„Elektra”, foto: Narodno pozorište

Sva tri velika grčka dramaturga su u svojim delima obrađivali njihove porodične odnose; Ilijada počinje (barem narativno) otimanjem Helene iz njihovog doma, a Odiseja se završava govorom patrijarha kuće Atrijus. Porodični život ove kraljevske porodice bila je glavna tema svih starogrčkih tračarenja i kafanskih rasprava – ukratko, oni su Kardašijani pre Hrista. Ipak, od Voltera pa do Kiša, urpkos brojnim ratnicima i kraljevima kuće Atrijus, Elektra je bila ta koja je privlačila najviše pažnje. No, da bi u potpunosti razumeli njenu priču, moramo vas provesti kroz brzi kurs grčke mitologije.

Paris, princ Troje, otima Agamemnonovu svastiku Helenu. Ne bi li sačuvao čast svog mlađeg brata Menelaja, buraz diže celu ekipu Grka na noge i kreću na Troju. Ali da bi tamo bezbedno stigli, Agamemnon mora da umiri gnev bogova, tako što će im žrtvovati svoju ćerku Ifigeniju, što on i čini. Po povratku iz rata, Klitemnestra, koja je i Helenina sestra i Agamemnonova žena, ubija muža ne bi li osvetila ćerku mezimicu. No, njihova druga deca  (Elektra i Orest) su ipak kivna na kevu jer im je ubila ćaleta i kreću u totalnu osvetu (za švecu se nisu toliko potresli – u fazonu ko je šiša kad je žensko). Sve u svemu tipična balkanska porodica.

Elektra je jedan od razloga zašto Eshila & co ne zovemo grčkim dramaturzima, već grčkim tragičarima – to je teška i mračna predstava (je l’ smo već spomenuli da su tipični Balkanci?). Da parafraziram rediteljku Ivu Milošević, Elektra se bavi „svirepošću koja proizilazi iz ranjivosti, mržnjom koja proizilazi iz bola”. Taj krvavi krug bez početka i kraja dosta podseća na krvnu osvetu naših južnih suseda, što je i sam Kiš primetio. Verujem da se baš tom mišlju vodio i scenograf Gorčin Stojanović, dok je postavljao minimalistički prikaz golih brda i suncem sprženog kamena, na kojima uspevaju samo grožđe za vino i koze za žrtvovanje. Posebne pohvale bih uputio i Borisu Čakširanu koji je jednostavnim, ali ekspresivnim kostimima uspeo čak i ovom Diletantu da dočara unutrašnji život svakog od likova ponaosob.

„Elektra”, foto: Narodno pozorište

Što se tiče glume, verujem da je ova postavka Elektre odličan primer kako je gluma pre svega zanat koji nikad ne prestaje da se usavršava. Marko Janketić (Orest) nesumnjivo ima glumačkog talenta, no dokle god nema nikoga na sceni sa njim, ili nikog ko govori, taj talenat ostaje nem. Tek kada krene da igra nasuprot Nade Šargin (Elektre), vidimo mladog Oresta i njegovu unutrašnju borbu, brata mržnjom ispunjene sestre, sina ubijenog oca, sina ubice svog oca (ko prvi shvati referencu ima pivo od mene, časna KUŠ!-ovska). Ako pogledamo stariju generaciju, vidimo da je Nada i više nego sposobna da iznese glavnu ulogu na svojim ramenima i, iskreno, ništa manje nismo ni očekivali. No, i Elektrine i Orestove najbolje scene su ipak one koje se izvode u duetu sa starijim kolegama.

To su prvo zajedničke scene sa Aleksandrom Đuricom (zidar) i Brankom Jerinićem (sluga Strofije) koje nam dočaravaju koliko su obični ljudi nemoćni i, na kraju krajeva, nebitni kada se bogovi i kraljevi međusobno posvađaju. Zatim ide scena između Janketića i Darka Tomovića (Egist, njihov očuh), u kojoj vam se polako ali sigurno diže kosa na glavi. Baš kao i u Hasanaginici, Tomović opet uspeva da nam pokaže kako nema malih uloga.

Najbolje je ipak ostavljeno za kraj, kada se Nada Šargin kao Elektra najzad susretne sa ubicom svoga oca… Svojom majkom Klitemestrom (tan-tan-taaaan!). Da, da, i stari grci su imali španske serije. No, šalu na stranu, kada Dušanka Stojanović stupi na scenu kao Klitemnestra, ni muva se ne čuje… Jer bi i muva zanemela od Dušanke i zauzela mesto da je gleda, toliko je dobra! Nada je savršena kao Elektra, ali Dušanka je električna, krv ove predstave – i bukvalno i fugurativno. Moja jedina zamerka je ta što je predstava do ovog momenta pomalo zbrzana, pa se deo publike koji nisu ljubitelji ili poznavaoci grčke mitologije može na trenutke osetiti izgubljenim. Ali predstavu svakako vredi odgledati i tvrdim da ćete nakon Nadinog i Dušankinog okršaja na kraju izaći iz Narodnog samo sa jednom mišlju: „Zevsa mu poljubim, kakva predstava!!!”

Pozorišni dodatak

Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću odvojiti da podelim sa vama veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.

Dok se sutra ujutru budete vozili prepunim autobusom, zašto ne biste skrenuli misli sa predstojećeg radnog dana Kišovom dramom Noć i magla.

A u povratku odvojite dvadesetak minuta za pripovetku Krmača koja proždire svoj okot (iz zbirke Grobnica za Borisa Davidoviča) u interpretaciji Mikija Manojlovića.

piše: Igor Belopavlović

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.