piše: Jasna Žarković
Za mene je 2025. bila dobra filmska godina. Kvalitetni filmski festivali u regionu, osećanja sete, tuge, besa, ali i razgaljenosti, radosti… Olakšavanje trenutka, upoznavanje sebe i onoga što umetnost izdvoji iz života. Kontinental ’25, Train Dreams, A House of Dynamite, No Other Choice, Eddington, Hedda, One Battle After Another, Frankenstein, Nouvelle Vague, Bugonia, Un poeta, L’étranger, Sinners, Kuangye shidai, DJ Ahmet, Vetre, pričaj sa mnom, Steve, Sirat, It was just an accident, Sentimental Value i film nad filmovima: La Grazia Paola Sorentina – jednog od najvećih slobodnih umova filmske scene, ne samo ovog veka.
Ovaj scenarista i reditelj misli i provokacije pakuje u strogo kontrolisane dizajnerske ramove. Svaki kadar kod njega je umetnički doživljaj. I lepo ti je i moraš da razmišljaš. To malo ko ume da spoji. Zato od njega uvek očekujemo savršenstvo (računajući i prethodni film Partenope – izlet u nesavršeno), a on odgovara svojom izbrušenom estetikom i smislom za preciznost priče, scenografije, boja, muzike, sve do humora na mestima gde ga ne očekujemo, a jeste mu mesto – jednom rečju: rukopisom genija.
Lepota / milost – žena
Toni Serviljo, glumac koji nosi sedam Sorentinovih filmova, briljira i ovde (Zlatni lav za najboljeg glumca u Veneciji) – u ulozi izmišljenog predsednika Italije (a bivšeg sudije) Marijana de Santisa, koga zatičemo na kraju karijere. Pratimo njegove poslednje dane u raskošnoj rimskoj palati, koju će uskoro napustiti i vratiti se životu civila. Otkrivamo njegove odnose sa ćerkom i sinom, retkim prijateljima, generalom, papom, mogućom simpatijom, sekretarom kabineta, šefom obezbeđenja… Nadasve sa svojom pokojnom ženom, glavnom stanarkom njegovih misli, srca i samoće. Sa njom ima i jednu neraščišćenu situaciju iz davne prošlosti. Neverstvo staro 40 godina, koje ga opsesivno proganja i koje ne može da joj oprosti.
Ili je u pitanju gajena čežnja muškarca koji je voleo samo jednu ženu i od uspomene na nju napravio kult Grazie? Uzvišene lepote. Ljubavi koja je moguća samo u snovima, poeziji, sećanju… Stižemo tako do jedne od glavnih Sorentinovih tema – ljubav, uz koju prirodno ide žena, kao ideal lepote, otmenosti, često nedostižnog sna.
Ljubav je ovde i lakmus papir za milost – drugu temu filma i drugo značenje reči la grazia. Naš predsednik u odjavnoj špici mandata mora da reši pitanje zakona o eutanaziji, kao i dva pomilovanja. U tome mu pomaže ćerka Dorotea (Ana Ferceti), posvećena pravnica i njegova desna ruka za pitanja zajedničke im struke.
Jedinstven je način na koji Sorentino uvodi svoje velike ljude u male, sasvim obične svima poznate takozvane ljudske muke, pitanja, dileme i – teme. Prolaznost, vernost, etičnost, patriotizam, ljubav, i ta velika reč – istina. I kada smo jaki, veliki, u nečemu najvažniji – ipak smo i slabi, smešno sujetni, ranjivi… Nema velikog oca nacije kada sujeta uvređenog dečaka nagriza ljubav ili iskušava da se ponizi najbolji prijatelj, koga naprasno, tih silnih godina kasnije vidiš kao suparnika. Nema takta kada od celoživotne prijateljice tražiš da otkrije ime ljubavnika tvoje žene, njene najbolje drugarice. Potiskuješ ljubav oca kada se suprotstavljaš ćerkinoj želji da se eutanazija ozakoni. Čak ne pronalaziš u sebi snagu da se suočiš sa smrću svog konja i odbijaš da prihvatiš njegovu eutanaziju. Pogledaš istini izvesnosti u oči.
I na kraju, o pomilovanjima odlučuješ na osnovu emocija osuđenih prema svojim žrtvama. Žena je ubila muža koji ju je zlostavljao, a De Santis na primedbu ćerke da je mogla da ode od svog mučitelja, a ne da ga izbode nožem odgovara: „Nije, jer ga je volela”. I ukazuje milost. Grazia kao nagrada za ljubav. Ta mu je grazia pomogla da oprosti svojoj ženi; da otvori vrata svog srca; da u dimu cigarete nazre odgovor na zagonetku koja se provlači kroz film: ko je vlasnik naših dana? Da se zamisli nad pitanjem koje mu postavlja šef obezbeđenja i saučesnik njegovih dugih šetnji: zar je istina baš toliko važna?
Kod Sorentina nema sporednih likova. Setimo se Mladog pape, na koji me La Grazia najviše podseća – od sveštenika, preko izazovnih posetilaca iz svetovnog okruženja do samog pape – svi su oni ravnopravni akteri priče. Ovde je papa star, crn i vozi motor – nešto između vudu vrača i Pobesnelog Maksa. Nemoguć u našoj predstavi crkvenog poglavara, sasvim realan u Sorentinovoj basni o ljudskom rodu.
Estetika geometrijske preciznosti
Upravo jasan scenario tu basnu čini realnom. U njemu nema maglovitih prostora koji traže iscrpljujuća tumačenja. Jasno je da je predsednik rigidan, precizan, pravedan i spakovan u bele košulje i tamna odela (sa nadimkom Armirani beton, koji ne uspeva da prigrli), ali voli pop-muziku, koja mu iz velikih slušalica boji sivilo.
Muzika je važan deo radnje, određuje ritam, opisuje emocije, zaokružuje dizajn scene. A taj dizajn preciznih geometrijskih linija i savršene simetrije za mene je glavni adut ovog reditelja u stvaranju igre stvarno-moguće. Sorentino nam slikom idealnih proporcija podmeće iluziju savršene stvarnosti koju onda humorom, zapravo satirom, razbija u paramparčad i traži od nas da pogledamo iza ogledala. Da ponovim: iako uživaš u lepoti besprekornog kadra, tvoja misao je provocirana da traži odgovore. Ili barem čuje pitanja.
Majstor, je majstor, je majstor.
mart, 2026.
