Ovidije, detalj, ilustracija: Srećko RAdivojević

Uz izraze najiskrenijeg žaljenja obaveštavamo sve romantične duše i vlasnike ružičastih naočara koji su se tiskali pred Julijinom kućom da zanavek zakatanče svoju ljubav: vi ste, gospodo, žrtve marketinške službe italijanskog Ministarstva za turizam. Vavilon, ne Verona. Promašili ste skretanje. Romea i Juliju izmislio je Ovidije.

Dobro, to i nije baš dokazano, ali ni za suprotno nema argumenata, pa tvrdnja da je upravo autor Lekova od ljubavi izmislio najtragičnije ljubavnike u istoriji književnosti ostaje tačna koliko i (apsurdno) romantična. Najbolje je, ipak, navesti činjenicu da se do Ovidijevih Metamorfoza Piram i Tizba (da, to su im bila imena) ne pominju u sačuvanim pisanim izvorima, da su nam ostali još samo na jednoj fresci iz Pompeja vek mlađoj od Ovidija skupa sa drugim grafitima koji citiraju njegove stihove, da nije nemoguće da je pesnikov izvor bila neka helenistička zbirka istočnjačkih priča i… da se manemo cepidlačenja oko autorskih prava. Najzad, naspram svega onoga što je Ovidije ulio u te stihove, i fabula može ostati zanemarena. Ali ne mora:

Kuća do kuće u slavnome gradu kog opekom, kažu,

Semiramida obzidala beše su živeli nekad 

Piram i Tizba. On najlepši mladić od sviju, a ona

devojka čijoj lepoti sav Orient nemaše ravnu.

Nekada, dakle, davno, bez ikakvog upliva nedokučivih nebeskih sila, dvoje vavilonskih tinejdžera zapadoše u klopku fantastične stvarnosti (komšijskog) života: Piram se zaljubio u Tizbu i Tizba se zaljubila u Pirama. Svi bi im puti bili posuti laticama ruža, na sve bi strane kipela krasota i srećno bi živeli do kraja života, ali pre „čiča-miča”, prirodno, sledi nekakav kuršlus: ta se ideja njihovim roditeljima nikako nije dopadala, pa su ih stavili pod nadzor. Međutim…

Još kad su zidane kuće, u zidu što međa im beše      

napuče tanka prslina. Za duga vremena baš niko

nije primetio to naprsnuće – al’ šta to još ljubav

ne bi naslutila? – procep zaljubljeni otkriše prvi

i tuda stvoriše glasu puteljak, za nežnosti tajne

bezbedan prolaz kud šaptanja idu od  jednog do drugog. 

Ćućorili su tako kriomice neko vreme, ali im patnje ubrzo postaše nesnosne. Kad im je sasvim dozlogrdilo da poljupce za laku noć utiskuju u zid, reše da pobegnu: da se noću iskradu iz kuća i pobegnu van grada; srešće se kod Ninove grobnice (onog monumentalnog mauzoleja koji je kraljica Semiramida podigla svom mužu Ninu), blizu izvora, pod jednim drvetom. Dudovim. To je bio plan. Tizba stigne prva i sedne da čeka.

…Kad eto lavica ide:

zaklala maločas tele, od krvi joj penjava čeljust;

hoće ožednela vode sa obližnjeg izvora piti.

Srećom, pametna Tizbica je ugleda na vreme, pa brzo pobeže i sakri se u tami obližnje špilje, ali u trku izgubi veo kojim se bila ogrnula da je neko tokom bekstva od kuće ne bi prepoznao. Kad se lavica napila vode, zaputi se odakle je i došla, no usput naiđe na onaj Tizbin veo i svog ga rastrže onako krvavom njuškom. Ubrzo pristiže i Piram, nađe dogovoreno drvo, a pod njim i krvave dronjke Tizbinog ogrtača. Očajan, stade da doziva lavove da i njega rastrgnu, pa naposletku isuka bodež i zari ga sebi u utrobu. Tizba je i dalje strahovala od krvoločne lavice, ali, ohrabrena ljubavlju, ipak odluči da izađe iz skrovišta kako ne bi prekršila dogovor sa svojim voljenim. Dođe do drveta taman na vreme da je Piram još jednom pogleda, pre no zanavek sklopi oči. Shvativši i uzrok i način Piramove smrti, ne želeći da nastavi život bez svog voljenog i ona se ubija onim istim bodežom, uz molbu očevima da im, kad već nisu dali da zajedno život prožive, sahrane njihov pepeo u jednoj urni. I još reče:

A ti nam, drvo, što jadnika jednog sad zaklanjaš telo 

i što ćeš granama svojim zakloniti uskoro dvoje,

sačuvaj znamen skončanja u krvi i zauvek tamne

plodove rađaj, ko spomenik žalni na smrti dve naše

Zbog te su metamorfoze dudinje postale crne. I gotova priča.

