Ovidije, detalj, ilustracija: Srećko Radivojević

Smrtnici su svojom bezočnošću oduvek umeli da stanu Jupiteru na žulj. Često i da nagaze baš dobro. No, pregrmljavao je gromovnik svašta: žmurio na jedno oko, pravio se nagluv na pritužbe drugih božanstava, praštao. Verovatno je sve lakše podnosio zaronivši misli u bujno poprsje neke lepotice nimfice, obuzet planovima kako da se njome nasladi, a da ostane pošteđen Junoninog džangrizanja prožetog valunzima i kapricom… Sem tih (maleckih) zloupotreba (službenog) položaja, Vrhovni Otac je za brigu imao poredak sveta i opštu valjanost života: ljudske ženke, oh, jedre i strasne, porađale su vrle junake, visprene poput Perseja i Herkula, zavodnice fatalne lepote poput lepe Helene, pa čak i bogove, egzotičnih i razuzdanih moći poput Dionisa. Pride, ljudi podižu hramove, pale tamjan, izlivaju vino, prinose žrtve, spliću cvetne vence – slave i svetkuju Olimpljane. Naposletku, čemu sila i svetinja, čemu munje, krilate sandale, magija, svemoćnost, čemu svi ti beskraji i besmrtnost, šta s večnošću ako u to ne veruje niko. A ljudi veruju. Kakvi – takvi, veruju.

Jednom prilikom Vladar bogova siđe s Olimpa, uze ljudski lik i pođe u izvidničku šetnju zemaljskim svetom. Sumrak ga je sustigao u Arkadiji, pa tu potraži pristojan konak u kući lokalnog glavešine, prethodno se predstavivši svima u gradu. Vernici ga primiše kako je red, uputiše brojne pohvale njegovom božanskom veličanstvu i uz njih prigodne molitve. Likaon, međutim, tiranin po vokaciji, zlikovac karakterom, a drznik po ubeđenju, najpre se svima podsmevao, a kad se zasitio pokuda, reši da dokaže besmisao pobožnosti, da raskrinka tu nadmenu gomilu umišljenih nebesnika za kojom svi lude i jednom za svagda rasprši sve iluzije o njima. Drznik k’o svaki: strategija predvidljiva – jednim podlačkim udarcem, direkt takoreći, u centar, baš na Jupitera. Svoga gosta. Plan toga nitkova je bio da ubije boga dok spava, u snu da ga prekolje a, kao specijalni efekat brutalnosti, svemu je prethodila svečana gozba na kojoj je kao glavni specijalitet posluženo meso nekog nesretnog mladića, Mološanskog taoca. Jupiter, dabome, sve to prokljuvi, u besu sažeže u ognju čitavu kuću, a Likaona pretvori u krvožednog vuka i čvrsto odluči da je dara smrtničkog zlobništva prevršila svaku meru, da više neće biti milosrdnog gledanja kroz božanske prste, da je gotovo sa praštanjima, da će to biti poslednja opačina koju će dozvoliti ljudima i da je dosta.

Tako je počeo veliki potop kojim je komandovao Jupiter, lično. Po naređenju, gonjeni ludim vetrovima, k’o jedan se izliše svi olujni oblaci, nagrnuše rečne bujice, sva jezera i mora se izliše, nadođoše vrela, ponornice, svi do poslednjeg potočića i svet bi potopljen.(Ako ste sada pomislili na Stari Zavet to je samo asocijacija. Naša priča je iz Ovidijevih Metamorfoza, sa samog početka, iz Prvog pevanja, napisanog pre više od dve hiljade godina.) 

Kad se ljudski nakot napokon podavio, svim vodama je izdato naređenje za povlačenje. Poslušao je i Nil: vratio se u svoje osunčano afričko korito, ostavljajući za sobom najplodnije tle, idealni odnos toplote i vlage iz koga su kasnije nicali svakovrsni oblici života, među kojima je bio i Piton, grozomorna aždaja čija se telesina pružala preko onolikih brda sejući unaokolo strah, trepet i otrov. Ta je zmijurda bila toliko silna da je Apolon, izumitelj luka i strele, morao da prospe dažd svojih strela ne bi li je savladao. U čast svom podvigu osnovao je Pitijske igre, na kojima su pobednici u raznim sportskim disciplinama kao nagradu dobijali hrastov venac. Da, hrastov. Lovor još nije postojao.

Sad valja zamisliti srčanog mladića, divnog nežnog lica, zlaćanih uvojaka i atletske građe, božanski lepog. Na ramenima mu luk čiju tetivu nateže bolje od svakoga i tobolac pun strela koje ne znaju za promašaj. Uz to i svira na liri, neispričivo, kako samo izumitelj harmonije može. Apolon.

Svestan sopstvene krasote i sveže dopumpanog samopouzdanja primeti on bucmastog Kupidona kako nešto petlja oko svog mini luka i strelica, te ga oslovi, k’o nekog klinju:

Šta ćeš ti, mali veseljko, s tim oružjem megdan – junaka?

