piše: Jasna Žarković
Kao vredna učenica i radnica, Fahreta Jahić je brzo savladala pravila šou-biznisa i osamdesetih godina prošlog veka napravila Lepu Brenu – brend koji je preživeo zemlju u kojoj je nastao i mnoge druge entitete i pozicionirao se među najvoljenije artefakte i najprodavanije proizvode svog vremena. Takav brend idealan je za sagledavanje vremena i prostora u kom je nastajao – političke platforme, društvenih odnosa, ekonomskih sistema, umetničkih (mejn)strimova i svih uspona i padova jedne bajke koja se završila krvavo.
Ambicioznost Lepa Brena prodžekta leži u želji da se zahvati u takav jedan materijal i ispriča priča o jednoj ženi, jednoj karijeri, jednoj mladosti, jednom životu, jednoj zemlji, jednoj ideji i njenom poništavanju. Da se kroz simbol estradne zvezde i ikone nacije (koja će već u narednoj deceniji nestati) podseti na fragilnost nečega što se danas naziva regionom i sve kontradikcije od kojih je sačinjen poslednjih decenija. Ljubav i mržnja, himna i tenkovi, ponos i bol, radost i razočaranost, zvezdana neba i ponori… Sve je to JU projekat, kao i projekat Brena, proživeo i zapisao.
Pet lica Lepe Brene „pronašlo je” za potrebe ove predstave pet pisaca, a tumači ih pet glumaca: Brenu Graditeljstva Vedrane Klepice – Jovana Gavrilović, Brenu Biznismenku Maje Pelević – Jasna Đuričić, Brenu Pesmu Olge Dimitrijević – Jelena Ilić, Brenu Jugoslovenku Tanje Šljivar – Tamara Krcunović i Brenu Seksualnosti Slobodana Obradovića – Ivan Marković.
Koncept i režiju potpisuju Olga Dimitrijević i Vladimir Aleksić. Oni koriste scenu kao poligon za otkrivanje sjaja i tame: podijuma i života, socijalističkog meda i mleka i tranzicione žuči, siromašnog odrastanja i izazova slave, zvezdanog uspeha i stvaranja estradne i biznis imperije. Zato je scenografija Nikole Kneževića prazan prostor za učitavanje mnogih prostora u kojima Brene pevaju i žive, dok su ih Milica Kolarić i Senka Kljakić uspešno obukle u boje i stilove koje su nosile, a koreograf Igor Koruga i kompozitor Draško Adžić ispisali taktove koje su želele da odigraju.
Kombinovanje različitih scenskih prosedea, od stendap komedije, preko vodvilja i mjuzikla do svedenog ispovednog monologa, logičan su rediteljski odgovor na kompleksnost dramskog predloška.
To je iziskivao i mozaik emocija koje Brene iznose na scenu. Biznismenka, tako, ponosno nosi zastavu zemlje koja više ne postoji, dok u isto vreme Jugoslovenka pati, nemoćna i slomljena užasima rata i ličnim tragedijama. Ispovedna scena o traumi otmice deteta i skidanje perike kao simbolična slika ogoljavanja te emocije pred publikom jedan je od vrhunaca predstave.
Graditeljka se priseća svih Brena-zgrada i dometa socijalističkog sna o socijalnoj pravdi, dok (dreg) kraljica Seksualnosti problematizuje rigidan odnos prema ovoj temi u prošlosti, podsećajući u isto vreme na atribute sopstvene seksualnosti kojima je Brena osvajala slobodu.
Brena Pesma je možda najviše Brena koju pamtimo – žena koja je uspela da sačuva optimizam i čak i danas opravda nostalgiju. Jasna Đuričić (Brena Biznismenka) u predstavi kaže da „ništa nije večno osim Lepe Brene”. Toga su svesni i Jugosloveni i Fahreta Jahić.
Ako je autorski tim svoju predstavu zamislio kao umetnički eksperiment otvorene forme, igru pet monologa koji se okreću jedan ka drugom ali i ka publici, brojna gostovanja u regionu, a možda i vreme koje na svoj način čita prošlost, doneli su joj status kultne hit-predstave. Tome su svakako doprineli muzički i plesni aspekti, ali se beleži i potreba mlađe publike da pronikne u svetla i mrakove generacije svojih roditelja. Lepa Brena im u tome pomaže kako potragom za svojim identitetom, tako i slikom gubitka identiteta prostora u kom je stvorena i posledicama uništavanja kontinuiteta. Ima tu i nostalgije, ali je mnogo više zapitanosti nad besmislom scenarija takvog JU kraja. Njena je graditeljka ujedno i žrtva, njena pesma patos srpske kafane i bečkog dreg kluba, ali i budućnosti koja je moguća; koju živimo i u kojoj naziremo obrise starih grešaka i nepravdi, željni boljih rešenja. I drugačijih pesama.
jun, 2025.
