piše: Branislav Vujičić
Iako svakako odavno više ne spadaju u muzički mejnstrim – ako su to, i pored svetske popularnosti, ikada uistinu i bili – i malo je verovatno da bi ih u današnje vreme previše ljudi upisalo u spomenar pod stavkom omiljeni bend, britanski prog rok sastav Jethro Tull i dalje uživa kultni status. Štaviše, daleko od toga da je Jethro Tull nepoznat bend na ovim prostorima. Domaća publika je do sada imala prilike tri puta da ih ugosti: prvi put 1975. godine na legendarnom koncertu održanom u Hali Pionir, a poslednji 2018. u beogradskom Sava centru kao deo svetske turneje povodom velikog jubileja – pedeset godina od osnivanja benda.
Taj prvi put su bili u naponu snage i kreativnog ludila, one blagotvorne theia mania koja je toliko obeležila njihov scenski i muzički nastup, a 2018. godine je od originalne postavke preostao samo frontmen Ijan Anderson (Ian Anderson), te se gotovo činilo da ostali članovi benda nisu ništa drugo do sešn muzičari okupljeni po pozivu, koji su kompetentno, ali ne i previše zainteresovano i emotivno involvirano statirali vremešnom Andersonu. Razume se, tehnički, pa i konceptualno, u pitanju je bio gotovo savršen koncert i gotovo ništa, izuzev, možda, Andersonovog glasa koji je starački pretio da ga izda, pogotovo u višim registrima, nije ukazivalo na bilo kakav zamor materijala. Koncipiran, kako dolikuje i povodu, izrazito retrospektivno, ovaj koncert je mnogima u publici delovao kao svojevrsna valedikcija, milozvučna labudova pesma nekada velikog benda, pre nego što će ovaj – metaforički govoreći – uz dostojanstven naklon svoje ostarele ali i dalje ljupke glave, pomalo razbarušenog perja, zauvek napustiti blistavu i ćudljivu svetlost scenskih reflektora i odlepršati u suton ili gde god da bendovi čija je karijera na zalasku odlaze da provedu svoje poslednje dane.
Na sreću Ijan Anderson (koji je, istini za volju, sve vreme bio sporadično aktivan na različitim solo projektima) i kompanija su odlučili da nas demantuju i obraduju ne jednim, već dvama novim studijskim albumima, prvim od odličnog Božićnog albuma iz 2003. U pitanju su The Zealot Gene (2022) i sasvim friški RökFlöte koji je izašao 21. aprila ove, 2023. godine. Činjenica da su Anderson i kompanija izašli iz kreativne hibernacije posle pauze od gotovo dve decenje, te da su objavili dva albuma zaredom, baš kao u najboljim danima, ukazuje da u starim damarima i te kako ima snage i životodavnog fluida, te da je došlo idealno vreme da se stari fanovi podsete, a budući upoznaju sa ovim legendarnim prog rok čarobnjacima i sa mestom koje im – treba li to uopšte dodatno naglašavati? – zasluženo pripada u istoriji rokenrol muzike.
Pa dobro, ko se to krije iza neobičnog imena Jethro Tull?
Zemetak benda koji će docnije postati Jethro Tull formiran je još 1963. godine u Blekpulu. U međuvremenu su se članovi benda, gladni slave i uspeha, preselili u Luton, severno od Londona, pa se za zvaničan datum nastanka obično uzima početak 1968. godine, kada je bendu, koji je promenio više živopisnih, ali ne i naročito inventivnih naziva, nadenuto ime Jethro Tull, po jednom od pionira britanske poljoprivredne revolucije. Pod tim nazivom, bend je i počeo da nastupa četvrtkom u čuvenom londonskom Marki (Marquee) klubu. Već tada se, kao prvi među jednakima – a docnije, ponešto autokratski i kao neprikosnoveni frontmen benda – izdvojio Ijan Anderson.
