piše: Pavle R. Srdić
Leti valja pisati o letnjim hitovima. Dok vas Sunčeva radijacija – a o radijaciji ćemo malo govoriti u ovom tekstu – fino oblaže diljem primorskih meridijana ili možda usled toga mirujete koji dan, mažući se nekim kvalitetnim faktorom ili, u najmanju ruku, kiselim mlekom, pročitajte sledeće redove, koji upravo govore o iskustvima sa plaže. Zapitaćete se – pa što bismo sad čitali o plaži, kad možemo da odemo na plažu i iskusimo je in plena potestas (u punom kapacitetu). Možda jer je plaža o kojoj ćemo pisati u ovom tekstu malo drugačija.
Numera Vamos a la playa je singl italijanskog disko dvojca Rigeira (Righeira) koji je izdat kao singl, ali i u okviru studijskog prvenca grupe pod nazivom Rigfrigeira iz 1983. godine. Pesma je ispevana na španskom, dok se na B strani singla nalazi verzija pesme na italijanskom jeziku. Tipičan letnji hit za osamdesete godine 20. veka, sa dominantnim elektronskim momentom oličenim u sintisajzeru. Ništa neobično za tu dekadu. Dvojac čak 26 puta u pesmi ponavlja njen naslov, koji je ujedno i refren pesme. Pitate se – šta je onda tu toliko posebno? Pa, pesma jeste poprilično letnja, bezbrižna i zarazna. Naprosto – zrači!
Verovatno vam nikada ne bi dopalo pameti – ukoliko niste entuzijasta ili dovoljno dobro poznajete španski, pa vam nije moglo pobeći od uva – da ova prigodna pesmica govori o nuklearnoj katastrofi. Sada se setite nekog momenta gde ste u bašti nekog kafića uživali dok vam je limunada klizila niz grlo ili kada ste ležali na plaži, a u pozadini se eventualno čula ili vam se po glavi vrzmala ova pesma. Da li bi vam palo na pamet da voda postaje fluorescentna, a da onaj lagani vetrić sa mora jeste u stvari lahor nuklearnog akcidenta? Ne bi. Ne bi ni meni. E, upravo, tema ove pesme jeste boravak na plaži nakon udara atomske bombe. Tekst umeren – jer, da je realan, teško bi prošao kao letnji hit koji priča o otvorenim ranama i čirevima na telima dekompozirajućih kupača. Više govori o tome kako ljudska vrsta i pored svih realnih opasnosti – u osamdesetima smo, napominjem – više bira da ode na plažu i pobegne od svega, nego da se uhvati ukoštac sa pretnjama. Toliko da je spremna i da trpi posledice. Ovi Italijani su za metaforu odabrali plažu – bomba eksplodira, radijacija prži, voda postaje fluorescentna i oslobođena od „smrdljive ribe”, a nuklearni vetrić začešljava i pali kose kupača. Međutim, poruka je i dalje na snazi – Vamos a la playa do besvesti!
Ideju za kreaciju ove pesme njen tvorac je dobio, opet, u neobično doba godine. Naime, dok se pripremao za novogodišnji nastup u jednom firentinskom klubu, Stefano Rigi – pod imenom Džonson Rigeira, kao pevač dvojca Rigeira – seo je za klavijaturu svojih prijatelja na njihovom tavanu i počeo da prebira po istoj. Prema sopstvenom kazivanju, tematiku inspirisanu političkim tenzijama šezdesetih godina i nuklearnoj krizi koja je obeležila tu dekadu hteo je da pretoči u tekst i nešto moderniji aranžman, a za šta je dobio pomoć od strane italijanskih producenata, braće La Bjonda, a Karmelo La Bjonda je potpisan i kao koautor pesme. Savremeni mediji su pesmu ocenili kao inovativnu, čak i genijalnu, s obzirom na to da je pesma uz vrlo prostu strukturu, oskudan tekst i zarazne, komercijalne note uspela da širokoj publici prenese vrlo ozbiljnu poruku. Sa njima bih se složio, ali da bi takva ozbiljna poruka imala smisla, nije dovoljna da ista bude poslata – ona mora biti primljena i mora da se razume. Oko prijema problema nema, ali sa razumevanjem…
I kao što je rečeno, nije ovo ni prva ni poslednja pesma koja se bavila pitanjem ljudske egzistencije i opasnostima po istu. Zapravo, kada pričamo o nuklearnoj pretnji, početak Hladnog rata, a naročito događaji poput Kubanske krize, dali su inspiraciju mnogim umetnicima da raspravljaju o budućnosti čovečanstva i opasnostima i neželjenim epilozima pretnji kao što je, na primer, nuklearna. Ovi momenti su nastupali naročito kada su odnosi dve supersile toga doba, SAD i SSSR-a, bili zategnuti. Može se reći da je najmirnije doba u tim odnosima bilo ono za vreme vladavine Leonida Brežnjeva u SSSR-u, dok je sa druge strane bilo nekoliko američkih predsednika. Ukoliko bi se analizirale i kulturne tematike tokom druge polovine šezdesetih i sedamdesetih godina, primetilo bi se da nije toliko eksploatisana tema napetih međunarodnih odnosa i neželjenih scenarija po čovečanstvo kao njihova posledica. A nakon toga – Jovo, nanovo. Dolazak Ronalda Regana na vlast u SAD i Brežnjevljeva smrt, nakon čega su se na vlasti nakratko obreli konzervativni kadrovi – Juri Andropov i Konstantin Černjenko. Reganova doktrina se pokazala agresivnom prema Istočnom bloku – iznet je plan o svemirskom ratovanju i tzv. projektu Ratova zvezda, pa se početkom osamdesetih činilo da se stvari u svetskoj politici vraćaju unazad. To nije ostalo neprimećeno u popularnoj kulturi.
