foto: Beogradska otvorena škola

 

    „Kada sam otišao kod Crnjanskog…”, svi smo zanemeli i pažljivo slušali fantastičnu priču gospodina Milana Vlajčića na jednom od naših predavanja. Zar Miloša Crnjanskog, našeg proslavljenog pisca? Da, upravo njega. Bili smo očarani, toliko mogu da govorim u ime svih. Što se mene tiče, toliko pitanja i emocija je bilo probuđeno, da nisam mogla da sklopim sve u jednu smislenu celinu. Iako ovo možda jeste bio najupečatljiviji momenat na predavanju, mene je Milan Vlajčić kupio svojim ulaskom u učionicu. Rekao nam je da izvadimo papire, sveske, ko je šta od nas imao, i da zapišemo preporuke za čitanje. Danas se to gotovo ne dešava. Svi nam govore šta smo u obavezi, šta moramo da pročitamo, da li da bismo dobili dobru ocenu ili položili ispit, na kraju dana, nije ni važno, suština je u toj hladnoj reči „morati”. Milan Vlajčić nam nije rekao šta moramo, već šta nam on toplo preporučuje da pročitamo, uz slikovito obrazloženje za svaku knjigu koju nam je naveo. Ovo je samo jedan od razloga zašto se naš susret sa njim ne može nazvati „predavanjem”, iako sam i sama to uradila u dva navrata u ovom tekstu. Mi nismo slušali predavanje, slušali smo anegdote, životne priče uglednog književnika i filmskog kritičara. Slobodno smo mu postavljali pitanja o svemu što nas je zainteresovalo, diskutovali smo o stvarima sa kojima se slažemo ili ne slažemo, iznosili smo naša iskustva, koja su, da se razumemo, daleko manja od iskustava našeg „predavača”, ali ih je on sa pažnjom slušao i uzvraćao nam.

Ovako ja pamtim svoja popodneva ponedeljkom i sredom u poslednjih godinu dana; u Beograđanki, na šesnaestom spratu, u prostorijama Beogradske otvorene škole. Skup fenomenalnih ljudi na jednom mestu. Svako od nas se interesuje za druge stvari. Svaki pojedinac gaji strasti prema svojoj oblasti, svojim hobijima. Tu smo kako bismo razmenjivali svoja iskustva, kako bismo učili jedni od drugih, a naravno i jedni o drugima. Na programu „Studije budućnosti” ne postoji „druga strana katedre”, kao što smo navikli u školi, ili na većini fakulteta. Osoba, koju mi nazivamo našim „predavačem” nije nužno tu da bi nas podučavala nečemu. Ona je tu da radi isto što i mi međusobno, da nas inspiriše svojim primerom, da razgovara sa nama i da nas podstanke na razmišljanje o temama za koje se, u svojoj svakodnevici, možda i ne bismo zainteresovali.

foto: Beogradska otvorena škola

Prenosim vam samo svoje utiske. Lične. Zato se i osvrćem na teme iz kulture, one su mi najbliže, a na „Studijama budućnosti” su prisutne podjednako kao teme iz svakodnevne politike, ekonomije ili savremene tehnologije. Arhitekta Bojan Kovačević preneo nam je ceo svet u učionicu trudeći se da nam približi tu granu umetnosti na svaki način. Isto je uradila Ana Samardžić, istoričarka umetnosti, na primeru Beograda kroz vekove. Svako takvo predavanje je intenziviralo moju ljubav prema umetnosti. Svaki naš odlazak u pozorište i na izložbe, kao i gledanje filmova, podstaklo me je da cenim kulturu mnogo više.

foto: Beogradska otvorena škola

Multidisciplinarnost je neizbežna u dvadeset i prvom veku. Pogled na zanimanja, nauku, kao i na umetnost samo sa jedne strane postalo je apsurdno. Osim nas, koji jedni drugima dajemo priliku da posmatramo stvari iz niza različitih perspektiva, na to nas motivišu i „predavači”. Doktor Predrag Mitrović je najbolji primer za to. Kardiolog koji je pričao sa nama jednog ponedeljka o muzici. Ne želim da otkrivam detalje. Ne bih ni uspela da ih prenesem na primeren način. Osim toga, ovako je intrigantnije, zagolica maštu.

foto:; Beogradska otvorena škola

Ovako ja pamtim svoja popodneva ponedeljkom i sredom u poslednjih godinu dana; u Beograđanki, na šesnaestom spratu, u prostorijama Beogradske otvorene škole…

Katarina Beširević

Leave a Reply

Your email address will not be published.