Taj mršavi mladić divlje, kovrdžave, kestenjaste kose i, sveukupno, poprilično jurodivog izgleda bio je predodređen da postane jedan od najvećih intelektualaca, liričara i kompozitora moderne popularne muzike. Naravno, u analima rokenrol muzike će ostati pre svega upamćen kao osoba koja je, u svom prepoznatljivom stavu boga Šive, stojeći na jednoj nozi i rukom podignutom vertikalno, u cifrasto stilizovanom gestu elizabetinskog ministrela – verovatno po prvi put u istoriji – uvela flautu u mejnstrim muziku. Iako se klasično obrazovani flautisti verovatno sablažnjavaju nad Andersonovim blasfemično nekonvencionalnim stilom sviranja flaute, on je vrlo brzo ovladao ovim instrumentom, stekavši zavidan tehnički nivo, te razvivši vrlo specifičan stil sviranja – energičan, bombastičan, teatralan, i krajnje egzuberantan (prenaglašen) (baš kakva je bila i sama Andersonova pojava i celokupan scenski nastup) – koji se u dobroj meri bazirao na simultanom sviranju, odnosno duvanju u usnik instrumenta i vokalizaciji, te je kao takav postao zaštitni znak benda i samog Andersona i jedna od konstanti njihovog zvuka. Isto važi i za Andersonov glas, baršunast, senzibilan i – mora se priznati – veličanstveno nazalan.
Naravno, iako se sam Anderson uz sebi svojstvenu skromnost sa tim možda ne bi složio, on je bio – i ostao – majstor akustičnih žičanih instrumenata, poglavito akustične gitare i mandoline. Tu je uvek koristio trzalicu, što rezultira reskim, jasnim, preciznim tonom i tehnikom sviranja koji se prevashodno bazira na upotrebi desne ruke, tačnije tripartitnim arpeđima fokusiranim na tri žice.
Ovaj zvuk je upotpunjen električnom gitarom, njenim težim ritmom, efektnim, prepoznatljivim rifovima i atmosferičnim solažama, koju je počev od 1968. godine, pa sve dok Anderson nije rasformirao bend 2011, bio zadužen maestralni Martin Lanselot Bar (Martin Lancelot Barre). Tu su, naravno, i neizbežne perkusije, bas, klavijature, uz upotrebu drugih instrumenata (pogotovo gudačke sekcije), koje su, u pojedinim numerama, po potrebi, davale bendu klasično i simfo rok obeležije.
Kroz nešto više od pola veka postojanja, u radovima benda Jethro Tull provejavaju, nekad sa suptilnošću prolećnog povetarca, katkad sa neumoljivom snagom uragana, mladalački bunt, brutalno jetka socijalna kritika, komentari o efemernosti mode muzičke industrije obojeni karakteristično britanskim, gotovo montipajtonovskim humorom, srednjovekovni i renesansni uticaji, elizabetinska poezija, socijalni pesimizam, folklor, paganizam, mistična sprega između čoveka i prirode, nepoverenje u tehnološku civilizaciju, ekokritika i – možda najlepše od svega, kao jedan od izrazitih lajtmotiva njihovog opusa, pogotovo pred kraj prve decenije rada – sveprožimajuća nostalgija za prošlim vremenima, za preindustrijskom civilizacijom, rečju, za Engleskom koje više nema. A sve je to filtrirano kroz ličnost Ijana Andersona, frontmena grupe čija ekscentričnost, intelekt, ali i posebna vrsta harizme, verovatno nemaju premca u popularnoj muzici tog vremena.
Prvi studijski album, solidni ali i dalje dosta konvencionalni This Was (1968) je gotovo u potpunosti bio bluz orijentisan album, uz neke džez prizvuke, i zapravo ne da ni naslutiti muzički pravac ka kojem će se bend kretati. Kako je Anderson to naglasio, i sam naziv tog prvenca (Beše nekad) upućuje da će bend vrlo brzo zaploviti u neke druge, više progresivne, stilski eklektičke i eksperimentisanju sklonije vode. I zaista, Jethro Tull je vrlo brzo izgradio sopstveni identitet, po mnogo čemu jednistven, čak i u periodu u kome je koncentracija kvalitetnih grupa i originalnih muzičara bila upravo zastrašujuća.
Slede odlični Benefit (1969) i Stand Up (1979) u kojima se vidi da su se članovi benda kalili, spremali i prikupljali kreativnu energiju za nešto zaista vanserijski, a sa čuvenim albumom Aqualung (1971), koji je od strane kritike pozdravljen kao konceptualno remek-delo (iako je tu konceptualnost sam Anderson svojski negirao), bend kreativno, muzički i na svaki drugi način stasava u gigante progresivnog rok žanra i stiče svetsku slavu.
