Intervju vodila: Nevena Stajković
Desetine generacija odrastalo je uz Vaše pesme, priče, predstave i radijske i televizijske emisije. S tim u vezi, Aleksandar Jovanović jednom prilikom je napisao da Vi pišete za TV-decu. Jesu li ovo danas Android-deca? Je li bilo potrebno menjati način pisanja da bi se dopiralo do novih generacija? Ili sve generacije maštaju isto?
Može delovati čudno, ali mladi ljudi su uvek ispred opšte stvarnosti, jer oni imaju svoju stvarnost koja je bliska poeziji, maštovita, isfantazirana, naizgled nerealna. Velika dela, svetska, pisana za „onovremenu” decu, sasvim su realna za današnju! Mašta i fantazija su uvek predvodnice. Nekada su deca trčala za zecom u zemlju čuda, kod profesora matematike Latvidža Dodžsona, a danas „trče” u svemirskim brodovima. Današnji stvaraoci se prilagođavaju novoj stvarnosti. A mladi ljudi će uvek prepoznati – ko je uspeo da zadovolji njihovu novu radoznalost, i tom piscu će pokloniti pažnju.
Odakle je potekla misao da su deca obespravljena u našoj zemlji? Kako ste došli na ideju da osnujete Odbor za zaštitu prava dece Srbije?
Nije to bila ideja o obespravljenosti naše dece, već potreba da se odrasli narod, a pre svega političari, prizovu pameti, i upoznaju šta znače dečja prava. Pre trideset godina Ujedinjene nacije su obnarodovale Konvenciju o pravima dece, pa je tako i Jugoslavija, obavezana članom 42. te Konvencije da i decu upozna sa odredbama tog „svetskog zakona nad zakonima”… Jugoslavija je tih devedesetih godina prošlog veka bila pred ratnim haosom, nije joj bilo do dečjih prava, pred siledžijama koji su planirali da nas bombarduju! Ja sam bio predsednik Skupštine Prijatelja dece Srbije, i predložio sam da uradim Bukvar dečjih prava, i tako pomognem zbunjenoj Jugoslaviji, baveći se njenom obavezom.
Igru smatrate imperativom detinjstva. Ipak, paradoksalno je da je igra retko kada bila tema Vašeg pesništva. Zašto je to tako? Sam čin stvaranja bio je igra, a reči su igračke, zar ne?
Obožavam novinare koji postave pitanje, pa onda sami odgovore na njega. Ipak, grešite da je igra „retko kada bila tema” moga pesništva. Igra je imperativ detinjstva i sve moje pesme namenjene mladim ljudima su obeležene tim imperativom. Ja se igram rečima, poigravam se rimama, namerno se bavim nonsensom, tražeći i nalazeći skrivene tajne tog fenomena, i te tajne, koju zovemo detinjstvo!
Stiče se utisak da se kroz pesme obraćate roditeljima podjednako koliko i deci. Pored toga što ste sugerisali generalu „da svom sinu bude tata”, znate li da ste roditeljima zadali domaći zadatak da objasne značenje velikog broja reči u vašim pesmama? „Mamine maze jedu dok je taze”; „Jednoga dana/Pre sedam dana/Srelo se sedam/Gotovana”; „Kad napnem grudi/Leve i desne/Elise šlajfuju/Piloti besne”
Prvo, mame znaju šta je „taze”, gotovani znaju da su „lenčuge“ i „zaludljebi”, piloti znaju strane jezike, „elise” rade u mestu „šlajfuju”, jer je avion nemački, pa zato dobijaju „aplauz”, isto nemačka reč, podjednako nepotrebna u Srbiji! Drugo, ja se hvalim da je u tome funkcionalnost moje poezije! Zašto ne bi i odrasli naučili ponešto novo! Pa kad dete čuje da je njegova mama shvatila šta je Ršum hteo da kaže, dete će više ceniti i mamu i Ršuma! Što se generala tiče, nisam upoznao ni jednog generalskog sina da se hvali tatom generalom! Da li je to samo moje neznanje, ili nešto drugo, ne znam.
Za razliku od Vaših prethodnika, u Vašoj poeziji za decu oseća se pesimistička nota (kao u pesmi Bio jednom jedan vuk). Otkuda ideja da deca treba da budu svesna nesavršenosti sveta čiji su deo?
Kako otkuda? Vi sad, navrat-nanos, izmisliste tu ideju. Razbijanje nakaradne tvrnje da je vuk strašan i „zao”, i da ne može da bude „dobar”, jer ljudi o njemu misle sve najgore. Zar ne bi trebalo pitati vuka šta misli o čoveku? Idite u prvu policijsku, ili vojnu, jedinicu koja se bavi dresurom vukova, vučjaka, i drugih opasnih „zverova”, pa ćete čuti pravu istinu!
