piše: Pavle R. Srdić
ilustruje: Maria Bramasole
Izraz „otkad znam za sebe” je veoma adekvatno primenljiv, s moje tačke gledišta, u odnosu na pesmu o kojoj pišemo ovoga puta. Moja najranija sećanja sežu na odjavu jutarnjeg programa nacionalne televizije. Naša otadžbina je bila opasana svakojakim zidovima sankcija, ali, uprkos tome, elana nam nije manjkalo, pa nas ništa nije moglo sprečiti da nas vesele pesme u egzotičnim ritmovima razgaljuju jutrima. A naročito kada ste dete. Naravno, taj zid sankcija nije mogao ništa da učini po pitanju sprečavanja televizijskih uredništava da koriste pozajmljene spotove sa svetskih muzičkih televizija, pa se tako i ova pesma obrela u mome životu, sudeći po mome sećanju.
Da se uvaženo uredništvo ovog lista ne bi trajno odreklo mojih usluga, pesmu neću najaviti tekstom dečje narodne obrade s kraja prošlog veka. Uostalom, naslov vam je već rekao da se radi o pesmi Lambada francusko-brazilske worldbeat grupe Kaoma. Pesma je izdata kao singl dan nakon autorovog rođenja, 11. jula 1989. godine, dok je u okviru prvog studijskog albuma grupe, pod nazivom Worldbeat izdata 16. decembra iste godine. Kao autor pesme potpisan je Čiko de Oliveira – nepostojeći kompozitor, ali o tome – nešto niže.
Prvo, treba dati izvesna pojašnjenja. Lambada nije samo ova pesma – lambada je vrsta plesa. Možda naslov ovog članka jeste neprecizan – lambada, kao ples, zapravo i nije sa Anda. Ovaj ples predstavlja mešavinu nekolicine njih – mašišija ili brazilskog tanga, karimba, fora, salse, merengea i sambe. Jasno je da oni koji se u ples razumeju mogu primetiti šta je to lambada pozajmila od svakog. No, ovaj ples duguje svoju nacionalnu popularnost u Brazilu lokalnim radio-stanicama u gradu Belem, u saveznoj državi Para, koje su, početkom osamdesetih godina, poklanjale dosta vremena emitovanja ovom stilu muzike. Radio-talasi su udarili u okeanske – lambada je eksplodirala kasnih osamdesetih godina na Baija karnevalu, koji se održava u prestonici ove brazilske savezne države, Salvadoru. Dakle, govorimo o jednoj vrsti fuzije popularnosti plesa i melodije kod ove pesme – lambada je imala svoju popularnost i bez Lambade. Inače, značenje reči lambada jeste udarac ili jak šamar, aludirajući na snažno njihanje bokova, naročito ženskog partnera u igri, što je i normalno, jer lambada ima pravilo da se ne igra pravcem napred-nazad, već samo u stranu, pri čemu njihanje bokovima daje na egzotičnosti, bogme i erotičnosti.
No, te 1988. godine, u gradu Porto Seguro, u pomenutoj državi Baija, zatekli su se francuski turisti Olivije Lorsak i Žan Karakos (krštena prezimena su im predugačka, pa mi je jasno što su uzeli umetnička), koji su se vrlo brzo uverili u zarazu zvanu lambada. Nisu časili časa, otkupili su preko 400 kompozicija inspirisanih lambadom od brazilske muzičke kuće Continental. Nakon povratka u domovinu, bacili su se u okupljanje plesne i muzičke trupe – što će biti Kaoma, koja bi izvodila hitove inspirisane lambadom, a za koju su imali velike planove – albume, filmove, svetsku turneju…
Sad kreće deo priče koju oni koji se bave pravom mogu nazvati pravnim sledom. Naime, Lorsak i Karakos su, boraveći u Brazilu, čuli jednu egzotičnu, ali setnu pesmu, koju je izvodila brazilska pevačica Marsija Fereira, pod nazivom Chorando Se Foi, koju je ona izdala 1986. godine. Nije potrebno imati preterano istančan sluh da bi se zaključilo da su francuska gospoda jednostavno inkorporirala ovu pesmu u svoj produkcijski okvir, i koristeći svoje dugogodišnje iskustvo, produkcijski nos za hitove i poznavanje komercijalno zahvalnijeg evropskog tržišta, od obrade ove pesme napravili planetarni hit koji danas znamo kao Lambada.
No, i gospođa Fereira nije bila baš originalna u pogledu ove svoje pesme. Naime, dve godine ranije ovu pesmu je izdao peruanski kvartet Cuarteto Continental, koji ju je prilagodio kumbija ritmu, koji je karakterističan za karipsku obalu Kolumbije, ali koji se proširio i na ostale delove kontinenta. Da li je tu kraj?
Nije. Dolazimo do tvoraca ove pesme, čime se naš pravni sled završava. Godine 1982. bolivijska folk grupa Los Kjarkas objavila je pesmu Llorando se fue, u okviru svog studijskog albuma pod nazivom Canto a la mujer de mi pueblo. Pesma je inicijalno snimljena u saja ritmu uz setnu melodiju, karakterističnu za Ande, koja potiče iz bolivijske regije Jungas. Gospoda iz Los Kjarkas se nisu ponašali neodgovorno. Shvatajući da imaju popularnu numeru, istu su zaštitili pred nadležnim institucijama Bolivije, ali i SR Nemačke. I to je bilo od ključnog značaja – zaboravio sam da pomenem, isto je uradila i Marsija Fereira, samo za portugalsku verziju pesme.