U pitanju je, barem što se većine fanova tiče, njihov najpoznatiji album. Tu se Anderson i ekipa hvataju ukoštac sa nizom „teških tema”, kao što su nejednakost između hrišćanske teorije i prakse, odnos boga i crkve, te licemerne, pervertirane institucije koja, kao njegov samoproklamovani reprezent, sprovodi volju božju, sudbine ljudi sa društvene margine, beskućnika, prostitutki i mnogo toga drugog. Naslovna numera se umešno i, iznad svega, potresno bavi dualnom pozicijom socijalno obespravljenih u percepciji javnosti koja se kreće od empatije do krajnje dehumanizacije, a diči se jednim od najboljih i najzaraznijih rifova u vaskolikoj istoriji rokenrol muzike. Ističu se i pesme My God, Cross-Eyed Mary o posrnuloj učenici koja se bavi prostitucijom i koja je, ujedno, i svojevrsni pandan naslovne pesme, te fenomenalni Locomotive Breath. Posebnu pažnju zaslužuje i ustinu čarobni Wond’ring Aloud, dražesna i nežna blieta, iskra normalnosti, idilična slika domaćeg života jednog zaljubljenog para. Međutim, u jednoj produženoj verziji ove pesme, Anderson je spojio ovu numeru sa pesmom Wond’ring Again, dobivši tako himnu ekokritike pod nazivom Wond’ring Aloud, Again koja ovoj idili suprostavlja i kompletnu dezintegraciju društva, uništenje prirodnog okruženja, i istrebljenje čitavih životinjskih i biljnih vrsta, kao odgovor na goruće pitanje koje sebi postavlja ovaj zaljubljen par – šta će to, naposletku, biti sa svima nama?
Sledeći album, objavljen već naredne godine, pod nazivom Thick as a Brick (Glup k’o tocilo, što bismo mi rekli) predstavlja uistinu antologijsko ostvarenje progresivnog rok žanra. Album se zapravo sastoji od jedne pesme u spektakularnom trajanju od 43 minuta, podeljene na dva dela ili, radije, dva stava, kako bi strukturalno korespondirala dvema stranama vinila. Ova pesma navodno predstavlja adaptaciju epske poeme izvesnog Džeralda Bostoka, školarca vunderkinda (i, naravno, potpuno fiktivne ličnosti, koju je Anderson izmislio da „nasanka“ publiku), što je istaknuto na omotu, dizajniranom poput pravih novina. Iako je, naravno, nemoguće prepričati libreto ovog albuma na ovako ograničenom prostoru, jer su u njega duhovito utkane najrazličitije teme, od adolescencije do komentara na račun britanskog školskog sistema, muzički on predstavlja do tada najveći otklon od konvencionalne rokenrol muzike. Sa konstantnim poigravanjima sa muzičkim žanrovima, iznenadnim promenama tempa, lirskim akustičnim pasažima koje smenjuju teže deonice, potentnim amalgamom klasike, folka, roka, te srednjovekovnih i renesansnih motiva, ovaj vrcavi album, prepun iznenadnih muzičkih i poetskih otkrovenja, jedan je od neprikosnovenih stožera prog rok žanra. Nešto slično će ponoviti i sa narednim albumom – A Passion Play (1973).
Uopšte uzev, tokom čitave ove decenije, Anderson i Jethro Tull su, u odista neverovatnom naletu kreativnosti, izbacivali po jedan album godišnje, ni u jednom trenutku ne pravivši kompromis sa kvalitetom. Neki od mojih ličnih favorita su Minstrel in the Gallery, Too Old to Rock ‘n’ Roll: Too Young to Die!, i – pogotovo – folk trilogija Songs from the Wood (1977), Heavy Horses (1978) i Stormwatch (1979). I, da: svestan sam da sam u favorite stavio praktično sve albume nastale u toku sedamdesetih godina.
