Leonard Koen, foto: Wikipedia

Kada se govori o Lenardu Koenu, neizostavno se u pravi plan stavlja njegova poezija. Na našim prostorima je poznato da je Koen autor nebrojenih knjiga pesama, ali ne toliko i činjenica da je za sobom ostavio dva prozna dela: Divni gubitnici i Omiljena igra. U proteklih nekoliko nedelja burno se kritikuje to što je Nobelova nagrada dodeljena Bobu Dilanu jer po mišljenju mnogih Dilan nije književnik. Međutim, gde se povlači linija između književnosti i muzike? Zar i sama forma tekstova pesama ne odiše dimenzijom književnog? Istakla bih da je po mom mišljenju književnost sve osim amuzikalna i da nikako ne treba razdvajati muzičare, čiji su tesktovi pesama poezija, od književnika.

Razlog iz kog ovo spominjem jeste to što su mnogi Koena dočekali na nož nakon objavljivanja drugog romana i usled tih oštrih kritika pesnik je odlučio da se povuče iz proznog stvaralaštva. Međutim, čitanje Koenovog prvenca, Omiljena igra, dokazuje da je Koen prevazišao proznu formu i stvorio roman koji nalikuje poeziji provučenoj kroz prizmu proznog teksta. Delo je bildungsroman, ali prevazilazi bilo kakav vid strogih formi i pravila. Pred nama je glavni lik koji pokušava da nađe put iz tame i anksioznosti odrastanja koje ga okružuju. Koen je u ovom romanu još jednom pokazao veličinu svog talenta i to u tome što se njegov lični pečat i stil prirodno i spontano suprotstavljaju bilo kakavom vidu kategorizacije. Pod prirodnim i spontanim podrazumevam to da Koen nije vid pisca buntovnika, koji je čvrsto odlučio da sruši bilo kakav zid ili pravilo koje ga sputava, već njegovo delo to prirodno čini.

Leonard Koen, foto: Wikipedia

Koen je pre svega jedan veliki pesnik, koji je odlučan u tome da se okuša i u proznom formatu, zaobišao mnoge granice i učinio da se one pojme kao veoma elastične i promenljive. U mnogim prilikama je istakao da su za njega muzika i pisanje dve aktivnosti koje se nikada ne mogu razdvojiti u potpunosti. Upravo se ta spona ogleda u ovom romanu koji je proizvod njegovog iskonskog interesovanja za tekstove folklorne muzike. Čitalac je u retkoj prilici da se prilikom dijaloga sa romanom nađe unutar vanvremenskog sklopa proznog teksta u čijoj pozadini odzvanja nežan zvuk prateće gitare. Koenov protagonista je oprhvan činjenicom da ne uspeva da sruši zid između tela i duše iako to uporno pokušava. Sve devojke su lepe i čeznu za onim što on nikada neće moći da im pruži u potpunosti. No, to ga neće sprečiti da igra svoju omiljenu igru, igru ljubavi i strasti.

“He walked along Sherbrooke Street. The women of Montreal were beautiful. Launched from tiny ankles, their legs shot up like guided missiles into atmospheres of private height. He formed wild theories out of pleats and creases.
Wrists, white and fast as falling stars, plunged him into armholes. Tonight they would have to comb his eyeballs out of all their hair.”

Melanholija je sastavni deo Koenovog proznog stvaralaštva i nije ništa manje prisutna ni u njegovoj poeziji. Bez obzira na to da li ste se susreli sa njegovim muzičkim stvaralaštvom ili pisanom poezijom nećete moći da zaobiđete činjenicu da najveća lepota njegovog životnog dela leži u tome koliko vam ono saopštava i koliko se u njemu pronalazite. Bavio se velikim temama uključujući ljubav, religiju i seksualnost, koje su ne samo univerzalne, već i izrečene na jedan nežan i skroman način, koji stvara čvrstu sponu između Koena i njegove publike, sponu koju ništa ne može prekinuti, čak ni smrt za koju neki smatraju da je veća od života. Međutim, ona to nikada ne može biti, sve dok postoje ljudi čije se delo ugnjezdilo u srca miliona i tamo će zauvek i ostati, spremno da dijalog sa njima vodi iznova i iznova, sve dok za to ima potrebe.

Each man
has a way to betray
the revolution
This is mine

Poem 111 (“Each man…”) from The Energy of Slaves

Volela bih da se vratim na ono veliko pitanje šta je važnije, da li proza ili poezija. Rekla bih da ne postoji odgovor, sve dok su velikani književnosti, poput Koena, rušili granice između navedenih formi. Poezija se uvek može zabeležiti u proznom formatu dok nežna muzika odzvanja u pozadini i prati čitanje. A i proza je bliska diskursu poezije i granice između njih se uvek mogu srušiti. Baš kao što je to pisac i pesnik, Enes Halilović, izjavio za Politiku: „Od svih podela, najčudnija je podela na prozu i poeziju. Nametnuta je teorijom, a jedan od osnovnih ciljeva svake teorije jeste nametanje stava. Ja nisam neko kome se bilo šta može nametnuti. Prvi čovek koji je kazivao književnost nije znao da li kazuje prozu ili poeziju. Poezija je nadimak proze. Proza je prezime poezije.”

Njihovo intimno i iskonsko prepletanje ogleda se u zaostavštini Lenarda Koena, koji je svoje ime zaslužio upravo time što je saopštavao svoje stavove, umesto da ih nameće. Bez obzira na to koju formu preferirate, Koen vas sigurno neće izneveriti.

piše: Sanja Gligorić

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.