Dakle, videli smo odakle vuku koreni pesme Lambada, onakve kakvu je mi poznajemo. Kao što sam napomenuo na početku teksta, pesma u izvođenju Kaome je vrlo brzo nakon uvoza iz Brazila postala veoma popularna. Iz Evrope se, tog leta, širila zaraza pesmom, ali i igrom. Sigurno je da su producenti pesme uživali u finansijskim plodovima njene eksploatacije, a članovi benda Kaoma u svojoj instant popularnosti. Međutim, nije za džabe autor bio nepostojeći Čiko de Oliveira. Dobro su producenti znali da Lambada nije njihova kreacija, te da će, kad-tad, neko doznati poreklo ove numere. I Marsija Fereira i grupa Los Kjarkas odlučili su da pokrenu sudske postupke za utvrđivanje plagijata i naknadu štete protiv Kaome i njenih producenata. Los Kjarkas su to učinili 1990. godine, dok su Marsija Fereira i, Žoze Ari, kao koautori portugalske verzije pesme to učinili naredne godine.
Francuski producenti su se branili time da nisu čuli Fereirinu verziju u Porto Seguru, već neku pesmu koja veoma liči na njenu. U svoju odbranu su rekli i da nisu kopirali reči pesme, što nije istina – istina je da su samo promenili neke stihove portugalske verzije. Naravno, takva je odbrana bila nesuvisla, pa su i Los Kjarkas i Marsija Fereira sa Žozeom Arijem dobili svoje respektivne sporove. Vredno je pomena da ovi umetnici nisu tužili svoje kolege iz Kaome za naknadu štete, već samo za to da se utvrdi da su bili izvođači plagirane pesme, smatrajući da oni nisu bili krivi za to – jer su im pesmu dali producenti, i tužbama nisu dirali u njihove zarade na osnovu izvođenja ove pesme. Dakle, nikakav Čiko de Oliveira – sumnja se da je iza tog imena stajao Olivije Lorsak – već braća Ermosa iz Los Kjarkas, Alberto Maravi iz Cuarteto Continental, Marsija Fereira i Žoze Ari, jesu autori pesme Lambada.
Ostao je čuven video-spot za ovu pesmu. U potpunosti je bio finansiran od strane brenda gaziranog soka Orangina, a spot je korišćen i u reklamne svrhe sponzora. Sniman je na Tago Mago ostrvu, u blizini Ibice, kao i na Kokos plaži u brazilskom gradu Trankoso. Upamćen je i po učešću, tada popularnog, brazilskog dečjeg dvojca Čika i Roberte, koji u spotu glume zaljubljen par, ali kojima se ne da da budu zajedno.
Što se tiče podataka na top-listama, pesma je leta 1989. godine eksplodirala. Broj jedan doseže na Eurochart Hot 100, US Hot Latin Tracks, na top-listama u SR Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i Španiji, dok, od većih tržišta, nešto slabiji plasman beleži u Ujedinjenom Kraljevstvu – broj 4 i Australiji – broj 5. Hit godine za 1989. bila je u Belgiji, Holandiji i na Eurochart Hot 100. Što se tiče diskografskih uspeha, opšte poznat podatak je da je te godine pesma prodata u preko 5 000 000 primeraka samo u Evropi. Prema zvaničnim podacima, u Sjedinjenim Američkim Državama beleži preko 2 000 000 primeraka; u Francuskoj preko 1 800 000 – platinumski tiraž: SR Nemačka – preko 1 000 000 primeraka i dvostruki platinumski tiraž; Meksiko – preko 750 000 primeraka; Brazil – preko 700 000 primeraka; Kolumbija – preko 500 000 primeraka… Što se tiče modernih platformi, verzija Kaome na Jutjubu, na dan pisanja ovog teksta, beleži preko 708 000 000 pregleda, dok je na platformi Spotifaj preslušana preko 362 000 000 puta. Brojke dovoljno govore. Međutim, treba ih još pojačati.
Značajan podatak o popularnosti govore obrade i semplovanja ove pesme. Kao da verzija grupe Kaoma nije bila dovoljna, u Francuskoj izlazi i verzija grupe Karioka u septembru mesecu, u stilu klupske muzike, koja takođe zaposeda vrhove francuskih top-lista. Obrade se nižu širom sveta – Japan, Indija, Egipat, Turska, Hong Kong… naravno, nije zaobišlo ni umiruću Jugoslaviju. Ostale su zabeležene obrade Tereze Kesovije, sa njenog albuma, gle čuda, Lambada; obrada makedonskog pevača zabavne muzike, Zorana Georgieva, sa njegovog albuma, pod nazivom – pogađate – Lambada; obrada hrvatske pevačice Dalide Banac, kao i instrumentalne obrade orkestara kako zabavne, tako i narodne muzike – Đele Jusića, Miće Petrovića, Ferusa Mustafova i Dejana Jovanovića. A to su samo savremene. Ostaje zabeleženo to da je Dženifer Lopez, u svom velikom hitu On the Floor iz 2011. godine, koji je izdala u duetu sa američkim pevačem Pitbulom, semplovala segment iz pesme Lambada, a što je prouzrokovalo da se pesma o kojoj govorimo, posle više od dve decenije, vrati na američke top-liste. No, na moje tinejdžerske dane seća me obrada crnogorskog folkera Srećka Savovića, pod nazivom Anđele iz 2007. godine, za koju je čak urađen i klupski remiks godinu dana kasnije.
Popularnost ove pesme je zaista bila tolika da je sjajno oslikava jedna scena iz serije Složna braća iz 1995. godine, kada na izboru za mis u kafani braće Halimić, lokalni bend zabavlja zvanice uz ovaj hit. I zaista je bilo tako – nema gde nije bio sviran. Izgleda da bi ona narodna „da sam dobio (unesi valutu i apoen) za svako izvođenje ove pesme…” u slučaju grupe Los Kjarkas, u svakoj varijanti, zvučala impozantno.
jun, 2026.