Verona – Vavilon, otrov – bodež, šija – vrat, Šekspirov senzibilitet, kao što rekosmo, to i nije najbitnije. Daleko zanimljiviji su Ovidijevi drugoplanski ukazi, ono (avaj, pitanje!) „šta je pesnik hteo da kaže”.

U Ovidijevoj priči o Piramu i Tizbi tragičnost je još manje očigledna nego u gornjem prikazu, što deluje začuđujuće, naročito ako imamo u vidu da mu je smrtnička ljubav centralna tema gotovo čitavog opusa. Ta je pripovest deo četvrtog pevanja, naizgled bezrazložno umetnuta među mitove o Bakhu (Dionisu), ali, to je Ovidije – svaka slučajnost nestaje netragom. Bakh je, naime, Jupiterov sin, ali jedini među dvanaest Olimpljana kome je majka smrtnica. Njegov kult je najmističniji: nije imao sveštenstvo ni hramove, slavljen je u prirodi, uglavnom noću, uz ekstatička nadahnuća i orgijanja. Njegov kult je i najegzotičniji: sledbenice su mu uglavnom žene (bakhantkinje, menade) koje u transu doje ili rastržu utrobu svakovrsnoj zveradi, svete životinje su mu risovi, panteri, lavovi, sve je bučno, opijeno, sirovo, raspusno, puno istočnjačkih mirisa, boja i protivrečnosti. Njegov je kult i „najljudskiji” i jedino njegova čuda i moći se mogu približiti snazi smrtničke ljubavi pred kojom se patnje svih onih strogih i ozbiljnih božanstava svode na puku samoživost i sramnu ucveljenost usled seksualnih frustracija.

ilustracija: Srećko Radivojević

Nema mesta patetici u prikazu takve sile. Ovidije naraciju prepušta Arsipi, jednoj od triju kćeri Minije, mitskog osnivača i vladara Orhomena. Te tri gospojice izmudruju kako Bakh nije božanskog porekla i kako je njegov kult besmisleno versko pomodarstvo na koje nasedaju budale (bez obzira što ih je tada puna ne samo čitava Grčka, nego još i pola sveta o’zgo, sve do krajnjih granica Indije).  Pametnije je njima da se late ručnih radova i da baš naročito zapnu oko predenja i tkanja baš u vreme Dionisovog praznika, baš kada valja ostaviti sve kućne poslove i priključiti se slavlju i baš u inat upozorenjima žreca da će time opako razljutiti božanstvo i isprovocirati njegovu osvetoljubivost. Da im ni uši ne bi bile dokone, reše da se zabave pričajući priče, pa Arsipa poče prva. Nije zgoreg zamisliti je kao opajdaru – usedelicu, od onih što sve znaju i u sve se razumeju. Budući takva, a u želji da fascinira sestre, bira sasvim nepoznatu priču o Piramu i Tizbi. Njeno pripovedanje je naivno, u potpunosti lišeno empatije, radnja je zanima više od emocija, a forma više od suštine. Naravno, ni formom se ne proslavlja onoliko koliko misli i svi pokušaji za dosezanjem poetskih visina joj se „skljokavaju” u bizarnost (tj. Ovidijevu ironiju). Čitava poenta njene priče je u etiologiji:  Piram pade u samrtni ropac, dobro, ni prvi ni poslednji, šta tu ima specijalno, nego da mi vidimo kako su dudinje postale crne, to je najbitnije, tu je klimaks – valja dočarati napetost situacije:

Kako je polećke ležao onde, krv zašiklja uvis

ko kad se probuši olovna cevka, i daklem, malecka

zašišće rupa, a voda pokulja u mlazu dugačkom,

đipnuvši uvis hotijeć’da udracem zaslomi uzduh.

Epski dramatično, mladić koji se samoubija zbog ljubavi krvari poput napukle vodovodne cevi…

Ipak, Ovidijeva namera nije da ismeje naratorkino nerazumevanje Dionisovog kulta, niti da još jednim primerom zastraši sve potencijalne bezbožnike; on se ruga njenoj nesposobnosti da čuje samu sebe (nije, nesretnica, ni svesna da je odabrala priču koja se raspliće noću i van grada, upravo u vreme kad se i slave Bakhove orgije, na sličnom mestu; lavica, Bakhova sveta životinja je ključna figura zapleta, Tizba od straha prebledi poput šimširove grančice – a od šimširovog drveta su pravljenje frule specifične za Bakhov kult…), da razume sveprisutnu silu kojoj je ljubav i uzrok i posledica.

Dionis je pre svega sloboda, mladost i živost; opijajuća mističnost života, njegova najmračnija tmina i oslobađajuća tragičnost.  Ako je bog ljubav, taj bog je Dionis.

piše: Anđelka Nastić

Leave a Reply

Your email address will not be published.