, u našoj zemlji ima mnogo kvalitetnog sadržaja od te sorte, ali mu je opstanak ugrožen time što je šund ovde državni projekat i promoviše se na sva zvona, dok je ova druga strana uglavnom prepuštena sopstvenom snalaženju u divljini. Kič sam po sebi podilazi masama, a još kad mu se svesrdno pomogne… no, možda si u pravu, možda baš to napravi kontraefekat i situacija se u nekom trenutku preokrene. Neće to potrajati, ali fino bi bilo.
Kako se gradi poverenje između pisca i junaka njegovog dela?
Kao i svako drugo poverenje: ili kliknete odmah, ili morate „da pojedete džak soli zajedno”. S likovima je valjda nekako kao s decom: prvo želiš da su poslušni, a onda još više želiš da su svoji ljudi koji misle svojom glavom. I nekako baš tu je ta slatka nevolja – kako da sagradiš junake koji će imati svoju volju, a da se ipak desi radnja koju si ti zamislio. Idealna sredina između ta dva bila bi da imaš plan, ali da svakako osluškuješ svoje junake i junakinje, te da neke segmente plana žrtvuješ da bi im dozvolio da (s)krenu kud žele.
Kao prokletom štreberu-planeru, meni se u radu na Malteregu – a primer je zanimljiv utoliko što se odnosi na priču koja se proteže na nekoliko knjiga – zaista desilo da scene s nekim likovima, ili čak čitavi likovi, proigraju bolje no što je prvobitno zamišljeno, i onda im, naravno, daš više prostora i pratiš kuda to dalje vodi. To ume biti iscrpljujuć ples s neizvesnom koreografijom, ali svakako lep.
Kao glasi tvoja poruka u boci zbog koje preživljavaš bure i kome je ona namenjena?
Svako delo je kao poruka u boci. Svaka umetnost bavi se tim ambalažiranjem, i zapravo ne postoji konkretan sagovornik kojem se obraća. Ali to što ovom prilikom zovemo porukom ne sme se nikad svesti na jednu rečenicu. Ljudi su žestoko umorni od floskula, gotovih recepata i prečica. Poruka je čitava priča koja se flašira i pusti da otplovi, te da sama nađe one koji će umeti da je pročitaju.
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima i sagovornicama – da li možeš čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Od onih sam čitalaca što čitaju s olovkom u ruci, potpuno štreberski, i verovatno bih ti svakog dana odgovorio nešto drugo. Nek za ovu priliku to bude zbirka poezije Reci vatra Selme Asotić. Zaista izvanredna mlada autorka. Takođe, nove knjige mojih prijatelja: Marka Tomaša, Filipa Grujića i Dejana Ognjanovića; stilski i tematski različiti, jednaki u svojoj odličnosti.
Drugarica Tihana Lazović pozvala me je pre koji dan na premijeru filma Živi i zdravi, u kojem igra glavnu žensku ulogu. Obično strepim od domaćih komedija, jer se previše često desi da su čak i sahrane duhovitije – ali ovde to nimalo nije slučaj. Sjajna gluma, odličan scenario i režija, majstorska fotografija, a ispod komične površine priča zaranja u gomilu vrlo ozbiljnih tema. I kad smo kod fenomenalne Tihane, preporuka za predstavu Bilo jednom na Brijunima.
Strip Kordejev Teksas Kid, moj brat (prema priči Darka Macana). Bend Dram, oba albuma, te album prvenac Hristine Vuković, čiji je naslov Bedem.
mart, 2024.