U ova tri poslednja albuma vidimo Andersona u jednom mnogo smirenijem izdanju, što se može objasniti i činjenicom da se par godina pre toga venčao sa svojom drugom suprugom, Šonom Lirojd, kćerkom bogatog fabrikanta vune, i skrasio u ulozi porodičnog čoveka i farmera, napokon intimno upoznavši iz prve ruke tu, tako dugo sanjanu, ruralnu Englesku. Možda baš zbog toga, Anderson ovde setno, spokojno, često i sanjalački, peva o nekim malim stvarima, tematski se krećući od panteistički obojenih pesama, poput one o eponimnom duhu prirode koji, s proleća, vraća biljni svet u život (Jack-in-the-Green), porodičnoj idili u zimsko doba (Fires in the Midnight), mačkama (And the Mouse Police Never Sleeps), vetrokazima (Weathercock), lamentuje o sudbini plemenitih radnih konja u Britaniji koje je razvoj poljoprivredne mehanizacije učinio suvišnim (Heavy Horses), muzicira elegiju posvećenu drevnim duhovima koji se, željni razonode, vraćaju na zemlju, da se razigraju na pustim mestima (Old Ghosts) ili pak dozvoljava sebi da, sa gotovo usiljenom satisfakcijom, apokaliptično najavljuje, pa čak, čini se, i priziva sunovrat moderne civilizacije (Dark Ages). Što se muzičke strane tiče, ovo je progresivni rok/folk u svom najboljem ruhu, nastao u trenutku kada su disko i pank uveliko uzimali maha, te stoga predstavlja smelu i doslednu izjavu benda koji je radio ono što najbolje ume – svirao plemenitu, kompleksnu, razigranu, umetnički i značenjski pregnantnu muziku.
Tokom osamdesetih, bend Jethro Tull je – ne računajući vrlo dobri The Broadsword and the Beast (1982) – u osetnom padu, doživevši neku vrstu krize identiteta, u pokušaju da se prilagodi, često ne sasvim skladno, niti uspešno, globalnoj promeni muzičkog ukusa. Moram priznati da je, iako je i tu bilo više nego solidnih, pa čak i odličnih ostvarenja, prvi njihov album posle dugo vremena koji mi se zaista dopada tek Christmas Album iz 2003, a koji delimično predstavlja kompilaciju starih radova. Čini se da je najveća mana njihovog opusa iz osamdesetih ta što, kao u nekom kreativnom limbu, čardaku ni na nebu ni na zemlji, nisu mogli da smognu snage ni da se upuste u nešto odista novo, ni da ostanu dosledni sopstvenom stilu, iz straha da ih publika ne optuži za retrogradnost. Iako svakako nije bilo dovoljno vremena da se utisci slegnu i propisno fermentiraju, mislim da i ova poslednja dva albuma – Biblijom inspirisani The Zealot Gene i RökFlöte koji se bavi nordijskom mitologijom – donekle pate od iste boljke.
Stoga, priča o muzičarima minulih vremena, tim muzičkim mastodontima iz herojskih dana rokenrol muzike, legendama koje su nekada gordo hodali zemljom, o kojima smo slušali od naših roditelja i saznavali zahvaljujući poluzaboravljenim pločama, nosi u sebi nekoliko inherentnih opasnosti. Najveća od njih je svakako da ta priča lako može da sklizne u nešto što podseća na otužnu – da ne kažemo i gerijatrijsku – mešavinu panegirika i eulogija, pogotovo ukoliko dozvolimo našem sopstvenom osećanju nostalgije i sentimentalnosti da zamagle našu objektivnost. U slučaju grupe Jethro Tull mislim da nećemo pogrešiti u zaključku da je njihov status rokenrol legendi neprikosnoven i apsolutno zaslužen.
A ukoliko vam je potreban dodatni dokaz o kvalitetu i relevantnosti njihove muzike, ukoliko još uvek tražite dodatni razlog da posegnete za nekim od njihovih albuma, pogledajte animirani spot za pesmu Aqualung napravljen pre dve godine, povodom pedeset godina od izlaska tog albuma. Verujem da ćete se uveriti koliko iznova otkriva aktuelnost i višeslojnost te pesme – ali i celokupnog opusa benda Jethro Tull– pogotovo kada je reč o načinu na koji je umešno povezana sa globalnom migrantskom krizom. Što se samog Ijana Andersona tiče, on i dalje neumorno nastavlja da stvara kvalitetnu muziku, dokazavši jednom zasvagda – da se poslužim njegovom sopstvenom formulacijom iz pesme Too Old to Rock ‘n‘ Roll: Too Young to Die sa istoimenog albuma – „da nikada nisi prestar da sviraš rokenrol, ako si premlad da umreš”.
maj, 2023.
