piše: Nevena Stajković
Pop Ćira i pop Spira je humoristični roman Stevana Sremca koji prikazuje rivalitet dvojice seoskih popova u maloj varoši u Vojvodini. Njihovo takmičenje, isprva bezazleno, prerasta u komične sukobe i spletke, naročito kada se u priču uključe njihove supruge i ćerke, a najposle i ljubavne zavrzlame. Kroz duhovite dijaloge i karikaturalne likove, Sremac kritikuje sujetu i malograđanštinu, ostavljajući upečatljiv portret tadašnjeg društva.
Čitajući Istoriju srpske književnosti Jovana Deretića, uočavamo da se Sremac kao pripovedač u velikoj meri oslanjao na raniju tradiciju stare srpske proze, pogotovo na dela Jakova Ignjatovića sa kojim su ga povezivale idealizacija prošlosti, konzervativizam i tradicionalizam, humor i ljubav prema prostom svetu. Bio je veliki poznavalac evropskog romana 18. i 19. veka, te su se u njegovoj lektiri našli Dikens, Filding i Svift. Međutim, najveću sličnost uočavamo u odnosu na Gogolja. Gogolj je veliki ruski pisac, ukrajinskog porekla, koji je stvorio likove koji su i danas sinonimi za korupciju, sebičnost, lakomost, glupost i lenjost. Povezanost našeg i ruskog pisca nije slučajna i ogleda se u karakterizaciji popova u romanu Pop Ćira i pop Spira, kojim ćemo se, u stvari, ovde podrobnije pozabaviti. „Sremac je od svih naših realista jedini pisac, uistinu gogoljevskog tipa, ne samo po temama, nego i po stilu”, kaže Jovan Deretić.
Posmatrajući Sremčevu poetiku, možemo izdvojiti dve struje – poetsko-istorijsku i realističko-humorističku. Delo o kojem govorimo pripada realističko-humorističkoj struji, te zato u njemu prepoznajemo mnoštvo humorističkih i parodiranih situacija.
Karakterizacija likova kao pokretač parodije
Pripovedač u Sremčevim romanima igra bitnu ulogu i predstavlja vezu između likova i čitaoca, te se dešava da nam sugeriše da poneko poglavlje preskočimo jer nema veze sa glavnim tokom radnje, a na taj postupak takođe možemo gledati kao na element humora i obrnutog parodiranja antičke formule naracije ab ovo koja zaheva da se razvojni put glavnog junaka opiše gotovo od prvog dana.
Roman Pop Ćira i pop Spira je tematski vezan za vojvođansku sredinu iz koje je pisac i potekao. „Od efemerne anegdote o tuči popova i izbijenom zubu kao korpusu delikti Sremac je nameravao da napravi neveliku pripovetku, ali je delo u toku tri uzastopne obrade naraslo do obimnog romana”, naglašava Jovan Deretić. On dalje navodi: „Dinamiku radnje čini prelaz od paralelizma po sličnosti na paralelizam po kontrastu, pretvaranje komične lakrdije u komičnu istoriju u kojoj svaki pojedinac iz seksteta likova ima svoju ulogu. Popadije, od kojih počinje zavada, date su kao jedan udvostručeni lik, što pokazuju i njihova imena, Persida i Sida. Popovi su više udaljeni, ali neodvojivi. Oni su komični par. Po udesu koji im pada u deo pop Ćira je zlosrećan čovek, baksuz, a pop Spira čovek srećne ruke, prvom sve ispada naopako, a drugi izlazi s dobitkom iz svake nevolje i uvek prolazi bolje nego što zaslužuje. U izgrađivanju likova popovskih kćeri, koje čine treći par, posve je preovladao princip kontrasta.”
Tematsku parodizaciju Sremac zasniva na likovima dvojice popova. Parodija je kod njega najčešće data u karikaturalnom obliku komičnog preuveličavanja. Vidimo da je Sremac poznavao Bibliju i hrišćanske zakonitosti. Lik sveštenika je često oličenje dobrote, smernosti, blaženosti, skromnosti, a mi se već u prvim poglavljima upoznajemo sa našim junacima čije se osobine i ne podudaraju sa očekivanim.
„A gospodin popa sedne tako u pročelje, otpeva jedno ’Glas gospoden na vodah’, a zatim samo zahteva i izvoleva. Jede revnosno i zaleva još revnosnije, a kapariše najrevnosnije; tek će reći: ’Brat-Mijo, ne budi vam zapoveđeno, dodajte mi molim vas, iz onoga tanjira onu trticu! Čudim se šta mi to sve fali!’ ”
Pop Ćira i pop Spira, Stevan Sremac
Popa Ćiru su u selu zvali pop Hala, upravo zbog proždrljivosti. Popa Spiru su pak zvali pop Kesa jer je bio vrlo pohlepan. Sami nadimci sugerišu nam da su oni, čiji je posao da narod uče poštenju i skromnosti, ti koji su nosioci dva smrtna greha – neumerenosti u jelu i piću i pohlepe.
Novi sloj parodije javlja se kada otkrijemo da među popovima postoji suparništvo. Naime, pop Ćira ljubomoran je na popa Spiru zato što ovaj prosto „ima više sreće nego pameti”. Kroz jednu kratku epizodu saznajemo da je jedne nedelje u selo došao vladika i držao liturgiju, a pop Spira se nije pojavio. Crkvenjak Arkadije je došao po njega i ispričao mu šta se desilo, te je smislio da pop Spira slaže da se Arkadije uspavao i da je on kasnio zato što je došao da probudi zvonara. Vladika je pohvalio popa Spiru, rekavši da je revnosni paroh i još ga je nagradio crvenim pojasom, koji je bio značajniji od plavog, kakav je nosio pop Ćira. Ovaj pojas je jabuka razdora među popovima ili je možda bolje reći među popadijama. Ujedno uviđamo da je pop Spira na svoj spisak grehova dodao i laganje. Dakle, pisac još jednom parodira likove sveštenika na osnovu biblijskih načela.