Nažalost, događaje koje je Rigeira satirično i ironično prikazala u ovoj pesmi, čovečanstvo će i iskusiti koju godinu kasnije, kada će 1986. godine eksplodirati jedan od reaktora nuklearne elektrane u Černobilju. Tada je ljudska vrsta, po drugi put u većoj razmeri – nakon napada na Hirošimu i Nagasaki 1945. godine – osetila posledice nuklearne katastrofe. Ovog puta, to nije bilo zbog rata, ali je katastrofa bila daleko veća i pretila je celom svetu. Iako je nastalo mnoštvo umetničkih dela inspirisanih Hladnim ratom i pretećim uništenjem sveta, nekako mi se učinilo da je ova pesma svečulno najadekvatnija da prikaže pomalo latentan odnos čovečanstva prema toj temi. Uživanje, piće, plaža, sunce, a opstanak – nikom ništa… Mada, danas nije tolika pretnja od nuklearne, koliko od ekološke katastrofe.
Pesma je, zahvaljujući svojoj primarnoj tematici i zarazi refrena, zabeležila značajne uspehe, kako diskografski, tako i na top-listama. Logično, najveći uspeh je zabeležila u samoj Italiji, u kojoj je singl prodat u preko 600 000 primeraka, a zapažene su i prodaje u Švajcarskoj, Zapadnoj Nemačkoj i Španiji, dok pesma, verovatno zbog teksta na španskom, nije ostala zapažena u anglofonim zemljama. U pogledu top-lista, pesma je dosegla prvo mesto u Italiji, Švajcarskoj i Argentini – i dan-danas jako popularna numera u Latinskoj Americi – na broju dva je bila u zemljama Beneluksa, dok je zapaženo treće mesto dosegla u Zapadnoj Nemačkoj.
Skoro dve decenije kasnije, Rigeira će objaviti seriju remiksa ove pesme, snimljenih u maniru haus muzike. Zbog ove pesme, ostatak sveta grupu smatra one hit wonder fenomenom, što ipak nije istina, jer duo ima više hitova u samoj Italiji. Što se tiče video-spota za ovu pesmu, ostao je poznat po tome što su u spotu korišćene prenaglašene pastelne boje, čiji je volumen simbolizovao radioaktivnost, a prikazano je uobičajeno ponašanje tako sijajućih ljudi na plaži. Živi nastupi pesme su, svojevremeno, bili vrlo popularni, ali i, po priznanju članova grupe Rigeira, vrlo energični i fizički zahtevni, što se može videti i na snimcima sa festivala i koncerata. Na terenu modernih platformi – Jutjub beleži više od 16 000 000 pregleda spota za numeru, dok je na Spotifaju pesma preslušana preko 39 000 000 puta, što govori i o današnjoj popularnosti ove numere.
Lepo se provedite ovog leta, neka vas prvo pocrveni, pa pocrni samo Sunčeva radijacija, neka voda bude čista, plava u raznim nijansama i puna dobroćudnih riba i neka vas začešljava topli povetarac bez ikakvih posledica po vašu kosu – barem bez onih koje se ne mogu sanirati. Hajdemo na plažu!
avgust, 2024.