Jednom prilikom ste rekli da volite da činite podvige. Koji je poslednji podvig koji ste učinili?
Napisao sam dvadeset knjiga više nego što imam godina!
Poznato je da ste kao dete veoma voleli da slušate naše narodne junačke pesme. Kako to da se niste okušali u pisanju dečje epske pesme? Možda ironične i šaljive, svakako u Vašem maniru.
Filip Višnjić i Vuk Karadžić su to učinili, na genijalan način. Njih poštujem i ne usuđujem se da se mešam u njihov posao!
Jeste li svojim knjigama priča Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke i Sunčanje po mesečini želeli da ispričate priče iz istorije koje deca i mladi neće biti u prilici da nauče u školi?
Nisam to imao na umu, hvala na savetu. Kao dečak sam pročitao knjigu Gustava Švaba Priče iz klasične starine, i oduševljavao se. Uzeo sam tu knjigu posle sedamdeset godina, pročitao je opet, i učinilo mi se da postoji još događaja o kojima treba upoznati čitaoce! Sad vidim da neki od kolega idu još dalje… Bravo!
Iako volite Zmaja i može se reći da ste se ugledali na njega kada je pisanje poezije za decu u pitanju, kod njega se prepoznaju zabrane i ukazivanje na nevaljalo ponašanje (Materina maza). Vaša poezija poziva na slobodu i niže pozitivne primere ponašanja. Kako je došlo do ovakvog preokreta?
Prosto, prohtelo mi se da mladim ljudima podarim malo više slobode. Više od Zmaja! Njegovu pesmu Kad je Bože zemlju stvaro majka je bratu i meni recitovala svake večeri, pred spavanje! Pa nam je dosadila! Bog je hteo da se u zemlji razgranaju „razne rude”, a mi smo majci dopevavali „nije rude, nego lude!” Zmaj se nije naljutio kad je čuo ove naše nove rime!
Oseća li se nedostatak teme rodoljublja u savremenoj književnosti za decu?
Ja sam temu rodoljublja proširio svojom pesmom Domovina se brani lepotom, i najnovijom knjigom Rodoljubivojeve pesme! Moj tajni dvojnik, Milovan Ogrk, smatra da je prvi zadatak pesnika da vaspita sam sebe, pa tek onda da pokuša da vaspita još nekog! O tome je, čini mi se, nešto mudro pisao i nobelovac Andrić, ali svakako i jedan od naših arhiepiskopa, da „čovek koji želi da svetli drugima, mora i sam da bude svetlost”!
Ostaće legendarni stihovi pesme Domovina se brani lepotom. Šta mislite, hoćemo li moći da odbranimo našu domovinu knjigom i lepim vaspitanjem ili ćemo morati da preduzmemo oštrije mere u današnje vreme?
Oštrijih mera od knjige i lepog vaspitanja – nema! Iz istorije znamo da oni koji su vadili pištolj na pominjanje kulture, odavno su potonuli u kaljugu besčašća!
Kako Vi vidite književnost za decu u budućnosti? Da li će u budućnosti poezija i proza za decu imati uticaja kao što ste imali Vi i plejada Vaših kolega?
Svejedno, i poezija i proza, na volšeban način utiču na stvarnost. Poezija je, možda, u blagoj prednosti, jer se uglavnom oslanja na muziku, a znamo da je muzika „srce svih srca”, da opet citiram Ogrka. A mogao bih da citiram i Miku Antića: „Srce se nema da se ima, srce se ima da se daje svima!”
U svakoj sveri u kojoj ste se obreli ostavili ste dubok, značajan, ali, pre svega, pozitivan trag. Teško je pronaći tako svestrasno angažovanu osobu, sa dugogodišnjom karijerom, koja nije napravila barem neki peh. Da li je dobar glas o Vama istrajao zahvaljujući Vašim ličnim izborima ili ste samo uspeli da „dobro sakrijete tragove”?
Teško je sakriti „tragove” u ovom poslu kojim se ja bavim. A teško je i vama, kao što vidim, osećam i čujem!
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima i sagovornicama – da li možete čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Iskreno, a sasvim u duhu sa mojim razmišljanjima o „siledžijama sedme sile”, preporučujem svima da „obrate pažnju” i pročitaju poruku moje nove knjige Tri čvora na trepavici koja glasi: „Čovek bi mogao i ovo i ono, ali treba da bude mudar pa ide kući!”
april, 2023.
