Predstava Devedesete je Savinova verzija drame Laka nam zemlja Gorana Milenkovića, koja je bila jedna od pobedničkih tekstova Heartefact konkursa 2012, kao i dobitnik nagrade Slobodan Selenić 2016. godine.

U predstavi vidimo porodicu jednog sudije, porodicu njegovog ubice i porodicu njegovog patologa/komšije. Ali ne vidimo ni jednog od njih trojice, već isključivo njihove majke, žene, ćerke. Svaka od njih je doživela specifičnu nesreću koje neću otkrivati, ali, ako odete u Narodno pozorište u Beogradu, otkrićete sami pre kraja predstave. Umesto da se pitamo Zbog čega se likovi tako ponašaju? predstava nam u prvim scenama daje odgovore i time nas oslobađa da odistinski saosećamo, ako ne i da se poistovetimo, sa njima.

Predstava nema jednu zajedničku radnju i članice pomenutih porodica su, do pred sam kraj, samo ovlaš povezane ubistvom sudije. Ovo je primarno posledica, pretpostavljam, Egonove odluke da iz originalnog teksta potpuno izbaci atentat na predsednika države, i time maltene ,,iseče” trećinu drame. Time se gube očigledne paralele sa stvarnim događajima. Umesto jedne od glavnih junakinja (predsednikove žene) dobijamo glavnu sporednu ulogu (ženu ubijenog sudije), i ono što je možda najbitnije, gubimo tačnu vremensku odrednicu radnje. Ovako radnja, umesto na početku 20. veka, može se odvijati ’88, ’98, ’08, ’18 … Ali ako je radnju moguće smestiti u bilo koju od prethodne četiri decenije, postavlja se pitanje – zašto devedesete?

Zato što se njihova senka nadvija nad više vremenskih razdoblja, nad više generacija, zato što se šipuracku i danas čuje u svakom autobusu, zato što se duh devedesetih nije rodio 1. januara 1991. niti se vratio u bocu 31. decembra 2000. S tim da slutimo i košmarnu mogućnost kako je taj duh, u stvari, pobegao iz Pandorine kutije.

Moja jedina zamerka na predstavu je prekomerna upotreba psovki (znam da zvučim kao stara tetka i da ovo nije prvi put kako se žalim na ovo). Da li su glumice odabrale lakši put pri otvaranju publike ili je Savin dopisao još psovki (kojih jeste bilo u originalu) ne bi li podvukao prostakluk devedesetih ili su potpali pod uticaj Bore Čorbe, koji je pisao songove za predstavu, ne znam – ali rafalno psovanje, pogotovo na samom početku para uši celoj publici. Ipak, ako izuzmemo ovu opasku, predstava pogađa pravo u stomak, a njeno srce su, naravno, same glumice.

Možda sam razmažen, ali od Radmile Živković i Olge Odanović više ni ne očekujem ništa drugo nego odličan performans, što one, naravno, i pružaju u ulogama majki kriminalaca. Tragikomični odd couple, njihov odnos me je neodoljivo podsetio na odnos dve crnogorke, Kristine i Vidosave sa početka Velike drame. Pomalo plastična gluma Anastasije Mandić mi je u početku smetala, dok nisam shvatio da njena uloga upravo to iziskuje – njen lik je neostvareno ljudsko biće koje se skriva iza plastičnog lica. Dovoljno plastična da veruje ljudima samo jer su pristojni, imaju oprane zube i lepo mirišu. Iako je gluma Drage Varagić i više nego na nivou njenih koleginica, priznajem da mi njen lik nije bio toliko upečatljiv, što je verovatno posledica gorepomenutih izmena u tekstu. Ćerku patologa i plastične komšinice maestralno glumi Milica Gojković. Na papiru njen lik je možda i najviše iskarikiran od svih, ali na sceni je najrealističniji. Čak se ni njene psovke ne čine usiljenim. Već u prvoj replici video sam brata, tj. sestru iz kraja, a u drugoj sam znao da su joj omiljeni filmovi Rane i Vidimo se u čitulji. Svaka čast.

Kao što ste možda već naslutili, iz drame su izbačeni svi muški likovi. Egon Savin je ovo prvenstveno uradio jer, čini mi se, krivicu (ne celu, ali dobar deo) za devedesete pripisuje muškom delu populacije. I pored ove moguće poruke, ovakvim postupkom nam još više dočarava bedu naslovnog perioda, pošto su žene u patrijarhalnim sredinama nesumnjivo prve na udaru svake nesreće.

Parafrazirajući rediteljevu izjavu, on nije napravio dramu (Laka nam zemlja) o političkim okolnostima, već intimnu predstavu (Devedesete) o raspadu porodica kao posledice tih okolnosti. Njihove tragedije, kao i same devedesete, su već odavno odigrane i sada jedino možemo da nemo posmatramo posledice koje će uslediti. Možda ćemo od onoga što vidimo doživeti dovoljno jako pročišćenje, te se potrudimo da ovaj tekst ne bude aktuelan i 2028. godine.

Pozorišni dodatak

Svakog meseca odvojim mali deo svoje rubrike ne bih li sa vama podelio veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.

Ukoliko želite da saznate nešto više o jednom od najplodonosnijih reditelja današnjice, odgledajte emisiju Intimni dnevnik sa Egonom Savinom kao gostom ove epizode.

piše: Igor Belopavlović

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.