ilsutracija: Danica Čudić

Samo otvaram oči i gledam, pa odlazim i opet se vraćam, jer čovek se samo u Rimu može pripremiti za Rim.

Ljudi izvan Rima nemaju ni pojma koliko ovde čovek uči.

Čovek je prinuđen da se, takoreći, ponovo rodi.

Najprostiji čovek postaje ovde nešto.

Gete, Putovanje po Italiji

 Ima onih koji su skloni da svoje slomljeno srce leče izlascima, alkoholom i pesmom. Neki se pak radije povuku u sopstvenu samoću da u njenoj tišini odboluju ono što im sleduje. Leto je vreme kada češće nego inače pomišljamo da je kraj jedne ljubavi najbolje izlečiti nekom novom. No, ako ste ikada usled ljubavnih razočaranja pomislili da vašu bol može ublažiti jedino i samo putovanje u Rim, čestitamo – vi ste najverovatnije poslednji zalutali potomak evropskog plemstva koje je tokom devetnaestog veka čvrsto verovalo da se problem srca najuspešnije leči pogledom na slavnu antičku, hrišćansku, renesansnu i baroknu prošlost koja se u Rimu svuda oko vas sklapa u svojevrsni mozaik velike lepote.

„Najzad sam prispeo u prestonicu sveta”, zapisao je Gete početkom veka u svoju beležnicu, udahnuvši po prvi put vazduh Rima. Ova beležnica kasnije će dobiti naziv Putovanja po Italiji, a među njenim listovima nemački pisac sumirao je začetak jedne ideje koja je uz manje metamorfoze opstala do danas – požudu za Italijom koja se pretvara gotovo u opsesiju u očima i srcima aristokrata i intelektualaca devetneaestog veka širom Evrope.

Sumnjam da danas ijedna destinacija sveta ima auru kakvu je tokom 19. veka imao Rim. Otputovati u Rim, zatim u Veneciju, Napulj, Firencu i Milano bila je stvar prestiža koju su sebi mogle da priušte aristokrate poznog 18. veka i bogatiji pripadnici građanskog sloja 19. veka. Priče o lepotama večnog grada i artefakti prošlosti koji su se u tom trenutku još uvek mogli nesmetano pokupiti na ulici ili nabaviti za male sume novca putovali su duž cele Evrope i za samo nekoliko decenija učinile su Rim obaveznom destinacijom koju je svaki školovani Evropljanin morao posetiti u toku života, a preporučljivo je bilo u toku mladosti.

Veliko putovanje

Veliko putovanje, preteča savremenog turizma, fenomen je prisutan u evropskoj kulturi tokom druge polovine 18. i čitavog 19. veka. Kako sam naziv kaže, Veliko putovanje trajalo je od nekoliko meseci do nekoliko godina (u zavisnosti od dubine vašeg džepa ili eventualno veštine varanja na kartama), a smatrano je sastavnim delom obrazovanja. Cilj putovanja bio je posećivanje značajnih lokaliteta antičke prošlosti koji su, verovalo se, mladiće oblikovali i formirali kao ličnosti: posmatrajući i upijajući estetske kvalitete visoke umetnosti, oni su na taj način obrazovali um, razvijali duh i trenirali oko za estetski sud. Kao pratnju putnici su često imali obrazovane tutore, neku vrstu turističkog vodiča koji su ih upoznavali sa lokalitetima koje obilaze i davali im korisne informacije za snalaženje u gradu.

Nije bilo moguće otići na Veliko putovanje, a ne posetiti Italiju. Zahvaljujući romantičarskoj literaturi, kao i novoj književnoj formi – turističkim vodičima, Italija je postala glavni i neophodni topos koji su, uglavnom zbog zadovoljstva, putinici ostavljali za kraj. Ova kulturna praksa započeta u Velikoj Britaniji brzo se proširila na područje cele Evrope, a kasnije je zahvatila i Rusiju i Ameriku.