To je za plećate kao ja stvoreno! Ja sam ti onaj

zverke što pogađa, svaku, bez greške, što neman Pitona

usmrti strelama, sasuh ih nebrojne…

Dosta ti, mališa, tim što plamičcima, ljubav paluckaš

(šta god ti to bilo). Mojom se dikom ti kititi nemoj!

To pogodi Venerino krilato čedo ravno u sujeticu, ali se on nije potužio majci, već kao pravi hrabriša, prkosno zapreti Apolonu da će tako veliki i izuzetan osetiti svu silinu njegovih strelica, zanavek zapamtiti kako bodu i shvatiti da je on, naizgled mali, sila nemerljiva. Kako to kaza, čigrasto sklepeta krilima, odleprša na Parnas i sakri se pod nekom krošnjom. Tamo iz tobolčića izvuče dve strele suprotnih dejstava: jednu zlatnu i sjajnu sa oštrim šiljkom, a drugu olovnu i tupu. Prva ljubav pali, a druga je gasi. Prvom probode Apolona, do same srži, a drugom prostreli jednu mladu nimfu, ćerku rečnog boga Peneja i majke Zemlje, Geje – lepoticu Dafne.

Mnogi su momci nju želeli i mnogi je prosci tražili, no njena je sreća bila u lovu i hajkama, među Dijaninim pratiljama. Nije marila za ručne radove, pokućstvo, lepe frizure, nakit i haljine, muškaraca se grozila i prezirala ih, a svadbena slavlja smatrala teškom prokletinjom. Sve je to ona olovna strelica još pojačala.

Ovidije, ilustracija: Srećko Radivojević

A Apolon razum izgubio. U srcu mu se razgoreo ljubavni plamen, živog da ga sagori. Zavidi vetru koji joj miluje telo pod haljetkom, u očima joj vidi zvezdani sjaj, gleda joj one raspuštene kose i zamišlja šta bi tek bilo da ih začešlja, predivne usne, gracioznost… Što je više gleda, sve veće mu žudnja i čežnja. Ona, samo ime kad mu čuje, pobegne glavom bez obzira. Udvarao se, molio, preklinjao, čuda izvodio – sve zalud –  pa najzad pojuri za njom.

Pojurio bi je brže, ali strepi da se ona u većoj brzini ne saplete, ne padne i naruži se o neku stenu ili se sva izgrebe među bodljama ružinog žbuna. Dozivao je, molio da uspori, da ga sasluša na tren:

Znaš li, o lepa, bar kome se sviđaš?Ja nisam brđanin

neki, ni odrpan čobanin ovce i krave što čuva!

Ne znaš ti, blesuljo jedna, od koga to bežiš, ne, ne znaš!

Zato i bežiš! Ta,  ja sam ti onaj kom klanja se zemlja  

Delfijska, Klar sav i Tened i Patarsko kraljevstvo celo,

Jupiter meni je otac, budućnost i sadašnjost, prošlost

sve vidim! Strune u skladne se pesme zbog mene to nižu

strela mi ne maši! Ipak, još bolja od moje je ona

što me u srce sad rani, a prazno mi do tada beše.   

Ja sam izumitelj lečenja, znan sam ko spasitelj sveta,

snagom lekovitih trava gospodarim, moćima bilja;

Sad, avaj, travka ni jedna od ljubavi ne daje leka!

Znanja što svima su korist, na majstoru nemaju dejstva.

Ništa to pomoglo nije. Dafne je nastavila da beži, Apolon da juri za njom. U trenu se čini da je stiže, da je već hvata, ali ona opet umakne i nastavi još brže. Napokon izgubi svu snagu i shvati da joj nema spasa, ali ugleda oca, rečnog boga Peneja, i očajnički zavapi molbom za spas od te lepote koja joj samo muke zadaje, zatraživši da joj promeni oblik. Dok je još molila, zglobovi joj očvrsnuše, kožu prekri tanka pokorica, noge se zapletoše u korenje, ruke postaše grane, glava krošnja, a kosa olista lišćem. Lepota joj ostala ista i ime: i danas (u grčkom, u botanici) dafne je – lovor.

I takvu je Apolon voleo istom silinom i nije je se odrekao. Lovor je proglasio svojim svetim drvetom, čuvao ga kao ukras u kosi, njime kitio liru i luk. Učinio ga je večnim simbolom pobede, da spleten u venac znači slavu, pobedu i trijumf. Krunom za carske glave.

Nadahnuće koje je Ovidije slio u sliku ove metamorfoze možda najbolje pokazuje Berninijeva skulptura Apolon i Dafne. U iščekivanju prve prilike za posetu galeriji Borgeze u Rimu gde je izložena, preporučljivo je uživanje u lepom mirisu koji dolazi iz kuhinje. Tu, istina, nema nedostižnih umetničkih visina, ali tragovi božanske ljubavi i neka čudesna toplina ne mogu ostati neprimećeni.

piše: Anđelka Nastić

Leave a Reply

Your email address will not be published.