Kralj Milan u poseti požarevačkom zatvoru, sveže krunisan. Nezadovoljan dočekom, viče po upravi zatvora. Lupa vrata i izlazi potpuno sam u zatvorski krug. Šeta nezadovoljno pored zida, na čijem dnu su prozori memljivih zatvorskih ćelija. Mučnu tišinu prekidaju njegovi ljutiti koraci. Kako je napredovao, među njegove korake uplitali su se tužni zvuci violine, koji su dopirali iz jedne ćelije. Kralj je zastao. Zastao je besni topot njegovih čizmi. Prizvao je zatvorske čuvare koji su, zbunjeni njegovom prvobitnom reakcijom, trčkarali iza njega. Pitao je odakle ovaj umilni zvuk dolazi. Visočanstvu rekoše da je to jedan lakši osuđenik, koji je svoje delo prepevao u pesmu. I svaki dan podseća sebe i ceo zatvor na to.
Dovedoše okovanog lautara. Sede pred kralja. Sami on i kralj. Pitanje se samo nameće. Predstavi se imenom i prezimenom, Aleksandar Diškanović. Služio je kneza u vojsci u Vranju, pa i u ratu protiv Turaka, danas poznatom kao Srpsko-turski rat. Poče da peva svoju priču, da mu tako kaže što leži tu gde jeste. Suza je suzu stizala, knedla za knedlom niz grlo je išla. Pevao je taj Izvorac jermenskog porekla, na izvorskom jeziku, jednom endemskom jeziku istočne Srbije, svoju priču, svoj greh. I otpeva:„Dušmani nam ne dadoše da se uzmemo, veličanstvo…” Kralj ga pogleda i stade misliti. Ima on mnogo dušmana. To nije znao tada, ali istorija će znati da su dušmani na kralja Milana pokušali atentat više puta, te da će ga isti dušmani naterati da abdicira i da umre u tuđini. Lautara odvedoše, a kralj ostade tako zamišljen. Pre nego što je otišao, reče upravniku zatvora i svome ličnom sekretaru da će Diškanović biti pomilovan kraljevim aktom.
A šta to uradi Šanko? Šta je to njemu naviralo suze na oči svakog božjeg dana u zatvoru? Zbog čega je njegovo ćemane jecalo svakoga dana pod gudalom? Aleksandar Diškanović – Šanko bio je muzikant jermenskog porekla iz sela Veliki Izvor kod Zaječara. Pošto je autor ovih redova rodom iz ovog grada na samoj granici sa Bugarskom, a sticajem okolnosti u pomenutom selu ima i rodbinu, uveravam vas da se radi o jednoj zanimljivoj sredini, sa mešovitim poreklom, burne istorije i nadasve – sopstvenog jezika, o kome se u današnje vreme pišu doktorske disertacije. Naime, pored Goljamog Izvora, kako ga meštani zovu, u Srbiji još samo selo Dublje – čiji su se stanovnici doselili iz Velikog Izvora, govori ovaj, kako ga nazvah, endemski jezik. Pesma o kojoj govorimo ovde zove se Šanko si Bonka zalibi ili Šanko zavole Bonku, kako bi pesma glasila na književnom jeziku. Njen glavni junak jeste naš Šanko koji je voleo jednu Bonku iz obližnjeg i (zanimljivo) tada manje naseljenog Zaječara i u nju beše smrtno zaljubljen. Voleli su se, a Šanko je sanjao dan kada će je odvesti svome domu da mu bude supruga. No, otišao je u Srpsko-turski rat i nije se vraćao tri godine. Priča ima gotovo klasične motive. Bonkini su bili imućni i nisu hteli siromašnog muzikanta za zeta, već su joj priliku našli u Negotinu. Jednog starog bogatog trgovca. Sudbina je tako htela da Šanko bude pozvan da svira na veselju kod mladinih. Nadvijao se Šanko svirajući nad Bonkom, što bi se modernim sportskim žargonom reklo – tražio je kontakt i, najednom, Bonka mu dobaci da dođe u njene odaje. Šanko prekida kolo i odlazi, tobože, da traži vatru da upali cigaru i da predahne. Kada je stupio u sobu, izvukao je nož…
…pesma kaže da je Šanko, razjaren zbog njene nevere, zario Bonki nož u srce po principu – ili moja, ili ničija. Bonka je, umirući, klela oca i majku zašto joj ne dadoše da se uda za Šanka i da zbog toga sada mlada umire…
…no, istina je malo drugačija. Jasan je Šankov motiv da sebe u pesmi predstavi kao ubicu. Krivio je sebe za njenu smrt. Pevao je o Bonki svaki dan, jer ona je umrla, a on je ostao na ovom svetu da tuži za njom. Stali smo kod izvlačenja noža. Šanko je izvukao bodež, moleći Bonku da ga ubije, pošto on ne može da izdrži činjenicu da se ona za drugog toga dana udaje. Bonka je uzela bodež u svoje ruke i zarila ga sebi u grudi, govoreći da, ako treba da umre, neka to bude od njegovog noža. Šanko se neposredno posle nemilog čina sakrio, ali je na pogrebnoj povorci izašao pred odar i tražio da još jednom poljubi svoju Bonku. Verodostojnost Šankovog iskaza potvrdila je i forenzika. Veštaci su na sudu dali nalaz i mišljenje da prema rani i uglu pod kojim je sečivo zariveno u Bonkino telo, Diškanović nije mogao biti ubica, no ipak je osuđen na manju kaznu, s obzirom na to da sečivo jeste bilo njegovo, a i nije ostalo do kraja rasvetljeno da li je Diškanović ikako uticao na Bonku da izvrši samoubistvo.
Šanko je došao kući sa robije, ali umesto u svoju drugu kuću – kafanu, otišao je na groblje i svirao je nad grobom svoje Bonke i zalivao suzama carigradske hrizanteme, koje joj je obećao u pismima napisanim dok je bio u vojsci. Pesma je Zaječarcima odveć bila poznata, ali u jednoj gradskoj mehani, Šanko ju je premijerno za publiku odsvirao sa jednakom emocijom, kao i do tada. Oženio se mlađom ženom, koju nikada nije tako voleo. Sav je novac trošio Bonki za dušu. Umro je kao siromašni muzikant, isti onaj koji je voleo Bonku i nikad je nije preboleo. Svaki put kada bi njegovo ćemane zagudilo note ove pesme, okovi su se stezali oko guše, ruku, nogu… poput onih zatvorskih bukagija koje je gotovo nedužan nosio.
Ova pesma je ostala omaž jednom vremenu koje je davno prošlo, a i danas se izvodi u kafanama širom Timočke i Negotinske krajine. O njoj je napisana i knjiga koju mogu preporučiti, zove se kao naslov pesme, a njen autor je Irena Jović Stanojević. Od ove pesme pokušano je da se napravi i scensko delo, ali ipak, ona spada u dimenziju duše, ne i dimenziju samo vida ili samo sluha. Ona se ne može, kao što je to slučaj sa pesmama iz mojih prethodnih priča, svrstati na top-listu niti joj se mogu meriti tiraži, jer ona nema tu statističku, već samo ljudsku, emotivnu komponentu. Na Bonkinom grobu verovatno, već odavno, nema carigradskih hrizantema, niti nad njim jeca violina, ali priča ostaje da se pamti. Jedna posebna priča na posebnom jeziku. Posebnom jeziku? Pa, jeziku duše ili izvorskom, a izbor je vaš…
piše: Pavle R. Srdić