Lekovitost večnog grada

 „U Rimu mi je, istina, u svakom pogledu dobro, i posle jednomesečnog boravka”, napisao je francuski slikar Žan Ogust Dominik Engr. Pored svih kulturnih i umetničkih lepota koje su turistički vodiči obećavali budućim posetiocima Rima, ono što niste mogli pročitati u zvaničnim verzijama ovih knjižica, a što se brzinom trača i uverljivošću urbane legende prenosilo s kolena na koleno tokom 19. veka, bila je tvrdnja da Italija pored sve svoje lepote ima i čudesnu moć da leči dušu. Zbog toga se nemali broj mladića odlučivao na Veliko putovanje nakon ljubavnih razočaranja, pakujući kofere u onom trenutku kada u njihovim gradovima više nije bilo krčme ili bordela koji bi im mogli ublažiti ljubavne boli. Poslednji, najsmeliji korak da se izleče srce i duša bio je onaj kojim biste stupili na tlo „najslavnijeg mesta u istoriji”, drevno tlo rimskog Foruma.

Pretpostavlja se i da je i za ovu praksu „kriv” Gete, čiji su opisi Italje i Rima umnogome doprineli interesovanju za Veliko putovanje, a koje je, zahvaljujući vedrom i jednostavnom jeziku, zabavno čitati i danas. Sam Gete je na svoje hodočasničko Veliko putovanje gotovo pobegao kada je osetio da ga neuzvraćena ljubav prema sedam godina starijoj dvorskoj dami Šarloti fon Štajn vodi u opsesiju i ludilo. Ne bi li utekao lepoti žene koja je značajno uticala na njegovo srce kao i na pero, Gete je za svoju ljubavnicu mudro izabrao zemlju uz koju i danas vezujemo reči „velika lepota”.

Drugi virtuoz stiha, podjednako „kriv” za rasplamsavanje želje za putovanjima Mediteranom i istokom u dušama engleskih mladića, bio je pesnik Bajron. U svoju čuvenu poemu Putovanje Čajlda Harolda Bajron je utkao veći deo svojih ličnih iskustava, anegdota, promišljanja i osećanja koja su ga pratila na živopisnim putovanjima među kojima je mesto našla i Italija, zajedno sa Rimom – tronom i grobom imperija sa čijeg brega još uvek teče večno vrelo znanja. No, pesnik će u ovu zemlju, čijoj je slavi i veličini spevao toliko lepih stihova, stići u nekoj vrsti progonstva. Nadaleko čuven po ljubavnim skandalima, pesnik je prevršio svaku meru kada je, posle jedva godinu dana braka, prevario suprugu Anu sa svojom polusestrom Avgustom. Sumnjalo se da je iz ove incestne veze rođeno i Avgustino dete, a skrhana Ana tužila je muža za preljubništvo i podnela zahtev za razvod braka. Razvod je odobren u martu 1816. godine. U aprilu Bajron je već bio na brodu koji će ga odvesti u Italiju, zemlju koja bi trebalo da leči dušu.

Hej Italijo! Dok te gledam sada

Dušom mi bliješti sjaj prošlih vjekova

Ti bje i tron i grob imperijama

Još izvor si iz čijeg bistrog plova

Um gasi žeđ za znanjem, dok je ima,

Jos teče vječno vrelo s brijega carskog Rima.

Bajron, Putovanje Čajlda Harolda

ilsutracija: Danica Čudić

Utehu u carskom Rimu potražio je sredinom veka i naš Njegoš. Njegova bol poticala je od drugačije vrste ljubavi, ne ljubavničke, već očinske. Godine 1842. u Sankt Peterburgu u koji je poslat na školovanje, desetogodišnji Njegošev sinovac Pavle Petrović iznenada umire. Smrt dečaka duboko je potresla Njegoša koji odlučuje da krene u svoju ličnu turu po Italiji, mešavinu zapadnjačkog Velikog putovanja i sopstvene vrste hodočašća. Ovom prilikom nastaju i začeci putopisa kao žanra na našem jeziku – Pisma iz Italije, napisana rukom Njegoševog prijatelja i saputnika, Ljubomira Nenadovića.

Zahvaljujući drastičnom razvoju turizma koji je usledio od Njegoševog vremena do danas, Rim više nije destinacija dostupna samo aristokratama i najbogatijim pripadnicima građanske klase. Modernizacija različitih aspekata života koja je putovanja učinila dostupnijim većem broju ljudi s druge strane nije nimalo uticala na učestalost ljubavnih razočaranja. Kako ljudi i dalje podjednako gorko pate zbog slomljenih srca, a Rim je, zahvaljujući razvoju turizma, dostupniji nego ikada pre, savetujem vam da, ukoliko vaša duša vapi za lekom, poslušate savet intelektualaca devetnaestog veka i pokušate da je izlečite Rimom i njegovom velikom i večnom lepotom.

piše: MoonQueen

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.