Sremac karikaraturalno crta portrete, kako popova, tako i popadija i uopšte njihovih kuća. Koristi se tehnikom paralelizma i komičnih poređenja. Govori kako su popovi, kad su došli u selo, bili suvi i mršavi, kao i njihove žene, a sada su debeli „kao narodni fondovi”.
Tako je i sukob dveju popadija prikazan u formi paralelizma. Licemerje gospođe Perse je prepoznatljivo na prvi pogled. Kad su Spirini došli u posetu Ćirinima, Persa pomisli o Sidi: „Beštija jedna! Mora ona svuda svoj nos da zabode!”, a ipak kaže: „Eh, eh, ama ko da sam poručila, e baš dobro!” Kroz Persidin lik Sremac parodira ljudsku narav jer Persa ne samo što je licemerna, nego je i zajedljiva. Prefrigano aludira na to što Jula ne čita romane, pogotovo u odnosu na njenu Melaniju, koja po ceo dan samo to i radi. Ona, tobože, hvali Julu kako je kućevna devojka, kako ,,kiseli krastavce, pravi komplov, kuva sapun, kopuni živinu”, a zapravo time uzdiže svoju Melaniju kao načitanu i obrazovanu devojku. Sida teatralno odlazi iz kuće pop-Ćirinih i time dolazi do konačnog iskakanja iz mirne svakodnevice života kućnih prijatelja. Pored svađe koja je zapravo polazna tačka radnje romana, Sremac oblikuje i dve paralelne ljubavne priče, između Melanije i Pere, te Jule i Šace.
Vrhunac romana predstavlja scena tuče popova čije istinske razmere saznajemo posredstvom lika frau-Gabrijele. Ona je predstavljena kao seoska torokuša, a njena verzija priče poprima hiperboličke razmere i ide dotle da na kraju dobija irealnu dimenziju. Prikaz popovske tuče je, iako dosta preuveličan, ipak prihvatljiv. Sremac ovde parodira Gabrijelu, Cvečkenmajerku i Sosu Grkinju, imajući pri tome na umu žene mironosice koje su simbol donošenja dobrih vesti. Naravno, one ne donose dobre vesti, jer je vest o tuči, u stvari, trač, ali je bila nešto novo među njihovim sokacima i monotonim životima, te je zato interesanto što ih pisac tako naziva.
Prilikom tuče, pop Spira izbio je zub popu Ćiri i krenuli su da o tome izveste vladiku. Na tom mestu upliće se još jedan grešni pop – pop Oluja koji pop-Spiri pomaže da Ćirin izbijeni zub, koji je ovaj čuvao kao corpus delicti, zameni za konjski, te se pop Ćira grdno osramotio, pokazavši konjski zub vladici. Pop Ćira sam sebe u ovoj epizodi poredi sa Davidom, te na ovom mestu vidimo još jednu Sremčevu aluziju na Bibliju.
Parodizacija jezika
Parodizaciju prepoznajemo i u vojvođanskom govoru. Kako bi verno prikazao vojvođanski seoski život, pisac koristi arhaizme kao što su očajanije, člova, baba (otac); upotrebljava i provincijalizme: volem, kera, pitadu, bidnu; uočavamo i pozajmljenice iz nemačkog i francuskog, svojstvene vojvođanskom govoru, kao što su luft, dištrikt, nobl, čikoš, ali se oni ipak najbolje vide u dijalozima:
„ – Šta je to tamo napolju?
– Ta, onaj njihov mačak doš’o tu pod naš pendžer, pa sve larma! Tako je brezobrazan…
– Kakvi su oni – veli gospođa Sida zevajući – taki im je i mačak.
– Juco, jesi l’ još na pendžeru?
– Jesam, mamo!
– Otvori malo šalukatre! U sobi je k’o u rernu, vrućina mi je.”
Pop Ćira i pop Spira, Stevan Sremac
Sremac parodira izreke tako što onim ustaljenim i poznatim menja oblik u korist svojih likova. Tako, na primer, kada je Arkadije predložio Spiri da Ćirin zub zameni konjskim, Spira izreku „Trista, bez popa ništa” preokreće u „Trista, bez crkvenjaka ništa”. Taj postupak uočavamo i kada Ćira nakon doručka kod popa Oluje, gde je doručkovao kajganu, komentariše „Košta ga kao svetog Petra kajgana”. Pop Spira Jucinu udaju za Šacu komentariše rečima „Našla vreća zakrpu”, dok Persa za isti momenat zajedljivo govori „Našla šljuka prdavca”. Juca je, iako su roditelji bili protiv toga, ipak uspela u svojoj zamisli da se uda za Šacu, u saglasju sa izrekom ,,Il’ za njega il’ u Tisu preko brega”. Takođe, kada su noćevali kod popa Oluje, pop Spira je za popa Ćiru rekao: „Taj baš junački struže čuture”, misleći na to kako Ćira strašno hrče.
Sa popadijom Persom možemo uporediti Sterijinu Femu. Sremac parodira tu lažnu učenost koja se javlja kod Perse. Smatrala je da francuski jezik koji je zainteresovao Melaniju, nije nobl, jer da jeste, njime bi govorila i gospođa Eulanija u čijoj se kući dva-tri puta dnevno pije čokolada.
Pop Ćira i pop Spira obiluje poređenjima, hiperbolama, karikaturama, parodijom. Taj humor i anegdote koji čitaoca prate kroz čitav roman svakako je odgovor na pitanje šta je to što nas i danas privlači u Sremčevim delima.
jul, 2025.
